10 dana u postojbini čoveka – studijski put u Južnoafričku Republiku

Grupa od 11 mirovnih aktivisktinja/aktivista sa područja ex Jugoslavije, boravila je od 29. januara do 8. februara u Južnoafričkoj Republici. Realizaciju puta su umnogome olakšali Nelson Mandela Foundationn (Johannesburg)  i The Human Rights Media Centre (Cape Town), prihvativši da nam budu domaćini.  Ideja da posetimo JAR rodila se davno, a samo planiranje putovanja trajalo je skoro godinu dana.

Ne samo fizička razdaljina, već i društveni sukobi koji su po mnogo čemu drugačiji, a opet po mnogo čemu i slični ovdašnjim, bili su razlozi za veliku strepnju od ishoda ovog putovanja, ali i razlozi da idemo tamo. Na kraju, kad smo se vratili, ukratko sam zaključila: dogodilo mi se jedno od najznačajnijih putovanja i saznanja u životu. Višeslojno, teško, bolno, iscprljujuće, a sa druge strane jako, lepo i motivišuće.

(Ovaj izveštaj neće biti pisan hronološkim redom, već će biti podeljen u tri celine: LJUDI, MUZEJI, ZEMLJA. Izveštaj će dopuniti i različite impresije učesnika/ca putovanja i galerija fotografija, autora Nenada Vukosavljevića i Nedžada Horozovića.)

 

LJUDI


Zahvaljujući Nelson Mandela Foundation  i našem prijatelju Verneu Harrisu, sreli smo se sa ljudima čije su nam lične priče iz doba aparthejda, i današnji aktivizam, pomogli da shvatimo taj period istorije Južnoafričke Republike, kao i nijanse problema koji postoje danas. Verne i Nelson Mandela Foundation, osim što su se potrudili da nam obezbede sagovornike, ljubazno su nam ustupili i mesto za sastanke, na čemu im posebno zahvaljujemo.

Na početku našeg boravka Verne nas je upoznao sa širim kontekstom južnoafričkog društva, koje je, po njegovim rečima, i dalje duboko podeljeno, te da belci kao manjina i dalje kontrolišu većinu.

“U suštini, mi smo i dalje kolonija,” rekao je on i time nama ukazao na nit koja će nas pratiti tokom celog putovanja: od „naseljavanja“ Afrike pionirima, do današnjih dana, kada je u okviru pravnog i državnog sistema sve u okvirima demokratije i poštovanja ljudskih prava, ali ona su daleka većini stanovnika ove države.

Mesta koja su bila zabranjena ljudima crne boje kože tokom aparthejda, sada su im otvorena, ali oni nemaju novca da idu na ta mesta, rekao je neko od naših sagovornika, i ako je moguće u jednoj rečenici opisati stanje u ovoj državi, to bi bila ta rečenica.

Naravno, ne postoji pokušaj relativizacije, ni opravdanja aparthejda, i naravno da je prekid ovog sramnog perioda u svetskoj istoriji potlačenima doneo puno na poboljšanju svakodnevnog života, i dao prava i državu obespravljenima, ali u celoj promeni postoji još mnogo polja na kojima je nužno raditi, dok su plodovi tog rada u nekom dalekom i teško predvidljivom vremenu.

Khulumani je organizacija čija misija je  „rad na izgradnji inkluzivnog i pravednog društva, u kome se ponovo uspostavlja dostojanstvo ljudi koji su pretrpeli štetu od aparthejda, kroz proces transformacije žrtava u pobednike“.  Okuplja oko 100 hiljada žrtava i preživelih tortura povezanih sa aparthejdom. Krenuli su sa radom od svedočenja preživelih pred Komisijom za istinu i pomirenje (TRC – Truth and Reconciliaton Commission). U prošlih 20 godina rade na istini, sećanju i isceljenju. Sa nama su razgovarali Dr. Marjorie Jobson, direktorka organizacije, i saradnici/e: Nomarussia Bonase i Danisile Mabanga, koje rade sa ženama koje su preživele seksualno nasilje; Thabo Shabangu, predsednik Khulumani Foruma muškaraca, veteran Dick Mokoena, Dr Charles Hlatshwayo, bivši ratnik, koji je preživeo torturu, i koji se bavi tradicionalnim izlečenjem i pomaže porodicama da reše mnogobrojne slučajeve nasilja koji se nisu našli pred izveštajima TRC-a.

