Istraživanje: Tišina od 60 godina

Izveštaj sa puta po Vojvodini

Nedžad Horozović, Helena Rill i Jessica Žic

Uvod i ideja

CNA niz godina radi na suočavanju s prošlošću – verujemo da nam nema budućnosti ukoliko ne pogledamo iza sebe i preispitamo sebe, druge, prošlost. Isto tako, a u vezi sa prethodnim, verujemo da moramo ukazati na nepravdu spram drugih kojih „više nema“ među nama kao što su npr. Bošnjaci u Republici Srpskoj, Srbi u Sarajevu, Albanci u Beogradu i tako dalje i tako dalje. Iako je naš fokus rada na ratovima devedesetih, često priče zagaze i u Drugi svetski rat, te period pre i nakon njega.

U društvu Srbije se uveliko odvijaju rasprave oko toga ko je bio dobar a ko loš, da li su četnici isto što i partizani, koji su bolji ili gori, šta su četnici a šta ravnogorci i sve tome slično. Skoro o svemu se pokreću diskusije, ali o onima koji su bili (posebno tada) deo društva – o tome se još ćuti i ponegde šapuće, ali javno vrlo malo pokreće. Reč je o Nemcima koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji. Ili, kako ih mnogi nazivaju, o Podunavskim Švabama i ponegde Folksdojčerima.¹

Mnogi će reći – pa šta tu ima pričati, Nemci su krivi za rat, to su neki tamo, „kakvi su bili, dobro su i prošli…“, nije nam dosta naših muka, svi su žrtve, svi su krivi, ma to je bilo davno, budućnost je pred nama, itd…

Tokom novembra smo putovali po Vojvodini i istraživali kako bismo dobili što više i što verodostojnijih informacija upravo o njima, o kojima se ćuti – o Nemcima sa ovih prostora koji su preživeli rat i vreme posle njega, o njihovim sudbinama i potomcima, o nepravdi učinjenoj nad njima, o ćutanju i sramu, želeći da nepravdu učinimo bar vidljivijom.

 

Najosnovnije informacije od kojih smo krenuli u istraživanje

 

Pre Drugog svetskog rata na području bivše Jugoslavije živelo je između 510.000 i 540.000 Nemaca, nema pouzdanih informacija. Danas ih ima zvanično 3.901 od čega 3.154 u Vojvodini. Nakon Drugog sv. rata stradalo je oko 67.000 civila Nemaca. Odlukom AVNOJ-a od 21. novembra 1944. odlučeno je o eksproprijaciji imovine svih građana Jugoslavije nemačkog porekla, te su Nemci kolektivno proglašeni neprijateljima nacije. Time se Nemcima u Jugoslaviji nije oduzelo njihovo jugoslovensko državljanstvo, nego su izgubili sva građanska prava.² Od oktobra 1944. počinje se sa interniranjem Dunavskih Nemaca u logore. Do avgusta 1945. sva sela gde su živeli PN su „očišćena“. Samo oni PN koji su bili venčani s osobama drugih nacionalnosti ili oni koji su se borili na strani partizana su izuzeti ovoga.³

Od kraja oktobra 1944. u Banatu i od sredine novembra 1944. do juna 1945. u Bačkoj desilo se sledeće:

• Pogubljeno i pobijeno je 7.000 civila PN⁴ (uključujući decu, žene, starce)
• Deportacija PN u SSSR u radne kampove. Oko 2.000 ljudi je umrlo u njima zbog gladi i bolesti, ali i ubijeno.
• Oko 5.000 PN – ratnih zarobljenika je pobijeno.⁵
• Slavizacija dece PN: od 1946. hiljade dece je deportovano u jugoslovenske domove za nezbrinutu decu na re-edukaciju i ‘slavizaciju’. Neki od njih nisu našli ili još ne znaju svoje poreklo.⁶
• Oko 167.000 PN civila (od 195.000 PN koji su ostali u Jugoslaviji) su bili zatvoreni u kampove.⁷ Između 1944. i 1948. je oko 48.500 PN je umrlo usled egzekucija, maltretiranja, nedovoljno hrane, teškog fizičkog rada i bolesti a 35000 u Vojvodini.⁸

 

U bivšoj Jugoslaviji je postojalo oko 100 logora, najviše njih je bilo u Vojvodini. Nisu svi pootvarani i postojali u isto vreme, a isto tako, PN nisu bili internirani samo u specijalne zgrade, nego su cela sela bila korišćena kao logori. Ta sela su čuvali partizani ili milicija.

