Proteklu godinu u Makedoniji definitivno je obeležio Smiljkovski masakar. Kobnog 12-tog aprila 2012, u ranu večer pre pravoslavnog Velikog petka, na tri dana pred Uskrs, ubijeno je pet ljudi kod Smiljkovskog jezera, u neposrednoj blizini Skoplja. Istraga je pokazala kako su četiri mladića makedonske nacionalnosti, od 17 do 21 godine starosti, legitimirani, poređani i hladnokrvno likvidirani. Peta žrtva je bio stariji čovek, 45 godina, ribar, koji je najverovatnije bio slučajni svedok. Nijedan od mladića nije imao policijski dosije, niko nije pominjao bilo kakvu mogućnost njihove umešanosti u bilo kakvu radnju koja bi ovom zločinu dala kakvu-takvu razumljivu notu. Ništa. Ljudi su bili potpuno šokirani hladnokrvnošću kojom su ubistva počinjena i šokirani mogućnošću da u zemlji, deset godina nakon poslednjeg rata, može postojati grupa ubica koja je spremna ubiti pet civila na ovakav način. I, kako to obično biva, već sutradan su se sa obe glavne etničke strane čuli povici za obračun, upiranje prstom, pozivi na masovne proteste. Premijer se nedelju dana krio od medija (uprkos brojnim pozivima da se pojavi u javnosti i da smiri situaciju, koja je pretila da eskalira), što samo po sebi ukazuje na to da ni on nije imao pojma šta nam se to dešava.

No da vidimo u kakvom nas je to stanju našao ovaj događaj.
Nakon prošlogodišnjih obračuna sa medijima i onog propagandnog jada što je ostao da koprca u atmosferi podmetanja, spinova, hajki i kleveta, jedan deo javnosti se kompletno sklonio, nalazeći sklonište po mrežama na internetu ili pak zabio glavu u pesak i kompletno pobegao u apolitičnost. Drugi, vidljivi deo javnosti, uveliko se zabavljao temama koje su bacane u prostor. (Verovatno vam delujem preoštro, ali ja stvarno ne verujem ogromnoj većini “događaja” koji su aktuelni po medijima, čak i da su se uopšte desili. Uzme se događaj, od toga se napravi ogromno plašilo od slame koje se zatim junački napada sa svih mogućih strana i kada se sve to obrne i spinuje, nikoga više ne zanima šta se to zapravo zbilo, već samo – koja interpretacija kome odgovara.)

Elem, teme su bile sledeće:
– Skoplje 2014., grandiozni multimilionski projekat, još uvek je glavni punkt na kojem se ocenjuje rad vlade. Projekat ide punom parom. Još uvek je tajna koliko košta, pa čak i koji su mu dometi, šta sve spada u taj projekat. (Ima li kraja?) Nakon grandioznog “ratnika na konju”, na drugoj strani reke se izdigao ništa manji “otac ratnika na konju”, a ovih se dana postavlja i velika kompleksna kompozicija, valjda, “majke ratnika na konju”. Zlobnici kažu da broj 2014 u imenu projekta ne označava godinu kada bi projekat trebao biti završen, već broj spomenika koji treba da se postave, ali ja mislim da preteruju. Računao sam, ne verujem da ih do sada ima više od 200. Evo, već nekoliko godina vlasti uporno odbijaju da čuju bilo kakvu kritiku projekta, demoniziraju svaki kritički glas, ali su zato samo jedan dan nakon postavljanja nagog spomenika Prometeja odmah naručili da se izradi prekrivač koji bi mu pokrio genitalije. Poznati skulptor je spremno izvršio naređenje. Gradonačelnik opštine Centar je rekao kako to radi jer je dobio pritužbe od “ženskih” organizacija. Koje su to organizacije – nikada nam nije saopštio. Tako smo dobili i Prometeja u pelenama. Možda će kad poraste i uspeti da nam donese obećanu vatru. Možda.
– Igre sa statistikom kako smo treća, prva, druga (ni ja ne pamtim sve) zemlja u Europi, svetu,… po raznim parametrima: borba sa ekonomskom krizom, najmanjim padom ekonomije usred krize (šta je to ostalo pa da padne?)… Evo, samo što nam nije krenulo! Neke druge statistike uporno tvrde kako je procenat siromaštva stanovnika još uvek oko 30%.
– Lustracija od komunističkog nasleđa je tek bila zabava. Vlast je uporno gurala projekat, opozicija kočila. Ne razumem zašto. Ja sam pobornik toga da se sve što je preostalo od arhiva državne bezbednosti iz vremena SFRJ objavi javno. Da se digne na web. Da se to napravi u atmosferi poverenja i sa iskrenom željom da se sa tim politikama prekine. Da se jasno ukaže i na mogućnost da je deo arhive uništen ili falsifikovan od strane službi. Ali to se neće desiti. Nakon što je Ustavni sud ukinuo deo odredbi tog zakona, parlamentarna većina je vratila još rigorozniji zakon. To se onda pretvorilo u alat za političku eliminaciju. Selektivno se postavljaju slučajevi (umesto, recimo, da prioritet imaju funkcioneri koji su sada aktuelni) i odluke u Komisiji se donose nadglasavanjem i pored prilično jasnih odredbi kako se neko proglašava doušnikom. Postavljen je i javni registar osoba na web: Ne žalim ja njih toliko, koliko mi je žao propuštene mogućnosti da se ovim procesom dobije javno prihvatljiviji odnos prema toj prošlosti, koji bi bio vrednosno određen više ka nemirenju sa takvim praksama, nego vođen pukim osvetničkim nagonima, a za račun dnevne politike.
– Spor oko imena sa Grčkom je već konstantan i tu su karte postavljene, kao i propagandna upotreba svake od pozicija. Nekakva novost je mogućnost da se otpočnu pristupni pregovori sa EU, ali da se obe strane obavežu da će kao prvo pitanje u pregovorima postaviti spor. Sa grčke strane još uvek nema pozitivnog odgovora.