U drugom delu sastanka, zajedno smo gledali dokumenatrni film u produkciji Khulumani centra „Krvavi Božić“ (link), koji govori o preobražaju Stefaans Coetzee, pripadniku desnice, koji je 1996. bacio bombu u prepun tržni centar, i ubio četiri, a ranio 67 osoba. Film govori o njegovoj ličnoj promeni, o oprostu koji je tražio i dobio od žrtava, o procesu kroz koji su prolazili, i on, osuđen na doživotnu robiju, i oni, koji žive sa doživotnim gubitkom.

Posle filma, u našoj, ex-Yu mirovnoj grupi se razvila diskusija, vezana za iskrenost preobražaja počinioca zločina. Iz našeg konteksta, koji ne poznaje ili ne priznaje pojam duhovnog isceljenja, promenu smo posmatrali kao trgovinu počinioca – da se preobratim, pa da mi smanje zatvorsku kaznu. No, posle dugih razgovora, došli smo do zaključka da – ako su žrtve dale oprost, ko smo mi da to dovodimo u pitanje?

Leon Wesseles je advokat za ljudska prava, profesor univerziteta i osoba koju nikada nećete zaboraviti, ako ste je i samo jednom sreli. On je sin policajca, i sam je bio policajac, ali ako bi ga samo slušali, a da ga ne vidite, mislili biste da govori osoba crne boje kože. U vreme aparthejda bio je član vlade, i pregovarao oko procesa tranzicije sa ANC-om. Potom je, na kraju tog procesa, stajao uz Nelsona Mandelu, prilikom potpisivanja novog Ustava Južnoafričke Republike, ali to neće biti najvažnija stvar po kojoj ćemo ga mi pamtiti. Pitali smo ga kako je došlo do toga da on, sa takvom porodičnom i ličnom istorijom, doživi promenu, i posveti se borbi protiv aparthejda.

Reinventing yourself is not one time event – rekao je Wesseles, i ovo je rečenica koju je najbolje ne prevoditi, a ako bismo morali, ja je razumem kao „ponovno kreiranje ličnosti nije događaj koji se odvija samo jednom“.

On stanje u JAR naziva „nezavršenim mirom“ (unfinished peace), i dobro je da smo ga sreli na početku puta, jer su nas  njegovi uvidi potakli  da iz još jedne perspektive sagledamo ono što ćemo videti i doživeti kasnije.

Južna Afrika, Yasmin Sooka

Yasmin Sooka je u doba aparthejda bila advokatica za ljudska prava, da bi potom bila članica Komisije za istinu i pomirenje (TRC), i jedna od tri osobe koje su pisale izveštaj te komisije. Ona nam je predstavila kratak pregled dešavanja u JAR posle prestanka rada Komisije za istinu i pomirenje. Iako je komisija, kada je završila rad, ostavila u nasleđe niz preporuka o tome šta država mora da čini dalje, to se nije u potpunosti dogodilo. Posebno je govorila o slučaju 23-godišnje Nokuthule Simelani, koja su mučili i ubili pripadnici specijalne policije, u aparthejdu. Njeno telo nije nikada pronađeno, a zločin koji se dogodio 1983. godine, tek prošle godine je stigao do tužilaštva, koje je optužilo četvoricu policajaca za to ubistvo. Ona je govorila i o studentskim protestima koji se događaju u JAR, i na kojima protestuju oni koji predstavljaju prvu generaciju žitelja ove zemlje koja nema direktno sećanje na aparthejd.