Najozloglašeniji logori su bili u Knićaninu (Banat, od 33.000 PN koji su internirani između oktobra 1945. i marta 1948. njih je skoro 11.000 pomrlo), u Gakovu (Bačka, od marta 1945. do januara 1948.  8.500 osoba je stradalo), Kruševlje (Bačka, 3.000 ljudi je stradalo od  marta 1945. do januara 1948), u Sremskoj Mitrovici (Srem, 2.000 ljudi od 1945–1947), u Molinu (Banat, 3.000 ljudi od septembra 1945. do aprila 1947) i u Bačkom Jarku (7.000 PN stradalo od decembra 1944–1946).⁹

Sa tim informacijama smo krenuli u obilazak Sremske Mitrovice, Sombora i Gakova, Odžaka, Apatina i Subotice.

 

Nekoliko reči o našim posetama i obilascima

 

Sremska Mitrovica

Ovo je bio prvi sastanak i obilazak mesta gde su stradali Podunavski Nemci. Našli smo se sa Jovicom Stevićem. On je nekada bio sekretar lokalnog fudbalskog kluba “Radnički” koji se nalazi u delu Sremske Mitrovice koji je bio nastanjen uglavnom Nemcima. Slučajno je otkrio da se pored stadiona nalazi masovna grobnica u kojoj su sahranjivani ljudi koji su umirali u logoru u neposrednoj blizini stadiona (bivša fabrika svile – poznato među Nemcima kao stratište “Svilara”). Danas se još mogu videti zidovi zgrade tog logora i mesto gde se nalazi masovna grobnica u neposrednoj blizini. Logor je bio ograđen bodljikavom žicom, prozori su bili zazidani izuzev sićušnih otvora.

Na katoličkom groblju se nalazi još jedna masovna grobnica i odnedavno spomenik stradalim Nemcima od 1944–48. kojih, po rečima Jovice Stevića, po procenama u Sremskoj Mitrovici ima oko 2.000. Spomenik je podignut na mestu masovne grobnice, na inicijativu Jovice Stevića a u saradnji sa Nemcima iz Nemčke i Austrije. Inače u Sremskoj Mitrovici 1944. godine od 11.000 stanovnika bilo je 3.000 Nemaca. Danas ih zvanično po popisu ima 200, a nezvanično oko 1000.

Potresno je bilo videti ta mesta, pustoš sa nekoliko podignutih grobova. Na mestu gde se nalazi masovna grobnica, mogu se videti pokoji nadgrobni spomenik. Dešavalo se često da su grobnice bili naterani da kopaju sami Podunavski Nemci, i oni koji su prepoznali ubijene ljude, obeležili bi mesto stradanja nekom flašom ili drvetom, kako bi rođaci znali gde je stradalnik zakopan, kao što je bio slučaj sa malom Helgom čije je mesto kasnije obeleženo i malim spomenikom (vidi sliku na početku teksta).

