Provela sam noć na Keleti železničkoj stanici i shvatila zašto je važno biti čovek

 

Negde početkom jula morala sam poslovno da putujem u Budimpeštu. Voz i autobus nisu dolazili u obzir, avion mi nije odgovarao zbog termina i jedina preostala opcija je privatni mini kombi, što u teoriji izgleda kao super opcija, pokupe te sa tvoje adrese, voze na adresu u Budimpešti i povratak i sve to 50 evra. Ali u teoriji.

U praksi to je izgledalo ovako.

Ja: “Dobar dan, rezervisala bih jedno mesto na relaciji Bg-Budimpešta povratno, ali mi je izuzetno bitno da u Budimpeštu ne stignem pre 8 ujutru, da li imate neki takav polazak?” (S obzirom da mi je sastanak počinjao u 9.30, računam šta bih dođavola radila sama u Budimpešti ako stignem u 3 ujutru tamo)
Operater: “Naravno gospođice, mi imamo svakodnevne polaske u raznim terminima i imamo baš to što Vam odgovara, bili biste u Budimpešti u 7.30 ako to nije problem”.
Jedno zilion i jedan put sam pitala da li je sigurno da u Budimpeštu neću stići oko 2-3 ujutru i nakon ubeđivanja da ne postoji ni teorijska šansa da se to dogodi, ja rezervišem.

Dan polaska, oko 16h (a moj polazak je bio planiran u 2h ujutru)

Operater: “Gospođice, mi se zaista izvinjavamo, ali moram da Vas obavestim da je Vaš polazak pomeren za 21.30h uveče, što znači da ćete vi ipak biti u Budimpešti oko 3 ujutru, javite nam do 18.30 h da li ćete putovati”.

Većina vas me zna kao prilično ok i taktičnu osobu, e taj operater je upoznao i moju drugu stranu a la poznati političar na vanrednom zasedanju Vlade kada ga snima kamera.

Zovem druge agencije i sve je to manje više isto sa dolaskom oko 2-3 ujutru u Budimpeštu. Zovem jedno 30 hotela sa booking.com liste nijedan neće da radi check in u 3 ujutru i check out u 8 ujutru.

I shvatam sledeće: “Biću sama noću u Budimpešti i moram da smislim mesto gde ima ljudi, koje je noću otvoreno i gde ima policije za svaki slučaj”.

Nakon grozničavog isčitavanja raznih sajtova zaključujem da ja jedino mogu da idem na Keleti železničku stanicu. I kroz glavu mi prođe “narkomani, beskućnici, prostitutke, narko dileri, perverznjaci … hej ali tu sigurno mora da ima i policije”. Znate da putujem često i takođe mi nije strano da putujem sama, ali pomisao da ću biti sama na železničkoj stanici noću u Mađarskoj mi je bila poprilično zastrašujuća.

U toku puta upoznajem saputnicu sa kojom sam čavrljala tih par sati puta. Mađarica iz Budimpešte, zove se Vera po prabaki Srpkinji. Vera, kada sam joj iznela svoj genijalni plan o noći na Keleti stanici, uplašeno kaže da to ne dolazi u obzir i poziva me da budem kod nje u stanu dok ne pođem na sastanak.
Nije li to nešto tako čovečno i plemenito? Devojka koja me nikada pre nije videla mi je, meni potpunom neznancu, ponudila da budem kod nje da ne bih bila sama noću u stranom gradu.
Iako me je zaista duboko dirnula ova ljudskost, moje lepo vaspitanje mi nije dozvoljavalo da u nečiju kuću uđem u 3 ujutru. Vera i ja smo razmenile brojeve i Vera mi je slala poruke na svakih 40tak minuta do jutra da se uveri da li sam ok.

Draga Vera, hvala ti što si mi potvrdila da ljudska dobrota nije u nestajanju, što postoje ljudi koji i dalje veruju da je čovek čoveku brat, a ne vuk.

I tako 2.30 ujutru (naravno Marfijev zakon – granični prelazi su bili pusti nigde žive duse i naravno da sam imala vozača manijaka koji je jurio kao muva bez glave po autoputu), ja u poslovnom izdanju sa lap top torbom ispred Keleti stanice, oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje 3 prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika rekla bih, koji u neverici gledaju s koje planete sam ja pala.

Ulazim unutra kad tamo brojne arapske i afričke porodice sede i spavaju po klupama i podu, držeći čvrsto između sebe svoju imovinu koja je stala u par zavežljaja.

Malo dalje mađarski beskućnici, neki narko dileri koji vrbuju par engleskih pijanih turista koji i ne znaju gde se nalaze i non stop vrište kako je Beč fenomenalan grad i da su “ovde” najbolji ljudi (i dalje se nadam da su ipak potrefili posle voz za Beč, ako su uopšte i želeli da idu tamo) i par prostitutki koji gledaju da nađu klijente.

