Komplikovano je (BiH, kontekst 2011.)

Može li se tekst o kontekstu rada na izgradnji mira u BiH napisati na jednoj strani? Može, što ćemo sada i pokazati. U poduhvatu da živu kompleksnost poznatu kao BiH opišemo na jednoj strani znatno nam pomaže anesteziranost njenih građana i građanki. U BiH je produženo stanje nedešavanja koje traje već godinama. Zaboravite na katastrofične najave socijalnih nemira, štrajkova, međunacionalnih sukoba, pa i mogućeg novog rata. Ništa od toga se neće desiti, barem ne u dogledno vreme, iako će se većina ovdašnjih ljudi složiti da je situacija u zemlji – očajna. Vrlo je bitno, međutim, tu dijagnozu ne povezati brzopleto sa očekivanjem ikakve reakcije na katastrofalnu situaciju. To se možda dešava drugde, no ne i kod nas. Ovde je ono malo preostale energije bitno sačuvati kako bi se svaki dan išlo na nikako plaćen posao koji se ne voli, ili u kladionice koje se mnogo više vole. Treba imati nešto snage i za (pseudo)kritiku vlasti (koju, formalno, nemamo više od godinu dana), a da ostane i za najvažniju stvar – da se bavimo vitalnim i inim nacionalnim interesima i branimo ih od raznih „drugih“. A kako bi se očuvala slika šaljivog Bosanca koji se sa svime sprda i protiv nedaća se brani humorom i ironijom – tu je i pljuckanje po bilo kome ko pokuša nešto da zatalasa i promeni, sve u stilu – „‘Taaa će oni“

I dok su „građani/ke“ anestezirani, nacionalni radnici vredno rade i sarađuju na pljačkanju svega što se opljačkati može, obavijeni gustom dimnom zavesom nacionalnih interesa, „nepomirljivih“ suprotnosti, „nespojivih“ kolektivnih identiteta. Pljačke se više ni ne sakrivaju, zašto se baviti zabašurivanjem stvari koje ionako retko koga više šokiraju i potiču na bilo kakvo reagovanje. Brdo slučajeva je dokumentovano, dokazano, objašnjeno, analizirano – i nikom ništa.

Bosanskohercegovačko društvo odbija da izađe iz rata, uprkos tome što se stalno tvrdi suprotno. Prekid sa stanjem rata znači i prekid dominacije etike po kojoj je sve dozvoljeno, a svakakve nepodopštine normalizovane. U mnogim glavama ovde je još uvek rat jer se iz rata jednostavno odbija izaći. Ne zbog straha od drugog (stvarnog i opipljivog u mnogim zajednicama), niti zbog rana (neupitno dubokih i bolnih), niti zbog političkih problema kakvi su majorizacija, nadglasavanje, sistemska diskriminacija, već zbog nespremnosti da se politički sazri i odgovornost uzme u svoje ruke.

Na protestu pod zvučnim imenom „Okupiraj BiH“, održanom 15. oktobra u Sarajevu, okupilo se nas jedva dve stotine. Nevelika grupa ideoloških i svakakvih drugih neistomišljenika, okupljenih oko zajedničke potrebe da se nešto menja, prošetala se tog dana trotoarima i pešačkom zonom glavnog grada. I na stranu pomalo nevešta organizacija, na stranu opravdani prigovori uvoženju ovakvog modela protesta, na stranu i nesklad između proklamovane revolucionarnosti i apela demonstrantima da ulicu prelaze na zeleno svetlo… Na stranu svi mogući ideološki i drugi prigovori i kritike… Najfascinantnija su mi tog dana bila lica ljudi koji su kolonu posmatrali iz kafića i drugih prostora – na njima niti znakova besa, niti podrške, niti radoznalosti, čak ni otvorenog podsmeha… Samo poneki zbunjeni pogled, blagi osmesi i jasna poruka – „‘ta ćete vi, sve je to mnogo komplikovano“. Dva dana posle toga svi mediji u BiH su objavili vest da oko 48% stanovništva BiH živi na granici siromaštva, a 18% njih spada u kategoriju izuzetno siromašnih osoba… No tim će se problemom ovo društvo verovatno pozabaviti kad se reše ona druga, mnogo „važnija“ pitanja – pitanja granica, vlasništva nad teritorijama, hegemoniziranje nacionalističkih tumačenja prošlosti i budućnosti… Posla za graditelje/ke mira tako, nažalost, još uvek ima pregršt, ali je veliko pitanje ko će taj posao hteti da radi.

I jedna priča za kraj: Sa nama je na protestu bio prijatelj, Srbin (!), sa diplomom elektro inženjera, koji je pre godinu dana odlučio da se vrati u porodičnu kuću u jednom selu u okolini Sarajeva. Tamo živi bez vode i struje jer mu otac, nezadovoljan njegovom odlukom da se vrati u Federaciju (!), ne daje papire neophodne za rešavanje komunalnih problema. Nezaposlen je, preživljava uz pomoć prijatelja, kao i komšija Bošnjaka (!) koji mu pomažu. I nije mu komplikovano toliko da bi odustao i prekinuo da živi ono u šta veruje. I on je, na sreću, deo ovog konteksta i kao istinski graditelj mira zaslužuje da bude pomenut u ovom tekstu i da ga „završi“.

Tamara Šmidling

You may also like...

Komentiraj