Tokom poslednjih nekoliko godina, društveno-političku scenu na Kosovu obeležilo je više događaja koji imaju dugoročne implikacije na kosovsko društvo u celini. U tekstu će biti pomenuto nekoliko takvih momenata koji ukazuju na stanje u kome se nalazi Kosovo danas.
Najveća promena se dogodila 17. februara 2008. kada je skupština Kosova jednostrano proglasila nezavisnost na osnovu plana koji je izradio Marti Ahtisaari. Inače, ovaj plan nije usvojen od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Zatim je skupština usvojila ustav koji je stupio na snagu 15. juna 2008. godine. Od tada, Kosovo nastavlja svoj put ka demokratskom razvoju i u tom procesu, Međunardna civilna misija (ICO) je imala zadatak da sugeriše put kojim treba ići. Ova misija je okončala svoj mandat 10. septembra 2012., a Kosovo je nastavilo svoj put ka međunarodnom priznanju.
Imajući u vidu slabe ekonomske potencijale na Kosovu, 11. jula 2008., održana je međunarodna donorska konferencija na kojoj je sakupljeno 1.236 milijardi eura s ciljem daljeg demokratsko-političkog razvoja na Kosovu. Usled globalne finansijske krize, sniženog budžeta većine industrijalizovanih zemalja, nedovoljno razvijenih mehanizama za implementaciju raznih projekata i niske administrativne osposobljenosti kadrova u vladi, stvarna količina finansijskih sredstava koja je do sada stigla na Kosovo je daleko niža od planirane. Ovo je jedan od razloga koji doprinosi netrpeljivosti između etničkih grupa.
Trenutno, Ahtisarijev plan predstavlja najbolje političko rešenje za mirnu koegzistenciju i demokratski razvoj. Vlada Kosova ga se, uglavnom, pridržava, kao i većina srpske populacije koja se nalazi južno od Ibra i koja aktivno učestvuje u političkom razvoju. Međutim, najveći izazov punoj primeni ovog plana predstavlja činjenica da nije prihvaćen od strane vlade Srbije, a ni od Srba koji žive na severu Kosova i koji vrše vlast na tome delu teritorije. Mitrovica je formalno podeljena 1999. godine, mada se ova podela mogla uočiti daleko ranije. Građani su nevoljno odlazili s jedne strane na drugu, iako je postojalo nekoliko bezbednijih prelaza koji su se mogli koristiti. Trenutna ukupna bezbednosna situacija je daleko bolja i politički pritisci jenjavaju, ali građani i dalje ne žele da se predugo zadržavaju na suprotnim stranama. Inače, u južnom delu Mitrovce živi oko 70.000 građana.
Tokom poslednje tri godine, napravljeni su krupni koraci na pravnom planu, međutim implementacija novih zakona je i dalje na niskom nivou. Pozitivni koraci su načinjeni ka zaštiti dece tokom 2009. godine, a imenovanje ombudsmana predstavlja napredak ka civilnom i demokratskom razvoju društva. Uprkos ovim promenama, siromaštvo i nejednakost su široko rasprostranjeni na Kosovu. Prema podacima Svetske banke, nivo siromaštva nije se snizio za poslednjih 5 godina. Skoro 45% ljudi i dalje živi u siromaštvu, a 16% živi u ekstremnom siromaštvu. Ukoliko se ubrzo ne pronađe rešenje za ove izazove, budućnost za građane Kosova će biti neizvesna.
