Nosači kovčega

Pogledala sam oko sebe, ljude sa kojima sam.

Oni su 1991, 1992.. 1999. godine bili mladi.

I sportisti su bili, kao ovi sad, na Olimpijadi, koja je tog dana počela.

Sada su invalidi, neko bez noge, neko bez stopala, neko sa gelerima u telu.

Njima su u ruke dali puške.

Današnjoj omladini daju da nose mrtvačke kovčege, u koje su spakovali 25 godina života njihovih roditelja, preko 130 hiljada mrtvih, stotine hiljada raseljenih i izbeglih, milione čiji je život trajno narušen ratovima, tranzicijom, krađama, kriminalom, bedom, nesrećama koje uz njih idu. Sve su to spakovali i dali mladima da nose, da se tom kovčegu kao jedinoj istini zauvek mole, i da ga tegle dok su živi, sa sve krivicom što ih bole i leđa i glava, i što ne vide drugu budućnost osim otići što dalje ili vući kovčeg na ramenima do kraja svog života, koji je tek počeo.

Još su im rekli da je nošenje kovčega nacionalna čast, da samo tako mogu da budu dostojni svetlih predaka i njihove pravdeničke borbe. Da nose kovčeg, ugušeni teškim mirisom tamjana.

A gde si to bila, mama?

U Bosni.

Ima li tamo nekih prodavnica kojih kod nas nema?

Nema, a nisam ni gledala prodavnice, bila sam na grobljima.

A jesi li udahnula miris tih duša koje su tamo sahranjene? – pitala je ćerka, kada sam se vratila iz Prijedora i Novog Grada, gde sam sa bivšim pripadnicima oružanih snaga, raznih, odavala počast žrtvama.

Samo po ulegnućima na travi koja buja i niče može se zaključiti da su ispod tankog sloja zemlje ostaci ljudi koji su tu skončali, u nepreglednim poljima pored Save, i mesta koje se zove Jasenovac. Sunce tu sija, bio je lep letnji dan, 5. avgust, i ja sam se vozila smerom autoputa ka Zagrebu, posmatrajući drugu traku, onu kojom su pre 21 godinu nesrećni ljudi peške, ili na traktorima, zauvek napuštali svoje domove.

Isto Sunce me je pržilo i dok smo kroz šumu koračali ka Hrastovoj Glavici, prirodnoj jami u koju su bačena tela 124 Prijedorčana, 122 Bošnjaka i 2 Hrvata. Tu su ih dovezli autobusima, iz Omarske i Keraterma, gde su od maja držani u logorima. Kažu da su im svima dali po cigaru, pa su ih u grupama od po troje dovodili pred jamu, i streljali. U jami su pronađene i ručne bombe, valjda za one koji su davali znakove života, da ih dokrajče, da zlo pojačaju.

I ta mi cigara koju su im dali ne da mira već danima, samo o njoj razmišljam, dok gledam u dim koji se vije sa vrha moje cigarete.

Šta li su mislili ljudi koji su udisali poslednji dim, znajući da iza njega ne postiji ništa više osim jame i smrti? Koje su to poslednje misli, je li to bes prema ubicama, je li to tuga zbog rastanka sa životom, je li to olakšanje koje dolazi pred konačnošću, posle meseci mučenja i teške neizvesnosti? Da li su dim cigarete uvlačili sporo, udahnjujući sa njim i poslednji miris svog kratkog života, ili im je udah bio jak, i snažan, u pokušaju da se i od to malo preostalog života uzme što više? O kome su mislili? O sebi, žaleći što nisu više udisali život, o dragima, žaleći što ih neće još jednom dodirnuti, o zlotvorima koji stoje ispred njih, žaleći što ih nisu pre prepoznali, već su sa njima živeli kao sa svim drugim komšijama? I da li su tu cigaretu zapalili i oni koji nikada nisu pre pušili?

O čemu razmišlja čovek dok puši poslednju cigaretu pred smrt?

O čemu razmišlja ubica dok svojoj žrtvi pred smrt daje poslednju cigaretu? Da li njom pokazuje da u njemu postoji nešto čovečno, ljudsko, nešto što razume drugoga, ili njom pokazuje osionost sile, kojoj oružje daje moć da deli život ili smrt, pa i cigaretu?

Zašlo je Sunce za oblake, i sipila je neka sitna letnja kišica dok smo obilazili mesta na kojima su stradali Srbi izbegli iz Hrvatske u vojnoj akciji Oluja. Bacili smo vence u reku, i oni su otekli sa njom, kao ljudske sudbine. Una je bila mutna i brza. Neka žena je pričala šta se tu dogodilo. Nekolicina ljudi tek, koračala je sa mesta na mesto, kao da smo u probi neke predstave, kao da to sve nije izistinski, emocije su ponavljane, uzdisalo se strašno, strašno. Sveća u mojoj ruci nije gorela, vetar je gasio čim joj se pojavi plamičak. Da li to neki znak, razmišljala sam? Ipak, na Svodni, mestu gde su poginule izbeglice iz Hrvatske, čija je kolona bombardovana, plamen je goreo. Čitam imena troje ljudi koji su tu stradali, a ispod piše:“… dok je teže ranjeno četvero djece i četiri žene iz njihovih porodica.“

Šta je sa njima posle bilo? Gde su te žene i ta deca? Da li su ovde među nama? Pogledom sam prelazila po ljudima, videlo se da su neki posebno svečano obučeni, to su sigurno političari, nose odela i subotom, neki su u crnini, neke žene, par mladih. Pokušavala sam da im sa lica prepoznam jesu li tu, na tom mestu, oni ranjeni. Nisam mogla. Svi su imali isti, tvrd pogled i stisnute usne.

Tamjan je mirisao nekako čudno, toplo i meko, mamio je. Duboko sam udisala njegov miris, šrkipao je pomeran vetrom jarbol sa visoko podignutom zastavom, na krst je kapala sitna kiša, a prazan voz je prošao brzinom ne većom od ljudskog hoda.

Kad bi mogli, e samo kad bi to mogli, da spakujemo u voz sve te nevidljive kovčege, pa da i naše duše, ove na zemlji, kao i one na nebu, negde nađu odmora i konačnog smiraja.

Da ih skinemo sa dečijih leđa.

Kovčege.

 

You may also like...