I tu negde dolaze međuetnički odnosi. Preciznije, odnosi između Makedonaca i Albanaca. Podosta je isplivalo u prošloj godini. Već duži period, glavni problem je nepreuzimanje odgovornosti za politike koje se ionako sprovode. Svaka od strana će da ispuni dogovorene obaveze, ali neće stati iza njih kada se obraća “svom narodu”. Za to obraćanje uvek postoji neka emotivna priča o nepravdi i stranim pritiscima. Ta neodgovornost gaji neprijateljstvo i hrani karijere “narodnih branitelja”. I toleriše čak i javne oblike međuetničkog nasilja dok god misli da može da ih kontroliše. Mi smo Smiljkovski masakar dočekali usred jedne spirale etničkog nasilja. Krenulo je islamskim protestima zbog neprilične maske kojom je vređan Kuran na karnevalu u jednom selu na jugozapadu zemlje. Pa je oštećena neka crkva, pa je u drugom gradu osvanula džamija sa uvredljivim grafitima, pa je u drugom selu neko pokušao da zapali crkvu, pa su počele masovne tuče po gradskim autobusima u Skoplju. I to je trajalo celo proleće. A onda se desio masakar. Ministarka policije, pored koje je stajao zamjenik ministra, etnički Albanac, u objašnjenju je totalno nespretno rekla da je motiv za ubistva “radikalni islam” (što samo po sebi može značiti sve i ništa). To je izazvalo reakcije na svim stranama. Onda se desilo nešto neočekivano. Prvi protest su odmah zakazali makedonski nacionalisti. (Porodice ubijenih su pozivale na smirivanje situacije.) Više stotina njih se okupilo ispred zgrade vlade, bacali kamenje, nešto po vladi, nešto po novinarima, i onda su pokušali da idu ka čaršiji u tzv. “albanski deo grada”. Tu je veoma odlučno reagovala specijalna policija koja ih je blokirala i zatim potisnula u suprotnom smeru. Ne pamtim drugi slučaj u kome se makedonska policija tako odlučno suprotstavila makedonskim nacionalistima. Drugi dan, u petak, posle džume okupilo se mnogo Albanaca i krenulo ka Vladi. Policija je vrlo pažljivo obezbeđivala protest i nije dozvolila veće incidente. Nisam sklon podršci policije kada ograničava pravo protesta, no u ova dva slučaja je policija reagovala upravo kako treba i sa namerom da smanji nasilje na ulici. Znači, znaju kako treba, kad hoće. Želja za većim uličnim obračunima je splašnjavala jer je bilo onemogućeno da sukob eskalira na taj način. Ubrzo je policija privela 20-tak ljudi, od kojih je nekoliko zadržano po nekoliko osnova, dvojica u direktnoj vezi sa ubistvom (navodni šofer i jedan od ubica), i raspisana je poternica za još dvojicom Albanaca pod sumnjom da su direktni izvršioci zločina. I tu je stalo. Ovog se meseca navršava šest meseci od pritvora i optužba mora biti pokrenuta ili ljudi oslobođeni. Videćemo, ali ovo je zločin takvog kalibra da ne sme ostati nerazjašnjen. Nadam se da ćemo stići bliže istini.
Iskreno, ovaj zločin vidim izvan spirale etničkog nasilja u koju smo upali. To što se desilo mi je malo previše za uobičajeno podgrevanje naroda nacionalizmom, kako bi se lakše preveslalo preko ostalih problema, nešto čemu smo svedoci već dve decenije. Ali je došlo u pravi tren. Reakcija oba partnera u Vladi mi isto govori u prilog tome da su oni shvatili ozbiljnost situacije i reagovali najbolje što znaju sa namerom da smire situaciju. Ne znam ko je organizovao ubistva i za čiji račun, samo se nadam da nećemo dugo čekati na odgovore. Izgubio sam nadu da ćemo izvući pouku o tome kako to uvek iste grupe odmah reaguju na svaki događaj na isti način (pozivom na novi sukob), na to da je ovo društvo zaboravilo na običaj žaljenja posle smrti, zaboravilo da ne trči upirući prstom na uobičajene neprijatelje, kompletno zaboravilo na porodice ubijenih, a pozivali na osvetu navodno u njihovo ime, zaboravilo da osim policijskih izveštaja i partijskih prepucavanja evo šest meseci skoro i da nema analiza ni diskusija o tome što se desilo i na kraju, zaboravilo da svim tim kreira zajednicu koju bilo koja malo bezočnija grupa hladnokrvnih ubica može tako lako da dovede pred veoma ozbiljan ispit.