Savremeni kapitalizam je produžena ruke segregacije: ono što je ljudima crne boje kože bilo nedostupno zbog aparthejda, danas im je dostupno, ako za to imaju novca. A novca nemaju. Bes studenata usmeren je na promene koje se nisu desile: nastavni program fakulteta je evrocentričan, u upravnom odboru su belci, finansijska i socijalna podrška crnim studentima je slaba. Posebno traže novo pisanje istorije, u kojoj neće biti slavljeni tvorci aparthejda, heroji kolonijalizma, već novi pogled na te delove istorije i novo stvaranje nacionalnog identiteta. U JAR 60% stanovništva je mlađe od 25 godina.

 

Shirley Gunn je revolucionarka, ilegalka, belkinja koja se borila na strani ANC-a (African National Congress), i sa svojim tek rođenim sinom bila u zatvoru, a sada vodi The Human Rights Media Centre. U Kejptaunu ona nam je bila i domaćin i vodič, te smo zahvaljujući njoj, i ugledu koji ima u zajednici, mogli da posetimo mesta koja bi nam inače  bila nedostupna. Shirley je angažovana na promenama, spremna da kritikuje sadašnju vlast, za koju je, kao borkinja protiv aparthejda i žrtva tog sistema, u prošlosti mnogo propatila. U svojoj organizaciji se trudi da nastavi onde gde je TRC stala ili pogrešila. Prikupljaju životne priče, a ne priče o životu (eng. Life story, not storytelling).

U toj organizaciji dosta smo čuli o događaju iz 1985. godine, koji se zove „Troyan horse massacre“, događaju u kom je ubijeno 5, a ranjeno 12 mladih ljudi. Upoznali smo Gordona Mali, brata blizanca jednog od ubijenih mladića, te posetili grob brata i još jednog ubijenog dečaka, u naselju Ghuguletu. Potom smo otišli u samo naselje i tamo, ispod drveta, a pošto smo primljeni kao gosti po svim običajima, i oprali ruke u koritu ispred kuće pred pozdrav, razgovarali smo sa Zodua Gogo i njenom ćerkom Anastasijom, Gordonovom majkom i sestrom.

Pričali smo o životu, gubitku, bolu, bili jedni drugima zanimljivi i dragi. Niti njima u posetu često dolaze beli ljudi iz Evrope spremni da čuju ljudsku stranu priče, niti je nama dostupno da vidimo kako žive i razmišljaju ljudi koji su preživeli jedan od najrepresivnijih režima u ljudskoj istoriji, te kako vide i svoju i budućnost društva. Gogo nije optimistična što se lične sudbine tiče: vrlo brzo može da očekuje da će dobiti zidanu kuću, u „fazi tri“ iseljenja lokalnog stanovništva iz neuslovnih, limenih domova u malene kuće od cigle. No, Gogo kaže da njoj, na kraju životnog puta, bez deteta koje je ubijeno, to ništa ne znači.

 

U kraju Johanesburga u koji, pa, retko svraćaju osobe bele boje kože, bili smo gosti Sifisa, vlasnika restorana Roving Bantu Kitchen.

„Ja nisam crnac, ja sam Afrikanac. Crnac sam postao kad su beli odlučili da budu belci,“

kaže on, dok nam priča svoju životnu priču, kako je živeo u egzilu, pa radio za Ujedinjene nacije, živeo u Kanadi, da bi se vratio, posle promena, u svoju domovinu, u kojoj mu se ni danas mnogo toga ne dopada.

 

Naš vodič kroz Južnoafričku Republiku, njena dva grada, Johanesburg i Kejptaun, istoriju i sadašnjost, i razne probleme sa kojima se današnje društvo suočava, bio je Haroon Gunn-Salie, mladi umetnik. Njegovo delo, nastalo u Brazilu, mogli smo da vidimo u galeriji u Kejptaunu, a svakodnevno druženje sa njim dalo nam je prostora da razgovaramo i postavljamo mnoga pitanja, koja su nam se rađala dok smo pokušavali da shvatimo što više nijansi života u ovoj zemlji. Dugujemo mu veliku zahvalnost za strpljenje i trud koji je uložio da nam vreme bude što ispunjenije raznim sadržajima i da upoznamo drage, interesantne ljude.

