malo Sunca i malo kiše
Trening izgradnje mira za studentice i studente „Studenti povezuju“, Ulcinj 2-9.10.2026.
Da bi zaštitili svoju decu, objašnjavamo im svet kratkim i jednostavnim pričama o dobru i zlu, deca to lako pamte. Kada sopstveno iskustvo nasilja i nepravde ugradimo u svoje priče, one postanu još trajnije i čvršće urezane. Njihovo propitivanje bi iz ugla deteta, značilo propitivanje istinitosti navoda onih koji su se o njima brinuli i želeli da ih zaštite. To nije lak korak.
Sklanjanje od opasnosti koju predstavljaju oni koji bi trebalo da nas mrze je mera predostrožnosti, od koje se teško odustaje. Tek ponekad, mladalački bunt i radoznalost mogu da povedu mlade da iskorače i saznaju iz prve ruke, ono što im je do tada bilo neupitno. Ponekad odlučno i hrabro, ponekad stidljivo i postepeno, mladi ljudi grade svoju sliku sveta kroz susrete i prilike koje su im lakše ili teže dostupne.
Proveo sam 7 dana sa 19 mladih iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i S. Makedonije, pretresajući sa njima teret znanja sa kojim su došli, svedočeći neuništivoj i blistavoj radoznalosti i hrabrosti da se pita i da se kaže, da se sazna. Podstrek i poziv da to učine, uz siguran prostor da se isprobaju, su samo pomogli proces koji su želeli i kojem su se prepustili.
Tek slutim šta sam sve uz njih naučio, kako dani od završetka tog snažnog iskustva prolaze. Danas je tek treći takav dan. Pišem ovo jer imam jaku želju da podelim deo ovog iskustva.
Trening izgradnje mira za studentice i studente smo u trenutku inspiracije nazvali „Studenti povezuju“. Iskustvo koje smo ostvarili je kreiralo strujno kolo. Nas dvadeset troje svedoka, trenerski tim, učesnice i učesnici ovog iskustva smo kao sijalice zasijali u njemu.
Na kraju treninga je puno ljudi reklo kako je naša grupa jedna izuzetna skupina ljudi, neverovatnih ljudskih kvaliteta i potencijala. Ja mislim da to nije tako i da nas od prosečne grupe ljudi razlikuje samo prilika da doživimo to što smo doživeli. A doživeli smo susrete dece roditelja koji su obeleženi iskustvima rata, koji žive u svetu koji ih povređuje mržnjom, čije uzroke ne razumeju, iako u svakom od nas postoji kao iskustvo, makar delić te iste mržnje. Žive u svetu u kojem ih svakodnevno plaše i huškaju protiv komšija.
Prvi put sam pre nekoliko godina na otvaranju naše izložbe u Novom Pazaru javno ispričao kako sam kao malo dete putovao sa roditeljima i povremeno bi moj otac izgovorio „ovde žive Muslimani“. Rekao bi to kao važno upozorenje, od svega sam samo razumeo da treba da se plašim tih ljudi, tih Muslimana, ne znajući zbog čega. I izrečeno mi je ostalo urezano u sećanje 50 godina kasnije.
Danas, 30 godina nakon rata, hiljade i hiljade roditelja svojoj deci govori „ovde žive oni“. I deca upijaju te reči, formirajući se kao ličnosti.
A šta smo mi to uradili na tom treningu „Studenti povezuju“?
Dali smo im priliku da čuju i vide „one sa druge strane“ da saznaju njihove priče, njihove strahove, da vide njihove suze i osete njihovo saosećanje. Saosećanje tih sa druge strane, kojih bi trebalo da se plaše, jer su njihovi roditelji doživeli nepravde i bol i među kojima i danas ima vrlo glasnih sejača mržnje. Vežbali smo da razdvojimo ta dva u glavi, da preispitujemo ono što nas čini osobama kakve jesmo, da se vraćamo na pitanje o izboru kakvi želimo da budemo. I sasvim neočekivano za mnoge, te želje se preklapaju, stapaju, slivaju uz svu svoju različitost u strujno kolo saosećanja, podrške i ponosa.
I znate šta? Devetnaest ljudi sasvim sigurno neće govoriti svojoj deci da su im oni drugi neprijatelji. Reformatiranje.
Otključali su vrata narativa nastalih na iskustvu nasilja i nepravde, ne odbacujući ih kao besmislene, već sa razumevanjem i opredeljenjem iskoračili u svet koji vide drugim očima, uvezani i povezani verom u sopstvenu snagu, sa verom da vredi boriti se za pravdu, za istinu, za bolji svet.
Mogu to oni, mladost je čudo. Samo im treba malo Sunca i malo kiše, a to su za početak, dobili u Ulcinju.