Nakon malog zatišja, čini se da su svi zaboravili na Smiljkovska ubistva, i spirala nasilja se uobičajenim sporadičnim sukobima po ulicama, stadionima, gradskim autobusima. Raste nam nova generacija mladih u urbanim sredinama kojima su ovi sukobi jedina tačka susreta. Organizovan je i veoma labav pokret za mir kroz koji smo se javljali. Tu ima volje i ima divnih ljudi i ovaj put mi se čini da se išlo dalje od uobičajenih aktivističkih krugova. No, tu je problem bio zadržati fokus na pitanje mira. Ta neka malo dugoročnija posvećenost miru nam uveliko fali. Onda su ovog ljeta usledile godišnjice pogibija od rata 2001. Veći skandal je izbio kada je Fatmir Besimi, ministar odbrane, sa oficijalnom delegacijom armije otišao na godišnjicu i poklonio se pred spomenik palih boraca UČK u kumanovskom selu Slupčane. To je diglo tenzije i čini se ozbiljno najlutilo makedonskog partnera u vladi, VMRO-DPMNE (a i javnost). Treba imati u vidu da se spomen-ploče pogibije boraca od 2001. čuvaju samo u “svom etničkom dvorištu”. Inače se ne dopušta postavljanje ili se već sutradan uništavaju. VMRO-DPMNE je reagovala tako što je odmah pripremila i poslala u proceduru zakon za prava branitelja (koji obuhvata samo pripadnike regularnih snaga vojske i policije, tj. makedonsku stranu). To je podržala i makedonska opozicija (Socijaldemokrati). Albanski partner DUI se oštro suprotstavio i uz podršku albanske opozicije (DPA) su najavili kako nipošto neće prihvatiti da taj zakon prođe i da će u krajnoj instanci tražiti novu promenu Ustava, koja bi išla ka federalizaciji zemlje. (Navodno je postojao dogovor da partneri ovo pitanje ne otvaraju uopšte za vreme mandata.) Ne znam kako će sve ovo da završi, ali znam da ćemo, ako se ne dogovore, imati nove parlamentarne izbore već ove zime, eventualno na proleće za kada su zakazani redovni lokalni izbori. Znam i da će opet nacionalizam biti glavna izborna tema.
Ne bojim se da će ova situacija da eskalira ka novom velikom sukobu. Makedonija ima dugu istoriju međuetničke saradnje (čak je i za vreme rata od 2001. opstala multietnička vlada) i nekad komplikovane sisteme prilagođavanja jednih drugima. Sklon sam verovanju da postoje razlozi zašto se i taj sukob od 2001. zaustavio i nije se sunovratio u totalni haos. I da je nešto od tih razloga još uvek aktivno i snažno u ljudima ovde. Ali sam svestan da taj kredit već neko vreme trošimo na pogrešne politike. Na kraju, mnogo je karijera napravljeno na javnim neprijateljstvima (i privatnim tenderima) da bi to tek tako nestalo. A, boga mi, uživa i popriličnu podršku u narodu. Neće nestati, to jednostavno moramo shvatiti i krenuti odatle.

Pre par dana sam sedeo sa prijateljima. Svi smo već zašli u tridesete godine života, vide se neki okviri ličnog razvoja, pričali smo kako smo ranije maštali o sebi, a kuda idemo sada i takve neke stvari. Onda smo malo općenito pričali o svemu i prisećali se onih pismenih zadataka u školi o budućnosti, svet posle 2000-te i to. Slične su nam bile zamisli o tehnološkom razvoju, putovanjima na Mesec i Mars, kućnim robotima i modernim autima koji lete kroz gradove. Niko nije ni sanjao da ćemo se i nakon svih ovih godina baviti ovakvim problemima kakve proživljavamo. Niti smo mi, kako smo se zamišljali, niti nam je društvo kakvim smo ga sanjali. Valjda je to i logično, ne? Na kraju, sličnih smo godina, a ni društvo se nije samo od sebe stvorilo. Politike koje nam se ne sviđaju neće nestati, niti će se predati pred našim superiornim argumentima. Neće ni ljudi koji te politike sprovode, podstiču i podržavaju. Šta ćemo onda? Valja nam nešto uraditi sa ovakvom spoznajom.

Boro Kitanoski