 

MUZEJI

 

Museum Constitution Hill nalazi se u Johanesburgu, sa jedne strane je zatvor, u kojem su zatočenici bili i brojni politički zatvorenici, poput Mahatme Gandija i Nelsona Mandele. Prolazeći kroz zatvorske ćelije, koje su sačuvane u stanju u kom su bile, posetioci mogu da steknu sliku o zatvorima i životu zatvorenika, kao i o odnosu koji je vlast imala prema njima. Ni u zatvoru ljudi nisu bili jednaki, već je njihov život tamo zavisio od boje kože. Po tome je određivano kakvi i koliki im obroci sleduju, kada i kako se kupaju, pa čak i broj ćebadi kojima se pokrivaju.

U posebnom delu se nalazi postavka, otvorena 2016. godine, koja je posvećena najpoznatijim zatvorenicima: Gandiju i Mandeli.

U drugom delu nekadašnjeg zatvora je nova zgrada Ustavnog suda, u koju se ulazi kroz ogromna drvena vrata. U Južnoafričkoj Republici zvanično je 11 jezika, i umetnička postavka unutar zgrade je posvećena svim različitostima ove zemlje.

Voortrekker Museum

Južna Afrika, Albulena

 

Pretorija – Ime muzeja možemo da prevedemo kao „Muzej pionirima“ kako se najčešće nazivaju evropski osvajači Afrike. Glorifikovan je njihov put, ličnosti, način na koji je osvajana afrička zemlja i porobljavani ljudi. Muzej slavi „svetlost civilizacije“, kako bela istorija opisuje donošenje svog kulturnog, privrednog i životnog obrasca u Afriku.

Sa stanovišta ljudskih prava, muzej slavi belu rasu, koja je „civilizovala“ ovaj deo sveta, bez ikakve zadrške ili preispitivanja odnosa prema domaćem stanovništvu, njihovoj kulturi, običajima, eksploataciji prirodnih dobara i ljudi, za potrebe evropskih osvajača.

Freedom Park

Nalazi se na susednom brdu u odnosu na „Voortrekker Museum“, i predstavlja drugo lice života na afričkom kontinentu, sa naglaskom na ljudskim pravima. Prikazuje razvoj života od postanka prvog čoveka na tlu Afrike, do današnjih dana, sa svim elementima koji su na taj razvoj uticali. Robovlasništvo, aparthejd, ratovi, razaranja, masovna ubistva ljudi. Takođe, slavi oslobađanje i razvoj demokratije, sa željom da doprinese pomirenju u JAR. Kažu da je dugo većano gde bi taj muzej mogao da bude smešten, te da je konačna odluka doneta da bude u blizini administrativnog centra, Pretorije, „jer će svaki žitelj Južne Afrike, jednom u životu tu morati da dođe, zbog posete rođacima, lečenja, administrativnih obaveza…“ No, utisak iz posete je da, osim malobrojnih turista, tu ne prolazi mnogo ljudi.

Muzeji, zapravo, u celom svetu, pa tako i ovde, a ovde možda i najvidljivije, predstavljaju svetilišta koja obilaze ljudi koji imaju dovoljno novca i dovoljno obrazovanja koje na taj način produbljuju. Tužna istina je da su oni i dalje praktično nedostupni najvećem broju ljudi na planeti. A posebno onima kojima je takav muzej, izvorno, i namenjen.

Muzej aparthejda

Prilikom plaćanja ulaza u ovaj muzej, dobićete određenu kartu. Na njoj će pisati:  za belce ili za ne-belce, i to će odrediti ulaz na koji treba da odete da biste posetili muzej.

Kako smo bili u grupi, već činjenica da nemamo svi iste karte i da se razdvajamo na ulazu je stvorila nelagodu. Iako smo kroz rešetke mogli da se vidimo, prilikom prolaska kroz predvorje muzeja, taj osećaj nelagode i klaustrofobije se produbljivao. Na samom ulazi prikazani su najdrastičniji oblici segregacije, kako su ljudi obeležavani na ličnim dokumentima, i na taj način svrstavani pred zakonom u kategorije.

