Pazi šta želiš možda ti se i ostvari

 

Dođoh ja u CNA da radim.

Kažu mi nove kolege, do sada su ljudi obično napisali neki tekst, osvrt kako su se našli u CNA timu i šta ih je tu dovelo, pa napiši i ti nešto da stavimo na sajt, da drugi ljudi imaju priliku da vide.

Ih, udarila me silna trema, od običnih malih, sitnosopstveničkih stvari, ali ljudskih baš onako. Em mi je jako važno što sam tu, pa treba da bude neki dobar tekst, pa treba da mi pročitaju kolege, pa drugi ljudi koji dobro misle o CNA, pa još i oni koji ne misle tako dobro. Šta napisati? Sve same velike i pametne reči. Stoji tako danima preda mnom papir. Napišem nešto pa obrišem, nije dostojno prilike i zadatka. Malo je patetično, briši, malo je bezlično, opet dodaj. Na kraju ne znam šta je, ali je iskreno. Rekla bih dovoljno.20150918_NNV_34626

Nemam ja šta veliko za napisati, ne gledam ja na taj svoj život kao na neku spektakularnu priču. Više je zbir situacija i okolnosti, sa odgovorima na njih u datim momentima, da se posle ne ljutim jako puno na sebe, a na kraju uvek se malo i ljutim. Rodila sam se u Sarajevu, pa sam izbegavala sa roditeljima nekoliko puta, prvi put u Gračanicu, pa u Prnjavor, pa na kraju, u Staru Pazovu. Onda počinje miran život, mislim ne puca se baš u neposrednoj blizini, što se dugo predstavljalo kao ne tako mala stvar u mom životu, i meni i drugima. U Pazovi sam išla u osnovnu školu, pa u gimnaziju, da bih kasnije otišla na studije u Novi Sad, napravila sve u roku i sa visokim ocenama, što je veoma visoko u sistemu kategorije jedne odgovorne osobe, ali istovremeno nije prilika gde ti možeš naći odgovore na životna pitanja.

Tokom života je mene pratio i splet nekih dobrih poklapanja, tako sam nakon stažiranja, pred kraj studija počela da radim u Pokrajinskoj vladi, što je predstavljao ideal mnogih mladih u Srbiji, sigurna plata i radno mesto. Pored toga, ja sam kao bonus dobila sjajne neposredne kolege, vredne i ambiciozne, a čovečne. Rekla bih, ljude u punom smislu te reči. I priliku da radim na stvarima u koje duboko verujem, a to je unapređenje položaja žena. Bile su to godine u kojima sam porasla i naučila mnogo. Porasla onako ljudski, ne u visinu, tu me je priroda još davno sputala. Videh tamo da može da se radi i to jako dobro i državnoj upravi, da se prave rezultati, ali shvatih i po koju cenu – to su pojedinci koji sagorevaju, te da su stvari u osnovi neujednačene i uglavnom nefer. Oba uvida su mi jako značajna.

Uprkos svemu ovome, neke stvari koje su me zanimale nisam mogla da dobacim niti da nađem neke odgovore ni na fakultetu, ni na tom poslu, niti sama. U toj potrazi sam se prijavila na osnovni trening koji je organizovao CNA, ali nisam primljena, već stavljena na listu čekanja, tek sam pozvana dan pred početak treninga, da li mogu da učestvujem i ja napravih vratolomiju, da se vratim sa Palića, sa jedne škole, da se iselim iz studenskog doma, jer tada mi je isticao rok za iseljenje i da krenem na put da bih stigla na prvu sesiju sutra u devet. Vozila sam celu noć i stigla. Doduše, uspavala sam se na prvu sesiju malko, ali stigla i učestvovala. Učestvovala. Dušom i mozgom. Nakon tih deset dana sam rekla da nikada više ne dobijem ni zdravo od CNA dovoljno je – mene je promenilo. I ta promena je za mene bila velika, ali od toga mi je mnogo veće što mi je bila važna, životno važna. Uprkos dobrom spletu okolnosti, davala sam se bez rezerve.

Ali, ponekad nije važno šta ti misliš šta ti je dovoljno i gde su ti granice. Nikad na sebe nisam gledala blakonaklono. Pa je moja sreća bila nemerljiva kada sam dobila poziv da učestvujem na treningu za trenere/ice. Ta mi je prilika bila drugačija od mog osnovnog treninga. Zapravo, tada su mi se otvorila pitanje, šta ja pravim u životu u odnosu na vrednosti koje imam u sebi, šta bih mogla da pravim i zašto to ne radim. Na neki način svatih koliko su važne stvari koje sam do tada radila, ali da mi nisu dovoljne, da ima drugih bitnih stvari i otkrih koliko me stvari u mojoj tadašnjoj poziciji sputavaju, ali koje su mi otvorile oči na nekoj drugoj strani. Silno sam poželela nešto drugo. Tada sam na evaluacioni listić napisala: ’zovite me da radim sa vama’, sa jedne strane kao pohvalu i zahvalnost za sve što sam dobila i kao način da pokažem koliko mi je važno, a sa druge strane kao stidljivu želju koju naglas nisam smela ni da izgovorim. Ni sebi ni drugima. Pazi šta želiš, možda ti se ostvari. Ili samo poželi dovoljno jako a posle radi vredno, u to se uzdam sada.

Kada sam dobila poziv da radim u CNA, ja sam odluku donela za nekoliko minuta i u toku realizacije koja je trajala nekoliko meseci, ni jednom se nisam pokajala. Nisam se pokajala ne zato što je bilo jednostavno, ne mogu da kažem to nikako, već zato što imam želju da sa drugim ljudima shvatim šta je problem i pokušam da nađem rešenje. I nisam došla ovde zato što sam altruistkinja, već zato što ima tabu tema, ima ih u društvu, u školi, u mojoj kući. Znam ja i to da će ih uvek biti. Ali ove tabu teme, o ratu, o prošlosti, ko su dobri, a ko loši i gde nas to vodi, one mene bole i žuljaju, ne neke prethodne, ne neke sledeće. Bole, žuljaju i brinu, ovde i sada.

Danas, kada živim i radim u Sarajevu, svaki dan mi je otvoreno pitanje. Bilo mi je važno da dođem ovde, gde sam rođena a odakle sam morala da odem. Kao prilika da probam da razumem i da se promenim, ali i da menjam. Ja u svojim prvim danima u Sarajevu, tako idem kroz Sarajevo, ali od svega ugledah samo svoje predrasude. Prilika da sebe ogoliš i upoznaš u drugoj perspektivi mi se čini neprocenljivom. Prvo sam se iznenadila, koliko su predrasude duboko ukopane u meni, a drugo kako ti neke stvari postanu daleke, čak i dok misliš da su ti blizu. Moj prvi šok je bio kada sam videla koliko je rat ovde među ljudima prisutan, da se o njemu govori svaki dan, na najrazličitijim mestima, da su različiti ljudi zainteresovani za tu temu, a prošlo je dvadeset godina. A sa druge strane, zaprepastilo me je i koliko duboko sam internalizovala predstavu o drugom, kako ti drugi može biti stran i koliko dalek, pitam se gde sam to naučila, negovala i koliko dugo nosim u sebi.

Ovaj dolazak u CNA, u Sarajevo, vidim kao svoju misiju potrage za prilikama i načinima da razgovaramo i otvaramo nove perspektive, da vidimo sebe u njima. Znam nije sve do mene, ali daću sve od sebe.

 

 

You may also like...