Čitajući o logoru Svilara, našli smo reči Katarine Gajslinger, logorašice: “Jednog dana u januaru poslati smo da istovarimo šlepove na Savi. Ovaj težak posao, koji je trajao 14 dana, morao je  da se obavi bosih nogu, kako je izričito naređeno… Posebno smo tokom te zime morali da stojimo napolju svakog jutra u redu. Jao bolesnima koji nisu odmah izašli. Stražari, naoružani toljagama, udarcima i šutiranjem isterivali su bespomoćnike ka izlazu. Neki su uspevali da izađu samo puzeći.”¹⁰ Traudi Miler-Vlosak je čula, u decembru 1945. za vreme posete jednog čoveka u civilnom odelu, i očito sa političkom vlašću kako, idući uz red kreveta, pita logorskog komandanta: “Koliko još treba dok svi ne pomru? Čudi me da ih je još toliko živih.”¹¹

Sombor, Gakovo, Kruševlje

U Somboru smo posetili „Kuću pomirenja“ i udruženje „Gerhard“. Razgovarali smo o položaju Podunavskih Nemaca nekad i sad, o logorima, o beleženju sećanja, o strahu i sramu da se priča o prošlosti.

Sombor je mesto gde su bili skupljani Podunavski Nemci, neka vrsta sabirnog centra i posle toga prosleđivani u logore (deca i starci najčešće u logor Gakovo), na rad na salaše i poljoprivedna dobra. Mesto gde se sada nalazi obdanište/zabavište i autobusko stajalište još se naziva „logor“. Malo ko od Somboraca, pogotovo mlađe generacije, zna zašto se to mesto naziva upravo tako. Logor se sastojao od osam baraka, u sredini dvorišta je bio kamion bez točkova, „u njega su smeštani sveštenici i učitelji, obrazovani ljudi i ošišani do glave. Povremeno su izvođeni napolje, na mesto za prozivku. Raspoređivali su ih u krug; morali su da kleknu, i tada bi stražari oko njih igrali kolo i pljuvali im na glave.“¹²

Gakovo, kao i Kruševlje, nalazi se blizu mađarske granice. Prvi logoraši su bili Apatinci, njih 6.000. Godine 1931. Gakovo je brojalo 2.692 stanovnika među kojima 2.370 Nemaca, dok je pred kraj 1945. u potpuno ispražnjene kuće bilo sabijeno 17.000 logoraša (po nekim izvorima oko 22.000). Tokom prvih 10 meseci pomrlo je ili ubijeno njih oko 4.500.

U Gakovu je 2004. podignut spomenik na mestu masovne grobnice. Postavljanje spomenika je inicirao Njemački nacionlni savez i Udruženje „Gerhard“, a samo postavljanje je pratilo puno pregovaranja sa lokalnim vlastima. Bilo je protivljenja spomeniku ali je na kraju postavljen, ali sa dve prazne ploče na kojima će moći da se upiše tekst koji u potpunosti odgovara događajima (ovo sada što postoji je vrsta kompromisa). Do sada nije oskrnavljen (sem jednom sa 4C). Nekada je postojala ograda između groblja i masovne grobnice sa spomenikom ali je na inicijativu jedne žene, koja je bila prisutna kada su jednom prilikom došli ljudi iz Nemačke u posetu, ta ograda skinuta. Po rečima ljudi koji su nam to pričali – ta žena je nakon razgovora sa posetiteljkom iz Njemačke rekla da je bol za umrlim jednak i da ne smije biti ograda među ljudima koji žale za svojima.

Logor Kruševlje se nalazi u relativnoj blizini Gakova, međutim, ukoliko padne kiša, teško je probiti se do njega, pošto pravog puta ni ne nema. Ovaj logor je bio posebno na zlom glasu zbog okrutnosti stražara i javnih pogubljenja koja su naređivali komandanti.

Tokom postojanja ova dva logora pokušaji bekstva su bili česti, jer je mađarska granica bila blizu. Ljudi su često bežali preko Mađarske u Nemačku, a ta putovanja su trajala nedeljama pa čak i mesecima.

 

Odžaci

Razgovarali smo i sa župnikom Jakobom Pfeiferom koji je sa nama podelio jedan delić svoje lične priče – i njegovi roditelji su bili u logoru (Knićani). Bilo im je kasnije teško pričati o svom iskustvu u logoru. O tome se najviše ćutalo pred decom. Po njegovim informacijama 23.11.1944. godine kod Odžaka, na jednom polju, ubijeno je 183 osobe (tačnije 182 jer je jedna od njih preživela), zna ih se po imenu i prezimenu. Nekoliko Podunavskih Nemaca je bilo odvojeno na stranu kako bi iskopali veliku grobnicu za svoje sunarodnike, a onda su i oni pobijeni. Postoji priča da je to mesto „ukleto“ jer tu ništa ne raste. Na tom mestu biće postavljen spomenik juna 2011.