Muzej predstavlja uspon i pad aparthejda, na razne načine: dokumentovanom građom, filmovima, prikazima, umetničkim delima i instalacijama, vernim prikazima, mapama, fotografijama, oružjem i opremom koju su koristile državne snage u zaštiti sistema aparthejda. Kao i u svim drugim muzejima koje smo u Južnoj Africi videli, dokumentarnoj građi unet je duh izvorne religije, i umetnosti, što pomaže posetiocima da se suoče sa najstravičnijim periodima života na ovom prostoru. Poseban utisak na nas, iz ovog dela Evrope, i u proseku godina od oko 40, ostavio je dokumentarni film:“Šta se dešavalo ’80-ih u ostatku sveta“, u vreme kada su ovde bile najžešće borbe protiv sistema aparthejda. Posebna postavka je u trenutku našeg boravka bila posvećena Nelsonu Mandeli, dok smo na nekim fotografijama prepoznavali ljude sa kojima smo se prethodnih dana sretali, poput Yasmin Sooka, koja se nalazi na velikoj fotografiji sa prvog zasedanja Komisije za istinu i pomirenje, kojom je predsedavao Desmond Tutu.

District Six Museum

Nalazi se u samom centru Kejptauna, u delu grada koji se nekada zvao „District Six“, i u kojem su živeli ljudi raznih boja kože, nacionalnosti, veroispovesti. Bio je trgovački i zanatski centar grada, u kojem su ljudi živeli u suživotu, miru i međusobnoj solidarnosti. No, 1966. godine vlast je odlučila da taj deo grada promeni namenu, i prisilno raselila iz njega više od 60 hiljada ljudi. Uprkos zabranama, oni su nastavili da uporno dolaze u svoje crkve i džamije, a u jednoj od crkava se danas nalazi muzej, kroz koji su nas proveli ljudi koji su tu živeli, i koji su odatle nasilno preseljeni, svedočeći o svojoj sudbini, životu pre, i životu danas. Ironija je da je sada taj deo grada gotov pust, te da se stiče utisak da tu malo ko živi, dok na nekoliko stotina metara odatle vri život centra četvoromilionskog grada.

Naš vodič kroz ovaj deo grada bio je čovek koji je, reparacijom, uspeo da se vrati u stari kvart. No, njegove uspomene, njegove susede, duh kraja u kojem je odrastao ne zamenjuje malena zidana kuća.

Južna Afrika

Robben Island

Ovo ostrvo je najpre bilo dom umirućih od lepre, i zatvor za političke zatvorenike još od 18. veka. Nelson Mandela je na njemu boravio od 1964. do 1982. godine, u jednoj od skučenih samica, dok je zajedno sa ostalim zatvorenicima morao da radi u kamenolomu, bez ikakve zaštite, zbog čega je do kraja života imao problem sa oštećenim vidom.

Naš vodič kroz muzej na ostrvu bio je Thulani Mabaso  i sam zatvorenik, koji jedva govori, zbog problema sa plućima, i otežano se kreće.

Već na početku susreta, niz lice su mu se slivale suze. Retraumatizacija i stalno vraćanje na teške godine zatočeništva njega nisu mentalno slomile, iz njega ne isijava mržnja, bes, potreba za pravdom i osvetom, nego duboka tuga, koja je i dirljiva. Proveo nas je kroz ćelije, pokazao kako su izgledali dani, sa priličnim ponosom govorio o solidarnosti među zatvorenicima, međusobnoj pomoći u obrazovanju, učenju jezika, štrajkovima glađu koje su organizovali kako bi poboljšali bar malo uslove života na ostrvu.

Iako je za nas, posetioce sa drugog kraja sveta, ovo svedočenje nemerljivo korisno, ipak, ostaje iza njega zapitanost da li mi, nesvesni svoje boje kože, na neki nov način maltretiramo ljude koji su već mnogo u životu propatili. Emotivno je teško prolaziti kroz taj zatvor i to ostrvo i kao posetilac, iz drugog kulturnog obrasca, teško je i zamisliti kako je teško iznova i iznova prolaziti kroz golgotu koja je ostavila najdublji trag na čoveku. Sa druge strane, živa svedočenja su dragocena, i daju istoriji notu ljudskosti, a patnju i bol približavaju.

