Istraživačko putovanje u Makedoniji
Januar 2001
Uvod
Istraživačko putovanje u Makedoniju, u periodu novembar-decembar 2000,
obavili su Ivana Franović i Nenad Vukosavljević iz Centra za nenasilnu akciju,
Sarajevo.
Ciljevi istraživačkog putovanja bili su:
– Analiza političke situacije u toj zemlji
– Istraživanje potreba grupa koje su aktivne u oblasti izgradnje mira,
transformacije konflikata i međuetničkih odnosa
– Ispitivanje mogućnosti da se intenzivira trenerski rad u trouglu Srbija – Kosovo –
Makedonija otvaranjem dodatnog ureda CNA u Makedoniji.
Politička situacija u susednoj Srbiji drastično se promenila u periodu od
planiranja do ostvarivanja istraživačkog puta u Makedoniju. Novouspostavljeni
prostor za delovanje unutar Srbije/Jugoslavije omogućava aktivnosti u oblasti
izgradnje mira i razvoja civilnog društva koje su do nedavno bile nezamislive.
Politička situacija u Makedoniji
Međuetnički odnosi, demokratija, ljudska prava
Politička situacija u Makedoniji, na Kosovu i u Srbiji bila je tema svih
razgovora, koje smo imali tokom poseta raznim organizacijama i u drugim
kontaktima. Pogledi na trenutne okolnosti i pravac u kome se kreće sadašnja vlada
Makedonije veoma se razlikuju, mada se mogu definisati dva glavna, međusobno
suprostavljena stava. Pojednostavljeno, može se reći da postoji makedonska i
albanska percepcija uzroka poremećenih međuetničkih odnosa, što je nepobitna
činjenica. Oba gledišta vide suprotnu stranu kao jedino odgovornu i krivu za
trenutnu situaciju. Između toga, postoji nekolicina ljudi koji su analizirali situaciju
i prepoznali svoju odgovornost da deluju u pravcu razumevanja i uspostavljanja
komunikacije između obe strane.
Makedonija je podeljena zemlja: zapadni deo zemlje ka granici sa Kosovom i
Albanijom je naseljen uglavnom Albancima, u ostalom delu zemlje većinu
predstavljaju etnički Makedonci. Pored ove dve veće etničke grupe, u Makedoniji
žive i druge: Turci, Muslimani slovenskog porekla, Srbi, Romi, Goranci, Bugari i
Vlasi. Može se generalno reći da ove nacionalne manjine dele gledište makedonske
“strane” U glavnom gradu Skoplju, postoji veliko prisustvo albanske manjine koja
već čini četvrtinu ukupne populacije. Regionalni centar Albanaca u Makedoniji je
Tetovo, koje se nalazi zapadno od Skoplja. Albanci čine dve trećine stanovnika
Tetova. Univerzitet u Tetovu pruža visoko obrazovanje na albanskom jeziku, ali ima
nejasan pravni status, pošto ga ne finansira vlada, a diplome stečene na ovom
unuverzitetu se ne priznaju. CNA je, na ovom istraživačkom putovanju, posebnu
pažnju obratio na oblasti u kojima je stanovništvo etnički izmešano i koje, dakle,
predstaljaju fokus etničkih tenzija. To su gradovi: Skoplje, Tetovo, Gostivar i
Debar.
Ukupan broj stanovnika albanskog porekla u Makedoniji, nepoznat je i
predstavlja kontraverzu. Dok zvanični podaci tvrde da albanske populacije ima 25%,
nezvanične procene su 30-35%. Makedonija ima ukupno oko dva miliona stanovnika.