 

Apatin

Boris Mašić je predsednik apatinskog udruženja „Adam Berenc“. Inače Apatin je mesto gde su nemački kolonisti, koji su dolazili Dunavom u Vojvodinu, pristajali i odatle raspoređivani dalje. Pre Drugog svetskog rata u Apatinu je bilo oko 14.000 Njemaca što je bilo oko 98% stanovništva. Posedovali su, po Mašiću, 60% industrije i oko 70% vlasništva zemlje. Dalje, po njegovim rečima nemačko stanovništvo pre Drugog svetskog rata bilo je podjeljeno otprilike po pola na „zelene“ (pristalice nacional-socijalista) i „crne“ (malo starije stanovništvo više vezano uz katoličku crkvu i koji su bili protiv Hitlerove politike). Najistaknutiji u protivljenju nacional-socijalistima je bio sveštenik Adam Berenc kojeg su Mađari, pod čijom je okupacijom bio Apatin, „tolerisali“ uz povremena „uznemiravanja“. Inače „zeleni“ Nemci su uglavnom sa nemačkom vojskom nakon sloma nacizma otišli za Nemačku (njih 7.000), a ostali su uglavnom oni koji su bili protiv nacista (njih oko 7.500). Od ovih koji su ostali oko 4.500 je stradalo. Posle II svetskog rata u Apatinu je bilo oko 1.500 Nemaca. Danas tu živi zvanično 156 Njemaca (između 200-300 nezvanično).

Boris Mašić ima ličnu priču u porodici vezanu za stradanje Nemaca. Deda mu je 14.12.1944. odveden sa još 70 Njemaca u Sombor gde je mučen i na kraju ubijen a baka mu je bila u logoru u Gakovu i nekako je preživela. Sva imovina njegove porodice je oduzeta osim dve kuće u kojoj žive. Inače, zna se ko je ubio njegovog oca i taj čovek i dalje šeta Somborom. Na zgradi gde je on zajedno s drugim Nemcima ubijen podignuta je spomen ploča, ali ne na spoljašnjem zidu te zgrade koji gleda na ulicu, nego sa unutrašnje strane, u tzv. ajnfortu (hodniku). Mašić pokušava da spasi kulturnu baštinu Nemaca (ima veliku biblioteku knjiga koje je spašavao uglavnom iz porušenih crkava od kojih je najstarija iz 1600. godine).

Po njegovim rečima u Apatinu ćemo teško naći ljude koji će biti spremni javno govoriti o stradanju Nemaca zbog straha koji još postoji u velikoj meri.

 

Lična priča: Jakob

Jakob je uvek imao izražen nemački identitet, ali nikad u javnosti – samo u krugu ljudi koje zna, pa počne da priča na nemačkom ili da sluša nemačku muziku. Rođen je u Apatinu 1932. godine. Nakon rata su se mnogi u Apatinu, po njegovim rečima, najviše bojali Crvenoarmejaca, ali je Jakobovo iskustvo bilo drugačije – družili su se i zajedno je s njima propušio. Međutim, kad su došli komunisti, sve se promenilo: oduzeta im je sva imovina, njegov otac je završio zajedno s drugim Nemcima u teretnom vozu za Rusiju, za Harkov; pokupili su ga na Božić 1944. Više ga nikad nije video. Mama je bila odvedena s drugim ženama u Sombor u logor. Posle nekog vremena počela je da radi po kućama u Somboru i na kraju, posle godinu i nešto dana, pobegla i vratila se u Apatin. Najpre se neko vreme još skrivala a kasnije se samo prijavila u opštini. Ujna i ujak su završili u logoru u Gakovu, s tim što je ujak stradao, a ujna je posle toga uspela da pobegne u Nemačku, u Ulm. Kasnije, oko ‘53. su joj se pridružile i Jakobova majka i sestra u Ulmu.

