Riječi nove članice CNA tima: Aleksandra Bogdanovska

Ne znam odakle da  počnem, da bih došla do ovoga što je danas. Samo kad bih izvukla delove u kojima je CNA prisutan u mom životu i kako me je put doveo ovde, gde sam danas, bilo bi to jedno predvidljivo, patetično i sudbinsko putovanje. Ipak, realnost je malo drugačija, a sudbina, kao reč, nosi prizvuk pasivnosti. Na tom putu suočila sam se sa puno izazova, donela puno odluka, pravila nemoguće kombinacije, žonglirala sa nekoliko opcija, učila, rasla i gradila se. Taj put me odveo od nekih ljudi i sa nekih mesta i doveo do drugih ljudi i mesta… Jedino što mogu da tvrdim –  pratila sam svoje srce.

Rođena sam u Aračinovu, to je selo u blizini Skoplja sa većinskim albanskim stanovništvom, koje je prilično stradalo tokom ratnog konflikta u Makedoniji 2001. godine. Kao Makedonka, koja je pripadala većinskom stanovništvu u Makedoniji, a istodobno bila i manjina u lokalnoj sredini, istovremeno sam se našla u  podjeljenoj ulozi: superiornosti i žrtve. Takva  su mi sjećanja iz djetinstva i tinejdžerskih godina. Tako sam doživela i 2001. godinu, kada sam odlučila da se zatvorim u sebe i da se sledećih deset godina ponašam kao da me se sve to ne tiče. Buđenje se desilo kad se jednostavno nešto u meni prelilo i razbilo… Nije mi bilo više ugodno, imala sam problem(e): sa poslom, sa ljudima, sa sobom i sa svetom. Odlučila sam da napustim posao (advokatura), da odem negde, da pobjegnem od sebe i od svih oko mene, da nađem smisao. Otišla sam u Istanbul i kako što to obično biva, bježeći od sebe, našla sam se. Otvorile su se sve rane, sav bol, prešućene situacije, lica, nepravde… Osjetila sam potrebu da dišem, da pitam, da kažem, da čujem šta, kako i zbog čega se dogodilo, jednostavno, potrebu da znam.

… oktobar 2012.

Tada, u oktobru 2012. slučajno sam naišla na poziv za Trening izgradnje mira u Kruševu koji je organizovala Mirovna akcija iz Prilepa, sa temama poput pomirenja, suočavanja sa prošlošću – konflikt 2001. i makedonsko/albanski odnos. Kad ovo ne bi bila slučajnost, bilo bi baš sablasno. Iako sam smatrala da znam skoro sve o treninzima, kako se organiziraju i ko kakvu ulogu ima, ovdje je bio slučaj da su trenere/ice istovremeno i učesnici/ce, što mi je na početku bilo nelogično i u najmanju ruku nepravedno. Međutim, nakon dugih radnih dana i još dužih noći prožetih jakim emocijama, suzama, suočavanjem, pre svega sa sobom, vlastitim predrasudama, samonametnutim narativima i površnim zaključcima, došla sam do tačke sa koje nema natrag… To mi je jedno od najznačajnijih životnih iskustava. Nisam znala šta ću nakon toga, no bila sam srećna što sam upoznala ljude koje rade na ovim temama, koji žive ove vrednosti. Imala sam užasnu potrebu da budem sa tim dragim ljudima, da pričamo o ovim temama, da budem dio te grupe…

Dal’ se mir može naučiti?