Popis bi trebalo da se obavi 2001. godine. Razlika između zvaničnih i nezvaničnih
podataka može se objasniti izraženim problemom apatrida (nemanja
državljanstva). Posle raspada bivše Jugoslavije, čija je jedna od republika članica
bila Makedonija, makedonske vlasti su uskratile pravo na državljanstvo i
makedonska dokumenta mnogim ljudima. Uskraćivanjem državljanstva bili su
pogođeni prvenstveno Albanci koji žive u Makedoniji, i to oni koji nisu bili
obuhvaćeni popisom iz 1991. ili oni rođeni na Kosovu ili u drugim delovima bivše
Jugoslavije, bez obzira što su živeli u Makedoniji decenijama. Ovim je, kako tvrde
albanski izvori, pogođeno oko 120.000 ljudi. Kao posledica ovoga, oni nemaju prava
da: glasaju, imaju socijalno osiguranje i makedonska dokumenta (obično imaju
samo putnu ispravu za lica bez državljanstva) i samim tim nemaju prava da
učestvuju u političkom životu društva. Njihovi zahtevi za državljanstvo odbijani su
bez objašnjenja, sa beleškom da policija ima diskreciono pravo policije da (ne)
otkrije svoje razloge. U mnogim slučajevima, jedan član porodice nema
državljanstvo, dok ostali imaju. Deca osoba bez državljanstva rođena u Makedoniji
takođe ostaju bez državljanstva. Ovako stroga diskriminacija verovatno ima za cilj
umanjivanje političkog uticaja Albanača koji žive u Makedoniji, mada tako stvara
plodno tle za politički ekstremizam.
Politički pokret Albanaca u Makedoniji organizovan je u dve političke
partije, Demokratsku partiju Albanaca (DPA), koja je članica vladajuće koalicije, i
Partiju demokratskog progresa (PDP) koja je bila članica bivše vlade. Glavni cilj
obe partije je priznavanje ustavnih prava Albanaca u Makedoniji. Prizanavanje
albanskog kao službenog jezika, državno finansiranje Univerziteta u Tetovu,
usklađivanje procentualnog učešća Albanaca u državnim službama u odnosu na
njihovu ukupnu procentualnu zastupljenost, su samo pojedinačni koraci u cilju
ustavnog priznavanja Albanaca u Makedoniji.
Procenat Albanaca stalno raste zbog visoke stope nataliteta. Ovo se može
objasniti nedovoljnim obrazovanjem i postojanjem tradicionalno jake patrijarhalno
strukturisane porodice. Visok natalitet povezan je sa siromaštvom, niskim ekonomskim rastom, visokom nezaposlenošću i najzad, nedostatkom motivacije
roditelja da finansiraju školovanje svoje dece. Obrazovni trend iz osamdesetih,
krenuo je obrnutim tokom u devedesetim, jer su visoko obrazovani ljudi ostajali
nezaposleni i prema tome nemotivisani da školuju svoju decu.
U etnički mešovitom sredinama, na primer u Tetovu, jedno pored drugog,
egzistiraju dva paralelna društva. Ulice su jasno podeljene na albanske i
makedonske. Izgleda da postoji pravilo da se, posebno uveče, ne ulazi u prostore
“drugih”. To ide dotle da ljudi odbijaju čak i da udu u kafić ili restoran onih
“drugih”. Predavanja u školama podeljena su na albanska i makedonska, po
smenama, tako da ni predavači ni učenici, koji koriste iste školske prostorije a uče
svako na svom maternjem jeziku, ne dolaze u međusobni dodir. Dolazi do redovnih
eskalacija nasilja, kao na primer 28. novembra 2000., na Dan albanske zastave,
kada su albanski učenici skinuli makedonsku zastavu sa školske zgrade i postavili
albansku. Nakon toga, makedonski učenici su bojkotovali predavanja i organizovali
demonstracije, pa je opasan sukob između đaka jedva održan pod kontrolom, uz
policijske kordone.
Zemljom vladaju mržnja i nepoverenje. Situacija je slična onoj na Kosovu,
početkom devedesetih, izmedu kosovskih Srba i Albanaca. Treba napomenuti da se
situacija na Kosovu prati sa velikim interesovanjem. Dok Albanci iz Makedonije
osećaju solidarnost sa kosovskim Albancima, mnogi Makedonci se plaše da se na
Makedoniju može primeniti sličan scenario, da se odvoji zapadna Makedonija i
pripoji Velikoj Albaniji.