Jakob kaže da se zna šta se dešavalo tih godina u Apatinu, međutim ne priča se o tome kad se okupe u okviru udruženja “Adam Berenc”. Priča se na nemačkom uglavnom. Mnogo je srećan kad čuje nemačke pesme, to ga raduje. Na kraju razgovora je rekao – ništa nisi čula od mene, moje ime se nigde neće pojavljivati, je l’ tako?

Subotica

Od Rudolfa Weissa smo dobili predstavu šta se dešavalo s Nemcima u Subotici u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata. I ovde postoji masovna grobnica. Tokom jednog dana, 2. 11. 1944. ubijeno je 300 Nemaca i zajedno s Mađarima i antikomunistima (preko 1.000 ljudi) su zakopani u masovnu grobnicu. Danas na tom mestu postoji spomenik, i masovna grobnica je prikladno obeležena, i to od strane Opštine Subotica a na inicijativu porodica ubijenih i tu sahranjenih. Svake godine 02.11. se organizuje komemoracija na tom mestu. Čuli smo isto tako dosta potresnih priča, kao na primer strašne priče o silovanju devojčica (Eva Bischof , 9 god) i žena. U Srpskoj Crnji u novembru 1944. oko 70 žena u jednoj noći izvršilo je samoubistvo jer im je u predvečerje dobošar „najavio“ masovno silovanje.

 

Za kraj…

 

Niko nikada nije procesuiran za to što se događalo Nemcima. Neki od počinitelja su još živi i slobodni. Utisak je i da tokom postojanja logora nije postojao organizovani sistem zataškavanja toga šta se u njima dešavalo, ali sa druge strane, o tome se nije pričalo, pa ni sada se ne priča (Ivan Ivanji je u nedeljniku NIN pisao feljton u nastavcima o položaju Podunavskih Nemaca nakon Drugog sv. rata u kojem su objavljeni razgovori s nekoliko aktera tadašnje komunističke vlasti koji su se ograđivali na sve načine od zločina. Videti od broja 2677 pa nadalje). Znaju se mesta masovnih grobnica, mada broj stradalih nije preciziran, čak i u arhivama postoje podaci o stradanjima i načinima stradanja ali sve to još nije dostupno javnosti.

I danas je jako izražen strah, pa čak i sram/stid kod ljudi (posebno kod preživelih Nemaca) da govore o tome šta su preživeli oni ili njihovi roditelji, bake i djede… Ljudi koji više ne žive u Vojvodini su verovatno spremniji na to. Čini se da je tome teško prići i iz razloga što je to stajalo duboko zakopano više od 60 godina, neki su se sramili, neki strahovali (kad su pitali jednu stariju gospođu da kaže nešto o svom iskustvu ona je rekla – “ne mogu, izgubiću penziju”, a ranije je bio strah da će izgubiti platu. Neke je sramota zbog onog što im se desilo – “Zar da moj unuk sazna da su me silovali?”). Pored toga, uz činjenicu da su Podunavski Nemci morali da kriju svoj identitet, te da ga ne ispoljavaju javno, nije se ni za čuditi što postoji ta dimenzija srama što celu priču čini još težom i komplikovanijom.

Posete iz Nemačke , prvenstveno u vidu članova porodica stradalih u Vojvodini, ali i predstavnika udruženja i zvaničnika SR Nemačke, koje su od 2000. postale učestalije kao i postavljanje spomenika, na neki način utiču na to da se prepozna nepravda i žrtve učine vidljivima, ali i da se smanji tenzija prema Nemcima kod lokalnog stanovništva (prvenstveno se tu misli na koloniste¹³) jer shvataju da oni ne dolaze da im uzmu njihove kuće i zemlju već da samo posete mesta rođenja i stradanja svojih.