Interno raseljena lica i izbeglice i dalje ne mogu u potpunosti da ostvare svoja prava. Međunarodna zajednica i zvaničnici na Kosovu još uvek nisu pronašli adekvatno rešenje za ovaj problem. Lokalno albansko stanovništvo se uglavnom protivi povratku Srba. Oni koji odluče da se vrate u svoje kuće, izloženi su čestim napadima i pretnjama, a opšta sigurnost je dovedena u pitanje. Ovi konflikti su često motivisani nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljom. Zbog loše ekonomske situacije, građani koji su u mogućnosti, prodaju svoja imanja i na taj način uspevaju da prežive. Ovi stalni konflikti i nesuglasice, ukazuju na loše stanje lokalne vlasti i u suštini podrivaju napore ka demokratskom razvoju. Institucionalna i društvena diskriminacija je prisutna i prema ostalim manjinama, prema zajednici Roma, Aškalija, Bošnjaka, Goranaca i Egipćana u pogledu obrazovanja, zapošljavanja, socijalnih servisa, upotrebe jezika, slobode kretanja, prava na povratak i ostalih osnovnih prava i sloboda. Pripadnici ovih zajednica su stalno izloženi ekonomskoj diskriminaciji, žive u jako lošim higijenskim uslovima i često nemaju osnovno zdravstveno osiguranje i u potpunosti zavise od međunarodne pomoći. Prema podacima UNHCr-a, krajem 2011. godine, bilo je 18,196 interno raseljenih lica, od kojih 54% su bili Srbi a 40% su činili Albanci. Od 4.100 lica koja su raseljena u nemirima 2004. godine, još uvek se 1,000 stanovnika nije vratilo u svoje domove, a u periodu od 2000 – jula 2012. godine, bilo je 9,947 registrovanih povratnika. Iako je pravni okvir usvojen, njegova implementacija je neuspešna, i sve manjine, a posebno srpska, suočavaju se sa teškim izazovima.
Medijska scena nije daleko odmakla i deli sudbinu ostalih društveno-političkih aspekata društva u razvoju. Kanal na srpskom jeziku koji se može gledati na celom Kosovu i dalje nije u funkciji. Mediji imaju velikih problema da pribave informacije od strane vlasti, ali i od ostalih javnih institucija. Samo nekoliko pisanih medija je finansijski održivo i u mogućnosti da se odupre političkim i ekonomskim interesima pojedinih grupacija i razvije kritički osvrt prema političkim dešavanjima. Često su novinari izloženi pretnjama od strane političara i kriminalnih grupa, i tada je, zbog opstanka, autocenzura jedino rešenje. Većina novinara se suzdržava i ne želi da se bavi istraživačkim novinarstvom iz straha od gubitka posla i lične sigurnosti. Takođe, i novinari su korumpirani, ali i suočeni sa pretnjama nakon objavljenih nepristrasnih tekstova. Ovakvih i sličnih primera ima jako puno i Kosovska strateško-akciona mreža često piše o tome.
Razvoj demokratske vladavine na Kosovu je vođen evropskom perspektivom i aspiracijom da postane član EU u što skorije vreme. U toku su kompleksne administativne reforme koje imaju za cilj da unaprede efikasnost centralnih i lokalnih institucija i povedu odlučnu borbu protiv korupcije. Učešće civilnog društva, osnaživanje žena i njihova participacija na političkom nivou i na mestima gde se donose ključne odluke, transparentnost rada kosovskih zvaničnika, kao i odgovornost, i dalje su ispod prihvatljivog nivoa.
Odsustvo održivog ekonomskog razvoja u velikoj meri podriva razvoj vladavine prava na Kosovu. Do sada se ekonomija uglavnom razvijala zahvaljujući sredstvima iz inostranstva i činjenici da je veliki deo radno sposobnih zaposlen kod lokalnih i međunarodnih organizacija. Nesretna konstanta u javnom životu Kosova još od 1999. godine je jako visok nivo korupcije i nepotizma, stalni konflikti između partija i interesnih grupa u pogledu izrade zakona i njihove implementacije, disfunkcionalni odnosi institucija na nivou opština, kao i na relaciji lokalnih i međunarodnih institucija, a kontraproduktivni odnosi nisu zaobišli ni nivo centralne i lokalne administarcije.
Razlog koji donekle otežava demokratski razvoj na Kosovu jeste i nedostatak potpunog međunarodnog priznanja. U svakom slučaju, put ka članstvu u Ujedinjenim Nacijama je dug, i samo članstvo neće mnogo pomoći ukoliko političke elite ne shvate koje promene su neophodne građanima Kosova. Do tada, ljudska prava, demokratski razvoj i vladavina zakona ostaju nepremostivi izazovi za celokupno kosovsko društvo.
Bojan Veselić