Sadašnja vladajuća koalicija sastavljena je od ekstremno nacionalističke
VMRO-DPMNE i njihovog albanskog ekstremno nacionalističkog pandana, DPA.
Ovakva konstelacija snaga podseča na koaličiju Bošnjaka, Hrvata i Srba –
nacionalista iz Bosne i Herčegovine, koje su vladale zemljom uoči rata i najzad ga i
započele. Mnogi izveštaji medija govore o korupcionaškim aferama vlasti, ukazujući
na kriminalne radnje oko dogovora o švercu cigareta, droge i oružja. Za ovo još
nisu podneti jasni dokazi.
Samo pre nekoliko godina, na mitinzima VMRO mogle su se videti parole
„Albanci u gasne komore!“, dok se DPA poigravala idejama o Velikoj Albaniji. Zato
je neverovatno da koalicija ove dve partije naizgled odlično funkcioniše već dve
godine. Većina Albanaca u Makedoniji uglavnom je zadovoljna onim što je vlada do
sada postigla, pošto su učinjeni neki koraci na izjednačavanju statusa Albanaca sa
Makedoncima. S druge strane, većina Makedonaca uplašena je ovakvim razvojem
dogadaja. Spora ali izvesna promena etničke ravnoteže, u Makedoniji, veoma plaši
makedonsko stanovništvo. Mogu se čuti izjave kao npr: „Oni će nam uzeti sve. Oni
će ovde postati većina i učiniti našu zemlju delom Velike Albanije “.
Neki od naših partnera u razgovorima bili su mišljenja da je demokratski
razvoj imao obrnut smer od dolaska nove vlade. Na lokalnim izborima 2000. bilo je
različitih nepravilnosti, koje su ukazivale na pokušaje izborne krađe. Veliki poraz
vladajuće partije VMRO u prvom krugu lokalnih izbora, je na čudesan način
preokrenut u drugom krugu (na izborima u Skoplju, oko 100.000 glasova za
opoziciju nije sabrano u drugom krugu). Nezavisni posmatrači izbora javljali su o
raznim fizičkim napadima, lažnim ličnim dokumentima i sličnim stvarima.
Bilo je tvrdnji, iz svih delova Makedonije, o korupciji vladajuće partije i
zloupotrebi vlasti u korist pojedinih političkih partija. Govori se da je to obratan
trend političkog razvoja i da predstavlja goruće pitanje. Mada je prethodna vlada
izgubila izbore zbog svoje velike umešanosti u korupcionaške afere, sada se, u
poredenju sa VMRO opisuje kao manje korumpirana. U Gostivaru, koji je 95%
naseljen Albancima, aktivista jedne NVO tvrdio je da je posebno zapadna
Makedonija, sada pošto je pao Miloševićev režim, poslednji bastion diktature na
Balkanu.
Sve veće partije na političkoj sčeni su bile, ili su trenutno, u vladi, pa su
samim tim sve upletene u korupciju. Ne postoji prepoznatljiva alternativa
nacionalističkom kursu obeju strana. Opozicione partije takođe koriste
nacionalističku retoriku, što izgleda da je sigurno sredstvo u borbi za vlast.
Neki potezi vlasti naišli su na odobravanje Albanske populacije, jer su viđeni
kao koraci u pravcu priznavanja njihovih jednakih prava. Ova politika je nedovoljno
predstavljena i objašnjena u javnosti, tako da je makedonski deo stanovništva malo
prihvata i razume. Osim toga, među Makedoncima raste strah. Umesto da se vodi
javna rasprava i traži podrška od građana, kao i njihove inicijative, odluke se
donose i sprovode unutar malog vladajućeg kruga, u nadi da će se glorifikujući
tonovi sa državne TV ubediti javnost u njihov uspeh. Nedostatak demokratske i
kulture dijaloga preti da preokrene korake koji bi mogli doprineti stabilizaciji, u
glavne neuspehe u budućnosti, moguće je na sledećim opštim izborima.