ZEMLJA

Gugulethu i Mashipumalele

Township – je reč za koju smo tražili adekvatan prevod. Taj pojam ne može da zameni jedna reč, to je predgrađe ili deo grada u kom žive ljudi crne boje kože, kako im je određeno u vreme aparthejda. To nije geto – jer bi onda najveći deo grada bio u getu. Nije ni predgrađe, jer se menja percepcija – ako najveći broj ljudi živi u takvim naseljima, da li je centar tamo gde vlasti kažu da jeste ili je centar tamo gde ljudi žive? U svakom slučaju, takva naselja nisu novost za nas, ima ih u svakom našem gradu, siromaštvo, život u limenim kućicama, nije nešto sa čim se prvi put srećemo. Prvi put smo se sreli sa tim da na takvim mestima žive stotine hiljada ljudi, na svakom od njih, pa puta broj naselja… Konkretno, prema dostupnim podacima, a uzmimo da oni nisu sasvim tačni, u Gugulethu townshipu živi na 6 km² skoro 100 hiljada ljudi, ili 15 hiljada na 1km². (Poređenja radi, gustina naseljenosti Beograda je oko 500 ljudi na km2.) Ti ljudi su u takvom naselju rođeni, tu žive njihova deca i unuci, i ta mesta su im trajan dom, generacijama unazad. Sa druge strane, ono što se naziva ekonomsko-trgovačko-poslovnim delom grada je nalik na najrazvijenije gradove Zapadne Evrope. Nove, velelepne zgrade u staklu, radnje sa skupocenim stvarima, novi luksuzni automobili.

Nesklad, i vidna neravnopravna raspodela dobara, a Južna Afrika je kao država, najbogatija država Afrike, su vidni, i ne može se na tu spoznaju ostati bez emotivne reakcije.

Kao suprotnost jako kompleksnim i teškim društvenim odnosima, Južna Afrika posetioca zgrabi svojom veličanstvenom prirodom. Ona je doživljaj za sva čula, u isto vreme dok se očima gleda i mozgom pokušava da shvati sva tragičnost prošlosti, i njeni ostaci u sadašnjosti, sa druge strane dopiru očaravajući mirisi i omamljujuća muzika. Tela su nam opuštena, kao da smo kroz stopala vezani za svoje izvorište. I na taj način se u isto vreme osmehujemo i plačemo, drhtimo od tuge i pevamo iz glasa. Kao da Afrika probudi sva čula, ona koja se u nama nalaze od postanka, pročisti ih od suvišnog, javi se potreba da hodaš bos i da pevaš, igraš u blagom ritmu, smeješ se dok plačeš.

Sa Balkana smo došli iz zime u leto, promenili smo godišnje doba, ali ne i vremensku zonu, pa je to bilo malo lakše. Naši domaćini su nas vodili na Smitswinkel Bay, plažu koja se nalazi južno od Kejptauna, niže i od Rta Dobre Nade. Tu negde, u blizini, spajaju se Indijski i Atlantski okeani, i kao da su Južnoj Africi doneli svaki za sebe trag obala koje zapljuskuju. U isto vreme tu se kupaju foke, ajkule i pingvini (u blizini Robben Islanda postoji posebna plaža koja je njihovo stanište). Posetili smo i veliku Kirstenbosch botaničku baštu, u kojoj je u to vreme bio i koncert neke lokalno jako popularne grupe, pa je bašta bila prepuna ljudi na pikniku ili posetilaca koncerta. Ipak, naučeni da budemo svesni svoje boje kože – što ipak, nismo u svakodnevnom životu – primetili smo da su posetioci mahom belci, kao što smo primetili da nas nije uslužio nijedan beli konobar, prodavac, vozač, čistača/ica… dok su u isto vreme beli ljudi bili posetioci i konzumenti. Nosivši na sebi neko nasleđe koje ne osećamo kao izvorno svoje, a opet svesni da je moguće da nas drugi doživljavaju samo po tom jednom obeležju, pokušavali smo da razumemo duboko usađene kodove ponašanja između ljudi. Kao što bi prve asocijacije na reč Afrika u ovom delu planete bile (najčešće): siromašna, zaostala, glad, tako je prva asocijacija na grupu ljudi koja dolazi iz Evrope: bogati, beli ljudi. I ma kako to bile osobine na koje ne možemo da utičemo, beli smo ne svojom zaslugom, niti voljom, takvi smo rođeni, činjenica je da o boji kože i privilegijama koje ona ima u današnjem svetu, pa makar dolazili i sa Balkana, treba da razmišljamo.

