Tri dana je ostalo do odsudnih izbora u Srbiji koji bukvalno odlučuju o tome da li će stotine hiljada mladih otići iz ove zemlje ili ćemo uspeti da se izborimo da oni u svojoj zemlji dobiju priliku da žive svoje živote.
Znaćemo za neki dan da li je Studentska izborna lista koju su sastavili studenti ostvarila mogućnost da formira vladu ili nije. Videćemo i kakvim će sve trikovima sadašnji kriminalni režim pokušati da promeni i/ili ospori rezultate izbora.
No postoji nekoliko razloga zbog kojih tvrdim da su studenti već pobedili.
Ravnopravnost – nehijerarhijska struktura organizacije
uradili su ono što su brojni analitičari i novinari odbacivali kao nemoguće, izgradili su prvo pokret otpora a onda i politički pokret koji je razotkrio svo nasilje, korupciju i nepravdu kojima je režim u Srbiji gradio i održavao svoju moć, a da za to nisu morali da formiraju hijerarhijsku strukturu sa jednim harizmatičnim liderom. I sve to u okolnostima ogromne medijske nadmoći režima koja je zloupotrebljena da se plasiraju silne laži, klevete i koje su u prošlosti sa lakoćom lomile političke protivnike.
Nenasilje, kreativnost, samožrtvovanje
Uprkos brojnim napadima, provokacijama i podmetanjima, studentski pokret je čvrsto ostao na poziciji nenasilja, odbacujući nasilje kao metodu promene nasilnog, korumpiranog režima.
Odolevajući ogromnoj represiji od strane vlasti za koju su mobilisani svi državni resursi, studentski pokret je nastao i izrastao kroz primenu direktne bazične demokratije kreirajući sisteme odlučivanja koji su isključivali hijerarhijske konstrukcije i interesne grupe. Bez obzira na to da su postojali i dalje postoje ideološki sukobi i raslojavanja unutar pokreta, borba za uticaj podgrupa, pokret je opstao nošen neverovatnim entuzijazmom, kreativnošću i skupom raznovrsnih aktivnosti koje su svima ostavljale prostor da se uključe, da daju svoj doprinos, da se osete korisnim za zajednicu i da osete moć solidarnosti i saosećanja. Simbolika samožrtvovanja marševima kojima su prelazili stotine kilometara, biciklističkih tura od više hiljada kilometara, akcijama “student u svakom selu“ na kojima su se konstantno susretali sa režimskim pretnjama i napadima je snagu pokreta učinila granitnom. Na pitanja o umoru odgovarali su parolom “niko nije umoran“.
Solidarnost
Obični građani, pomagači su se se neretko nalazili na meti grupa nasilnika koji su nekažnjeno uništavali imovinu koja im obezbeđuje egzistenciju, lomili su kafiće, autobuse, cvećare, prodavnice, samo zato jer su se vlasnici usudili da javno podržavaju studentski pokret. Studenti su gaženi automobilima, udarani bejzbol palicama, mučeni, pretilo im se seksualnim nasiljem od strane policije, maloletnici su bezobzirno prebijani od strane policije. Ljudi koji rade u javnom sektoru poput obrazovanja su masovno otpuštani jer su podržali proteste svojih đaka.
Teško je i nabrojati sve situacije nasilja kojima su bili izloženi.
Ali odgovor je bila solidarnost, spretni i pametni pomagači iz IT industrije su osmislili sistem mreže solidarnosti i pozvali ljude da se uključe i svakog meseca doniraju novac otpuštenim ljudima. Adhoc akcije su sakupljale novce za polupane cvećare i uništene autobuse. Kadgod bi oni pokušali da unište, ljudi su pokušali da solidarno podrže. Kao priče iz rata, kada u vremenu surovosti i oskudice, ljudi pomažu strancima kao najbližima, jer je nepravda spojila naše sudbine u jednu zajedničku. Kao scene staraca po usputnim selima koji marširajućim studentima iznose kesu jabuka da im ponude, jer to je verovatno sve što imaju.
I suze, suze, suze, mnogo suza.
Saosećanje
Kada su studenti iz Novog Pazara, pretežno Bošnjaci, napadani jer su se pridružili blokadama fakulteta, odgovor je opet bio povezivanje i solidarnost. Sve barijere koje se nacionalističkim narativima već decenijama postavljaju između njih, oni su pregazili i našli se u zagrljaju. Nepobediva mladost kao neočekivana sila koja postavlja stvari na svoje mesto. Ljubav, solidarnost i zajednička borba za pravdu su ih kalili i spojili.
Čudo
Za mene, sve to zajedno, izniklo u zemlji Srbiji koju već 40 godina karakterišu: nacionalizam, ratovi, mržnja, nasilje, korupcija, siromaštvo, nepotizam, škole bez toaleta, bolnice bez najosnovnijih sredstava, crkve koje po naredbi odozgo odbijaju da otvore svoja vrata mladima da prenoće, selekcija poslušnih umesto stručnih i poštenih, lažni snovi o vojnim pobedama i sopstvenoj veličini, izrugivanje roditeljima poginulih radnika koji traže pravdu, otpuštanje policajaca kada razotkriju kriminal, renovirane nadstrešnice koje ubijaju ljude, liste pomilovanja koje se drže u tajnosti… za mene je to ravno čudu, koje ne mogu da objasnim, osim delimično time da su to jednim delom deca roditelja koja su pre 26 godina smenila jednu sličnu zloćudnu vlast koja je za sobom ostavila desetine hiljada mrtvih što će nas proganjati i u decenijama koje dolaze, ako se sa tim pošteno ne suočimo.
Pobedili smo jer su studenti pobedili, bez obzira na rezultate brojanja glasova u nedelju 25.10.2026
Tu pobedu nam niko ne može uzeti. Vredelo je boriti se i dočekati je.