U novom izdanju Buka podcasta razgovarali smo sa Nenadom Vukosavljevićem iz Centra za nenasilnu akciju Sarajevo – Beograd, koji promoviše kulturu nenasilja i dijaloga.
Juče sam kolumnu završila time da ukoliko fragmentirani rad u poljima kulture sjećanja i suočavanja s prošlošću sa margine ne nadglasa dominantne etno-nacionalne narative, kao društvima nam nema pomoći. Je li moguće danas pomirenje historija, ili smo propustili sve prilike?
Pomirenje istorija i historija je moguće ukoliko dođe do pomirenja ljudi, a to bi značilo da ljudi izađu iz ustaljenih obrazaca, ratnih, predratnih i posleratnih na kojima su generacije stasale, a koji su crno-beli i govore o tome da smo mi dobri, a oni zli. Selektivna sećanja podstiču razdor među ljudima i logično je da ta vrsta razdora postoji među istoričarima koji utiču na to na koji način ćemo se sećati prošlosti.
Prošli mjesec je CNA organizovao studijski put „Sadašnjost naše prošlosti“ za istoričare i historičare sa zajedničkog prostora.
Mi smo želeli da damo priliku mladim ljudima koji se bave istorijom da sretnu ljude sličnih profila iz regiona, jer je grupa obuhvatala ljude iz različitih delova BiH, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije, da međusobno imaju priliku da vide mesta sećanja i mesta na kojima su se desile nepravde, a nisu obeležena i da razgovaraju sa ljudima koji su svedoci tog vremena, ali i sa onima koji rade na pitanjima sećanja. Ideja nam je bila da im pružimo priliku da osim onoga što su dobili kroz obrazovanje i svakodnevnicu, imaju tu nesvakidašnju situaciju da razmene poglede i viđenja sa ljudima sa druge strane. Društva su nam jako podeljena i sa podozrenjem se često gleda na ljude iz druge zajednice, ili iz druge zemlje. Hteli smo da podstaknemo ljude na neku vrstu preispitivanja onoga što znaju i da im pružimo priliku da dobiju uvid u to na koji način se kreiraju politike sećanja i na koji način se kultura sećanja uopšte gaji u mestima u kojima smo bili.
Poslušajte razgovor:
Rat u BiH je završen prije više od 2 i pol decenije, no ratne traume su prisutne u našem društvu. I dalje imamo osjećaj permanentnog rata, iniciranog od strane etno-nacionalnih politika, obrazovnih sistema, kućne oralne historije, vjerskih zajednica... Koliko je teško u takvim sredinama otvarati teme koje se bave izgradnjom mira?
Teško je i mučno otvarati teme koje se tiču izgradnje mira. Mi to radimo ne zato što nam je stalo da kopamo po prošlosti, svesni da mnoge nepravde i gubitke koji su učinjeni ne možemo nadoknaditi. Ono što možemo jeste to da se potrudimo da nam se te stvari u budućnosti ne događaju. Razlog zbog kojeg gledamo u prošlost jeste da objasnimo odakle ta vrsta neprijateljstva i mržnje sa kojom stasavaju nove generacije. Postoji ozbiljna pretnja da ta vrsta mržnje preraste u nasilan sukob, ukoliko se ne preradi i ukoliko se kao društva ne suočimo s tim da sasvim različito gledamo u prošlost, ukoliko ne uđemo u dijalog i ukoliko ne potražimo ne jednu zajedničku istinu, nego da uvažimo postojanje različitih i probamo da razumemo odakle to dolazi.
Kada si sa svojim kolegama i kolegicama prije 25 godina krenuo u ovu avanturu, da li si vjerovao da će i 2022. biti potrebe za mirovnim aktivizmom možda i više nego ranije? U međuvremenu su se desili i rat na Kosovu, rat u Makedoniji…
U vreme kada sam počinjao da se bavim ovim, uopšte nisam imao nameru da mi to bude životno opredelenje i nisam očekivao da ću za 25 godina i dalje raditi na tome. Moj tadašnji potez da se odlučim za taj posao je bila potreba i osećaj nužde da je neophodno učiniti nešto da izađemo iz kovitlaca mržnje u kojem su ljudi živeli u postratnom periodu. Nisam imao viziju da će to toliko dugo zahtevati, niti sam imao želju da se time toliko dugo bavim, ali me sticajem okolnosti stvarnost razuverila i pokazala mi da toliko dugo traje. Verovatno je sve moglo da bude brže da su se oni koji donose odluke ponašali drugačije, ali očekivati da oni razreše problem je naivno.
Ne osećam da bi mogao bilo šta drugo da radim. Radim ono u šta verujem. Žao mi je što u zemlji u kojoj živim državne institucije ne prihvataju mirovne politike koje pokušavamo da razvijemo i što ih zvanična politika ne sprovodi. Na taj način ostajemo incident. To može izgledati besmisleno, ali pokušavamo dati primer da je moguće i pokušavamo ostaviti trag nekim ljudima koji će u budućnosti moći da se nadovežu na to što smo mi radili.
Kod nas se u jeziku vrlo često manipuliše pojmovima, pa se rat naziva sukob, genocid se negira uprkos međunarodnim presudama, kroje se istine, uprkos činjenicama koje su suprotne.
Postoji neka vrsta takmičenja među zajednicama koje sebe vide kao aktere rata, o tome da se bore da dokažu da su oni bili najveća žrtva, iako je to nemoguće za ovaj poslednji rat u Bosni, pa onda govore o nekom dužem vremenskom periodu i sabiraju ljudske živote stotinama godina unazad kako bi dokazali baš to, da su najveće žrtve. A kad to dokažu, to bi na neki način trebalo da znači da su oprani od odgovornosti za bilo šta što se desilo, jer oni su se samo branili i nepravde koje su činili su opravdane time što je još veća nepravda načinjena njima. To je bežanje od odgovornosti i takmičenje ko je najveća kolektivna žrtva. Čitav naš rad se svodi na to da odbacujemo modele kolektivizacije krivice i žrtve, uz preuzimanje lične odgovornosti za svoje postupke, umesto da se svrstavamo u bilo kakav čopor.
Kad pričamo o ratu koji se završio pre 25 godina, ne možemo da ne pričamo i o ratu sećanja koji se nastavio nakon rata i koji se nastavlja do dana današnjeg. Ako ne nađemo način da ga završimo, preti nam sudbina devedesetih.
Osim mirovnih edukacija, rada sa veteranima, obilježavanja neobilježenih mjesta stradanja, velikog broja tribina i fotoizložbi koje organizujete, književnog konkursa Biber, šta je ono na čemu će CNA raditi u budućnosti?
Trudimo se da ne pravimo vrlo dugoročne planove, već da naše planove prilagođavamo onome što vidimo u društvu. Osećam potrebu da rad sa veteranima koji smatram jako vrednim, a tu grupu predivnom, nastavimo. Neki od veterana su već umrli i smatram svojom obavezom da na neki način trajno zabeležimo tu inicijativu koju smo zajedno s njima izneli, a koja je zahtevala jako puno hrabrosti i jako puno sukoba i pritisaka u njihovim sredinama koje su imali, a ipak su istrajali u zajedničkom radu na jedan način koji zahteva divljenje i koji je vredan, a retko ga je bilo gdje drugdje naći. To je nešto što ću da obećam, da ćemo pukušati da zabeležimo, to vreme i napor koji su uloženi.