Postojeće inicijative u oblasti:
Mir, transformacija konflikata, međuetnička komunikacija i regionalna
saradnja
Postoji svega nekoliko organizacija i inicijativa koje okupljaju albanske i
makedonske aktiviste. Etnički podeljena, NVO scena izgleda da je fokusirana na
različito definisane ciljeve. Dakle, većina makedonskih organizacija koje se bave
nekakvim međuetničkim radom, svoje ciljeve opisuju kao „edukaciju lojalnih
građana“. Pod ovim terminom podrazumeva se asimilacija, i jedva da je ostavljen
ikakav prostor za udružene napore u stvaranju zajedničke budučnosti. S druge
strane, albanske organizacije, uglavnom su usredsređene na zagovaranje svojih
sopstvena prava, koja su zaista u mnogome neostvarena. Skoro da ne postoji
solidarnost preko granica etničkih grupa. Makedonci dele osećanje straha i
diskriminacije, u oblastima u kojima su u manjini. Mali broj ljudi poseduje svest o
tome da društvo u kome žive dele sa drugima, i da imaju odgovornost da kroz
dijalog unapređuju proces transformacije društva.
Izvesno je da su u tom okruženju prisutne prepreke inicijativama koje žele
angažovanje u otvorenom međuetničkom dijalogu, što dovodi do pritisaka i
stvaranja strah. Pored toga, NVO se obično plaše lokalnih vlasti, jer mogu
upotrebiti sredstva koja su im na raspolaganju da deluju protiv grupa koje se usude
da ih kritikuju, ili da se bore za suprotne političke ciljeve. Na pitanje o pravnoj
regulativi koja se odnosi na rad NVO, mnogi od partnera u razgovorima, rekli su
nam da tu nema problema. Dok smo bili u poseti, koliko znamo, jedinoj organizaciji
iz Tetova čije je osoblje dvo nacionalno, i koja se bavi međuetničkim radom sa
decom, pitali smo našeg domaćina da li bi oni nekako mogli intervenisati u tekućim
sukobima izmedu srednjoškolaca. On je odgovorio da se ne usuđuju da urade tako
nešto jer bi odmah osetili moć lokalnih vlasti kroz intenzivnu finansijsku kontrolu a
i na druge načine. Slično bosanskim zakonima koji se odnose na NVO, i makedonski
su takođe puni birokratskih ograničenja, koja primoravaju NVO da se bave
“kreativnim” kjigovodstvom da bi ispunili zakonske uslove. Praksa je poznata
vlastima i toleriše se sve dotle dok nekome ne treba zapretiti.
Postoje neke inicijative u kojima je fokus na međuetničkim skupovima
mladih i dece, kojima se predviđa da ti skupovi imaju uglavnom rekreativne i
obrazovne sadžaje. Ovi skupovi se održavaju na makedonskom jeziku, koji govore
skoro svi Albanci, dok jedva da ima Makedonaca koji razumeju ili govore albanski
jezik. Ove aktivnosti su veoma dragocene, i nude jedinstvenu priliku za
upoznavanje i komunikaciju ljudi različitog etničkog porekla.
U oblasti transformacije konflikata, naišli smo samo na jednu grupu, Ethnic
Conflict Resolution Project – ECRP, iz Skoplja, koji drži treninge iz transformacije
konflikata. Groupa okuplja i Makedonce i Albance, koji rade kao treneri sa etnički
mešovitim grupama mladih (srednjoškolaca). U ovom slučaju, aktivnosti idu dalje
od skupova i obrazovanja učesnika iz nenasilne komunikacije, razrade sukoba,
bavljenja predrasudama i razlikama itd. Ipak, grupa ima veoma ograničene
kapacitete – samo 4 trenera. CNA je ovu grupu povezao sa našim učesnicima
Treninga za trenere i pored toga dogovorili smo se o uslovima buduće saradnje.