Sama svesnost da ne postoji jednakost, i da živimo u svetu nejednakih, te da smo ipak u maloj grupi privilegovanih, nosi sa sobom odgovornost da se promišlja, bude svestan i reaguje na nasilje kojem su ljudi izloženi. Opet, ne svojom ni voljom, ni zaslugom, već samo zbog – boje kože sa kojom su rođeni.

 

         Galerija fotografija – ovde

 

 

Afrika

U mom srcu, u mojim mislima i pod mojom kožom

 

Srce –

Kažu da je najvažniji organ čoveka.

Ono što imamo u našim srcima,

Neki kažu da je naš identitet.

Veliko srce, rekla bih, izbor je.

Malo srce, rekla bih, izbor je.

 

Mozak –

Kažu da je najmanje istražen organ čoveka.

Struktura misli,

Kažu da je naš identitet.

Otvorenost, rekla bih, izbor je.

Zatvorenost, rekla bih, izbor je.

 

Koža –

Kažu da je najveći organ čoveka.

Boja kože –

Neki kažu da je naš identitet.

Bela boja kože, rekla bih, nije izbor.

Crna boja kože, rekla bih, nije izbor.

Ponovno kreiranje ličnosti ne dešava se samo jednom.[¹]

I jedan događaj samo neće da promeni tvoj život

Neki kažu da promena pokazuje nestabilnost

Neki kažu da je promena ličnosti udaljavanje od našeg identiteta

Promena, rekla bih, moj je izbor.

Ponovno kreiranje sebe, deo je mog identeta.

Afrika je oba –

Jedan događaj više koji me je promenio i dao mi razlog da sebe ponovo pronađem.

[1] Leon Wessels

Aleksandra Bogdanovska

 

 

Dok sam je gledala kako govori

Iza njenog šarenog turbana stajalo je nešto zlatno. Kako je pomerala glavu, zlatna tračica je podrhtavala. Proveravala sam svoj vid: nije bilo zraka Sunca, to nije bila ni izvučena nit tkanine, jer se u tkanju nije videlo ništa zlaćkasto.

Šta je to bilo?

Znak?

Poruka?

Dok je govorila držala je ruke sklopljene ispred sebe, kao što to čine ljudi u molitvi.

Povremeno bi ih razdvojila i opisivala njima širok krug ispred sebe.

Bio je to mekan, pun, pravilan krug, u čijem središtu, iako je izgledalo prazno, je gorela vatra, vatra kuće, toplote, zagrljaja, utehe.

Govorila je o pomirenju, repatrijaciji, teškim temama i videlo se da joj je stran jezik pravnih termina.

Želela sam da slušam kako govori pesmu, uspavanku, utehu.

Iz nje je progovarala Majka Zemlja, toplim, malo promuklim, odlučnim, ali tihim glasom.

Boja srca

Dlan ruke, ono što nas je napravilo čovekom, ono što stavljamo na srce kad se molimo, ono čime milujemo, ono čime dodirujemo svet oko nas – iste je boje.

Tabani, koji nas drže na Zemlji, i koji nas sa njom spajaju, iste su boje.

I oči.

Iste su nam oči kojima gledamo tugu, nepravdu, podele, ubistva, smrt, rađanje, ljubav, život.

Katarina Milićević

 

You may also like...