Važno je da je Rebublika Srbija osnovala komisiju za utvrđivanje činjenica o zločinima u periodu 1944-1948. sa Srđanom Cvetkovićem iz Instituta za savremenu istoriju (odnosno Komisiju za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.), te da ovo telo deluje pod pokroviteljstvom Ministarstva pravde Republike Srbije.¹⁴ Doduše, ova komisija radi i na traženju tela i Draže Mihailovića oko čega je dobar deo društva u Srbiji počeo već da se sprda (“slučaj Homen”).

Sem toga, još jedna važna odluka je donesena u Skupština Vojvodine – izglasana je odluka da ne postoji kolektivna krivica koja se odnosi na nemačku populaciju u Vojvodini.¹⁵

Posebnu važnost, kako smo saznali od Jakoba Pfeifera, predstavlja pokretanje postupka pred Sudom u Somboru za rehaliblitacije ubijenih Nemaca u okolini Odžaka i taj slučaj je trenutno na Višem sudu. Zahtev tužbe je da se stradali ljudi proglase nevinim, ali to je još “kontroverzna” stvar jer se radi, kako je sudija rekao, o većem broju ljudi (!?). Ako se ne varamo, to je oko 40 ljudi u pitanju.

Uglavnom, svi sa kojima smo pričali tokom ovih poseta i sastanaka su izrazili spremnost da nas podrže u tematiziranju sudbina Nemaca nakon Drugog sv. rata. Misle da je potrebno i da je krajnje vreme jer svedoci uskoro neće biti živi.

I za kraj, kako prof. Zoran Žiletić kaže u predgovoru knjige Jedan svet na Dunavu Nenada Stefanovića: „Čovek se neminovno zapita šta se to događalo sa nama od 1944. do danas kad smo pristali na to da se ne samo uništava čitav jedan narod nego da se o tom uništavanju ćuti već više od pola veka.“

Nedžad Horozović, Helena Rill i Jessica Žic

Decembar 2010.

 

* * *

¹ Mi ćemo koristiti izraz Podunavski Nemci pošto se izraz Švaba tokom svih ovih godina koristilo najčešće pežorativno.

² Jugoslovenski zakon od 31.07.1946 određuje: Eksproprijacija se odnosi na sve Nemce osim onih koji su se borili za partizane, ili su bili aktivni u pokretu oslobođenja, koji su asimilovani pre rata, zatim oni koji su venčani za Južne Slavene ili nekom drugom manjinom, nacionalnošću koja nije bili neprijatelji partizana. (Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge, und Kriegsgeschädigte 2004:103E).

³ Donaudeutsche Landsmannschaft in Rheinland-Pfalz e.V. 2003:74.

⁴ Arbeitskreis Dokumentation 1994:16.

⁵ Arbeitskreis Dokumentation 1994:16.

⁶ Donaudeutsche Landsmannschaft in Rheinland-Pfalz e.V. 2003:75.

⁷ Arbeitskreis Dokumentation 1994:4.

⁸ Arbeitskreis Dokumentation 1994:17.

⁹ Arbeitskreis Dokumentation 1994:17.

¹⁰ Radna grupa za dokumentaciju 2004: 150 (Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948).

¹¹ Isto.

¹² Nenad Stefanović, Jedan svet na Dunavu

¹³ Kolonisti u Vojvodinu dolaze nakon usvajanja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji  (donetog avgusta 1945) iz različitih krajeva: Bosne i Hercegovine, Banije, Like, Korduna, Crne Gore, Dalmacije, Sandžaka, Srbije, Makedonije, Slovenije i sa Kosova. Za kratko vreme je stiglo oko 250.000 ljudi. Organizovana kolonizacija je izvršena krajem 1945. i tokom 1946. godine, ali je doseljavanje trajalo sve do 1948. Kolonisti se se naselili u 114 vojvođanskih mesta. Prema tom Zakonu podeljeno je novim vlasnicima 668 412 ha zemlje.

¹⁴ Više o ovoj komisiji na:

¹⁵ Skupština AP Vojvodine je 28. Februara 2003. godine usvojila Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice.