Boje i nijanse pomirenja

Nikada nisam razmišljala o svojoj boji kože. Društvene okolnosti mi boju kože nikada nisu nametale kao identitet, takva sam rođena, i to je, prosto, to. O ostalim identitetima datim mi vremenom i mestom rođenja razmišljam gotovo svakodnevno, društvene okolnosti me na to primoravaju. To što sam belkinja meni nije bitno, za moje poimanje sopstva, ali to što sam rođena u Srbiji, i što imam sva obeležja srpskog nacionalnog identiteta mi je gotovo svakodnevno tema za razmišljanje. Problem sa ovim identitetima je kao i sa bojom kože: ne moram ja da se osećam kao belkinja, ili kao Srpkinja, da bi me drugi ljudi tako doživljavali.

Treba da idem u Zagreb, da promovišem zbirku priča o pomirenju. Putujem sa svim svojim identitetima, osim bojom kože, ona u ovom trenutku nije važna. U nekom drugom trenutku, prošle godine, u Južnoafričkoj Republici, jeste bila važna, a to što sam Srpkinja, nikoga nije zanimalo. Tamo gde je činjeno nasilje u ime mog nacionalnog identiteta, važan je on. Tamo gde je činjeno nasilje u ime boje kože čijoj nijansi i ja pripadam, važna je ona.

  • Mogu li da pipnem tvoju kosu, nikada nisam videla takvu? – pitala me je žena na pijaci u Kejptaunu. Naše kose su vrlo slične, i boja očiju, i boja dlanova. Razlikujemo se po najvećem ljudskom organu – koži. Njena je tamnija od moje. Moja kosa i njena kosa nose isti genetski kod – u sredini u kojoj živim, nije tako česta, ali nije ni čudo. U sredini u kojoj ona živi, moja boja kože je ređa, nema je ni 10% ljudi, ali se moja kosa uklapa u većinu. Pa ipak, ona nikada, kaže, nije videla takvu kosu. Ona i ja imamo gomilu istih identiteta, one identitete koji su meni životno najvažniji: da sam žena, ljudsko biće, delimo. Ona ne samo da vidi, ona doživljava našu različitost. Meni različitost nije važna, važniji mi je dodir drugog ljudskog bića koje kroz prste provlači vlasi koje šuškaju. Gledamo se, ja u njenim očima vidim zadovoljstvo u pronalaženju sličnosti. Pa da, njene i moje vlasi su dodirom jednake. Zašto onda pita i tvrdi da takvu kosu nije videla, kad je svakodnevno dodiruje, gotovo istu?

Da li je tako i sa svim ostalim identitetima?

Južna Afrika, Constitution Hill

 

I onim identitetom sa kojim ću otići u Zagreb?

Da li ću i tamo u nečijem pogledu prepoznati sreću zbog prepoznavanja? Ili je moj izgovor, moje mesto rođenja, definicija koja piše u mom pasošu, važnija za sagledavanje mene u očima drugog? U kom trenutku se prepoznajemo i prilazimo jedni drugima na osnovu sličnosti, a gde počinjemo da primećujemo razlike? Kada razlike među nama postaju toliko važne da dovode do rata, nasilja, ugnjetavanja, diskriminacije? U kom trenutku mi postaju bitne razlike koje se samo gledanjem oči u oči ne primećuju? Da li bi ona žena iz Kejptauna primetila da postoji nekakva razlika između mene i moje drugarice Davorke, i kako bih joj objasnila da je i ta, njoj nevidljiva razlika, nekome dovoljna za mržnju? Ko se i kako bori za ravnopravnost, protiv diskriminacije, za jednakost u svemu? Da li ja, sa svim svojim identitetima, činim dovoljno i na pravi način to radim? Ko su mi učitelji, primeri, na čijem delu, ali i greškama mogu da učim?

“Ako želiš da sklopiš mir sa svojim neprijateljem, onda moraš da razgovaraš sa svojim neprijeteljem.”

Nelson Mandela

 

18. jula svet obeležava 100 godina od rođenja Nelsona Mandele. Posle 27 godina provedenih u zatvoru kao politički zatvorenik, na prvim izborima održanim posle izlaska iz zatvora, koji su bili i prvi izbori na kojima je dozvoljeno glasanje svima, a ne samo ljudima bele boje kože u Južnoafričkoj Republici, pobedio je. I kao pobednik, pripadnik većine, žrtva dotadašnjeg sistema – odabrao je najteži put ka pomirenju – odustajanje od osvete. Tako je postao simbol uporne borbe za slobodu, borbe koje nikada nije hteo da se odrekne, jer sloboda je iznad svega. Onda kada je mogao da se osveti za nepravdu koju je pretrpeo, on je odmah odustao od osvete i pravedničkog gneva. Sebe kao simbol slobode shvatao je kao priliku i za ličnu promenu, koja je vodila i ka društvenoj. Odlučio je da bude ličnost koja menja i sebe i svet oko sebe, a ne bronzana statua sa uzdignutom pesnicom.

Te, 1994. njegova pobeda, koja je označila kraj političkog aparthejda u svetu, na ovim prostorima nije bila glavna vest. Tih dana i godina mi smo imali svoje ratove, brojevi mrtvih, iseljenih i proteranih celu deceniju su ovde gde ja živim bili glavna vest. Za to vreme, Komisija za istinu i pomirenje u Južnoafričkoj Republici, radila je svoj posao, ovde smo pokušali da je osnujemo, ali nam to sa pomirenjem nije baš bilo politički važno da bi se neko njim stvarno i bavio.

Južna Afrika

Da bi se ljudi pomirili potrebno je, najpre, da sami to žele. U svakom drugom slučaju je to stih iz dečije razbrajalice: “Mir, mir, mir, niko nije kriv.”

Nelson Mandela je za sebe izabrao da bude predsednik samo jedan mandat, a potom se povukao iz izvršne politike. Posvetio se do kraja života pomirenju kao političkom konceptu. Nemoguće je reći da je JAR sada država ravnopravnih, realno, nijedna to nije, ravnopravnost kao koncept je samo želja mirovnih aktivista u svetu, i još uvek nedostižan cilj borbe. Ipak, ne postoji više strukturno, nasilje koje nad svojim građanima vrši država, i njeni službenici. Taj pomak je u JAR vidljiv i ljudi ga, iako i dalje nezadovoljni svojim životom i brzinom promena svesti, doživljavaju.

Situaciju ovde najbolje opisuje izreka iz Bosne: “Dobro je da se ne puca.”

“Lekcija koju sam naučio tokom pregovora: dok ne promenim sebe, neću moći da promenim druge.”

Nelson Mandela

*tekst je objavljen u časopisu “Lice ulice”, u julu 2018. povodom obeleževanja 100 godina od rođenja Nelsona Mandele