2013.godina mi je bila značajna iz više razloga. Te sam se godine prijavila za Osnovni trenig iz izgradnje mira u organizaciji CNA. Metodologija i način rada nisu mi bili strani, ni novi, međutim ovaj put sam vidjela veću sliku, ovaj trening je bio za učesnice/ke iz regiona pa sam se više upoznala sa ljudima, kao i ratnu sadašnjost i prošlost u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu. U meni se nešto pomerilo, slomilo i sastavilo. Naučila sam puno, dobila sam više i dala sam više… Iste te godine došla sam u Sarajevo na postdiplomske studije iz ljudskih prava i demokratije, što mi je bilo jedno divno i teško iskustvo, jer tu se rat živi i proživljava svaki dan. Iz Sarajeva sam otišla  2014. godine, nakon skoro godinu dana, a iste te godine završila sam Trening za trenere i trenerice (TzT) na koji sam aplicirala i kad me je CNA izabrao ja sam sa zadovoljstvom prihvatila da učestvujem. Jureći i uklapajući paralelne obaveze, studije i TzT, nakon neverovatno turbulentnog perioda punog aktivnosti (završavala sam studij, učestvovala na nekoliko faza Treninga za trenere/ice u različitim krajevima bivše Jugoslavije), vratila sam se kući, u Skoplje, gde me je čekala porodica, ali ne i posao i obaveze… Dok je sa treninga proizašlo nekoliko aktivnosti u koje sam bila uključena, što je značilo da ću surađivati sa CNA bar sledeće 1 do 2 godine, studije sam završila sa porukom da se mir ne može naučiti i da moji rad (“Dal se mir može naučiti?“ – uloga civilnih organizacija posvećenih miru i nenasilju u procesu pomirenja u BiH) nema nikakav akademski smisao i vrednost, posebno što ja, kao pravnica, nisam izabrala da pišem pravnu temu.

Dve godine sam tražila svoje mesto pod suncem. Dve godine nalazila sam svoje mesto pod suncem u različitim zemljama, iako smeštena u Skoplju i angažovana u Koaliciji “Svi za pravično suđenje”, putovala sam puno i radila sam na puno tema. Mirovnu nit koja mi je postala potreba, u svakodnevici sam nadopunjavala kao vanjska saradnica CNA, pa sam tako bila deo “Bibera“ (višejezičnog regionalnog konkursa za kratku priču na temu pomirenja), deo radionica (sa srednoškolcima iz BiH), deo treninga (trojezični trening Мир-paqe-mir, 2015, 2016, 2017), a učestvovala sam i na studijskim putovanjima.

… ponovo u Sarajevu

Srećna sam što sam ovde, nakon 2 godine, sada ponovo živim u Sarajevu, a voljela bih i da nikad odavde nisam morala da odem i (doista sam se nadala da će me pozvati iz CNA da dođem da radim sa njima na izgradnji mira u regionu). Ipak me ova mogućnost iznenadila. Iznenađenje je verovatno refleks na ispunjenje sna, ili možda trema, kao kad se ozvaniči već stabilno izgrađena veza. Važna mi je prilika da svakodnevno radim sa ljudima koji su mi dragi prijatelji i drage prijateljice i da zajedno nastavimo ovu borbu za bolju budućnost, ali nije mi bilo lako da napustim Skoplje, moju porodicu, prijatelje i našu borbu u Makedoniji. Upravo zato su mi neprocenjiva sva iskustva u poslednje 2 godine, ne samo da sam iskusnija, već i spremnija i hrabrija da delujem i delim, da primam i dajem, da čujem i da kažem. Malo me je i strah, ali ne zato što brinem kako ću da se snađem u novoj situaciji, već sam znatiželjna kako ćemo se u CNA zajednički uklopiti u ovom proširenom sastavu. Sa jedne strane, važno mi je da budem korisna i da se uklopim, ali također mi je važno da ostanem autentična i svoja. Mislim da sam zaboravila kako je to kad treba da se koncentrišem na konkretne zadatke, da se opustim od konfuzije obaveza na više strana, da se opustim od prekomjerne odgovornosti. Godi mi to što mogu duboko da uzdahnem i da znam šta treba da radim danas, sutra, sledeću nedelju, mjesec, godinu, pa možda i više od godinu…

Dođoh u Sarajevo i u CNA 18. aprila 2017. godine i, kako je već sasvim uobičajeno, pao je snijeg. Sarajevo i ja smo u čudnoj vezi, skoro pa uvijek me ovako dočekuje, a ja, skoro po pravilu, uvijek sam iznenađena, zaleđena i nepokolebljiva da ga volim. Borba koja je ovde i borba koja je u Makedoniji, pa i svi ostale borbe na svetu su manje ili više iste, i nije bitno gde sam ispod ovog sunca, ja ću se uvijek boriti za mir i to aktivno, prkosno i neposlušno.

You may also like...