Smestim se na jednu klupu, pustim Brejkerse i molim Boga da što pre svane. Prilazi mi čovek i pokušava da mi nešto objasni na mađarskom i nakon mog dobro veče na engleskom vadi svoju legitimaciju – mađarski policajac u civilu koji mi posle na savršenom engleskom kaže da želi da vidi moju voznu kartu i pasoš. Jer logično ja sedim u 3 noći na želežničkoj stanici, normalno je da putujem negde. I još “logičnije” ja tu kartu nemam, jer ja i ne putujem nigde.

Već mi je scenario u glavi, sad će da me privede, neću stići na sastanak, platiću sto odsto neku kaznu jer “poznato je da Mađari ne vole Srbe i uvek pišu nama neke kazne, jer nas mrze”.

Ništa od toga se nije desilo. Ispričala sam mu šta ja to zapravo radim na železničkoj stanici. Da li je on bio dobre volje ili se sažalio sve u svemu ili je samo dobar čovek, on se samo nasmejao i pitao da li možda želim čaj ili kafu (ponoviću mađarski policajac, ja strani državljanin) i rekao da će me obići on ili njegov kolega za pola sata da vide da li sam ok i poželeo mi uspeh na poslovnom sastanku. Usput se sagnuo i pokrio jednu baku koja je spavala na klupi i ostavio čokoladicu. Na svakih pola sata je prolazio tuda i mahnuo mi.

Dragi mađarski policajcu, hvala ti što si dokazao da policiju ne čine samo korumpirani policajci i nezainteresovani pojedinci. Ne, niste svi isti.

Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice.
Bilo je oko 3 ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu.
Dotrčala je do mene i nešto veselo krenula da priča na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u sećanju, nismo baš nešto mnogo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprečilo. Ona je sela pored mene i nastavila da priča, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo čavrljala. Bila sam smešna sebi kako na nekoj mešavini arapsko-turskog pokušavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na čistom srpskom kažem Irak ili Sirija. Malena se trgla, tužno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zaključak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beograda veselo se nasmešila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila Plazmu ihh te sreće 🙂 Sad kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se čak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono što se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokažeš keks pa mamu i klimneš glavom. Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći šta se dogodilo. I tačno se video izraz olakšanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmešila, stavila ruku na grudi, blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuče dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tačno mogu da zamislim šta je rekla “Nemoj da budeš dosadna teti, to nije lepo”, ali mala se otrže i dođe kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su 4 ujutru na Keleti stanici i jele Plazma keks. Svaka je pričala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj život, crtalo je kuće razrušene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam počela da plačem. I onda je dete od 5 godina tešilo ženu od 32 godine, onako čisto dečije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je.

I baš zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obično dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodišnja devojčica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice.

I Keleti stanica se polako budila, a Nur je već bila pospana i otišla je kod svoje mame, pri odlasku mi je nešto šapnula, nažalost razumela sam samo hvala.

U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prišla jedna baka i krenula da prčca. Često mi se u Turskoj ili arapskim zemljama dešava da me tako identifikuju kao “svoju”, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoć nam je pritekao mladić sa susedne klupe. Mladi Sirijac sa odličnim znanjem engleskog.

Baka je inače baka male Nur i gledala je kako ja pričam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridružim za sehur odnosno ramazanski doručak koji se jede pre svitanja.

I dođe ti da plačeš, kada shvatiš da te na doručak zove osoba koja je dočekala da svoju starost provodi po železničkim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih političara. Koja je dočekala da neka evropska balavurdija skreće pogled na drugu stranu kada ih vidi jer “im ruže grad”. I kada shvatiš da ta osoba još uvek čuva dobrotu u svom srcu, porazi te činjenica kada shvatiš koliko malo takvih ljudi imaš u svom okruženju i koliko su večito nezadovoljni i nezahvalni za sve što imaju. I dođe ti da u 5 ujutru pozoveš sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kažeš, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.

I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogućnost da ovu priču napišem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono što mi je život pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta očekuje ono što i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se srećni barem koliko i ja, jer sam za par sati učvrstila veru u ljude. I prestala da se bojim noćnih boravaka na železničkim stanicama, jer ponekad nije loše suočiti se sa svojim strahom i predrasudama.

A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete, trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete, nema potrebe da budete ni vukovi.

Ivana Karalejić

*priču objavljujemo uz dopuštenje autorice

foto: Idro Seferi http://www.newsweek.rs/

foto: Idro Seferi
http://www.newsweek.rs/

 

You may also like...