Saradnja bi trebalo da obuhvati i prisustvo osoblja ECRP i bivših učesnika našim
trenerskim kursevima i posete trenera ECRP-a kao gostujućih trenera na
dogadanjima koja organizuje CNA.
Izgleda da je poseban problem orijentacija NVO na konkretne projekte. To
znači da samo mali broj NVO ima jasno određenu misiju i strategiju. Većina ih pravi
predloge projekata u trenutku kad donatori objave oglase u kojima traže partnere
za pojedine oblasti. Tako donatori definišu strategiju razvoja civilnog društva i
prioritete rada umesto da to budu autentične inicijative lokalnih aktivista. Kao
rezultat ovakve prakse, mnoge grupe nastale su zbog finansijskih interesa i bez
motivacije aktivista. Povremena praksa vezivanja NVO za političke partije za čiju
se politiku zalažu, daje još mračniju sliku.
Uglavnom ne postoje lokalne inicijative koje svoj rad koncentrišu na širi
region, izvan Makedonije. Gorući problemi unutar same Makedonije verovatno
doprinose ovakvoj orijentaciji. Uprkos tome što su neki od naših partnera u
razgovorima izrazili zanimanje za zajedničke aktivnosti u regionu i koristi preko –
granične razmene iskustava.
Zaključči
Izgradnja kapaciteta
Postojeći kapaciteti u Makedoniji su nedovoljni. Neke od inicijativa koje su
finansirane u proteklih godinu-dve imaju potencijal za razvijanje kapaciteta.
Svejedno, ovim grupama prvo je potreban trening kao i strukturna podrška njima
samima.
Obrazovanje multiplikatora zaslužuje posebnu pažnju.
Uprkos nedostatku svesti o potrebi za regionalnim i radom preko granica,
procenjujemo da je važno za makedonske učesnike da budu uključeni u aktivnosti u
regionu.
Makedonija kao mesto susreta
Makedonija može da bude neutralno mesto susreta za ljude sa Kosova i iz
Srbije. Skupovi i trenerski rad na transformaciji konflikata može se koncentrisati na
ove tri zemlje/regiona uključujući i manjine. Razmena može dati dodatni kvalitet i
smanjiti moguću konfrontaciju na etničkoj osnovi izmedu Albanaca s jedne strane i
Srba i Makedonaca s druge strane, kroz uključivanje učesnika iz Hrvatske, Bosne i
Hercegovine i Crne Gore. Slične linije sukoba, ali njihovo delimično različito
izražavanje i faze razvoja nude bogatu podlogu za neophodna konstruktivna
sučeljavanja i transformaciju konflikata.
Kontakti sa organizacijama koje okupljaju etničke Albance iz Makedonije
pružaju lakši pristup albanskim organizacijama na Kosovu. Ovi kontakti su
uspostavljeni tokom istraživačkog puta tako da postoji preduslov za unapredenje
kontakata sa Kosovom. Zbog mnogih predrasuda i nedavnih užasnih dogadaja u
regionu, za Srbe je posebno teško da stupe u kontakt sa Albancima, i obrnuto.
Ozbiljne okolnosti što se tiče bezbednosti na Kosovu, čine veoma opasnim
putovanje po Kosovu, za sve čiji je maternji jezik srpsko -hrvatsko -bosanski.
Jezička barijera
Oni čiji je maternji jezik srpsko -hrvatsko -bosanski razumeju makedonski
jezik, i obrnuto. Radionice koje je ČNA držao u Skoplju i Tetovu ovo potvrduju,
mada su se ponekad javljale jezičke poteškoće. Posebno je mladim Albancima
ponekad bio potreban prevod, pošto nikad nisu učili srpsko-hrvatsko-bosanski jezik
u školi, što je ranije bio slučaj.
Potreba za treninzima
Potreba za međuetničkim radom u Makedoniji je veoma velika. CNA smatra
da su treninzi iz nenasilne transformacije konflikata sa temema: nenasilna i
interkulturna komunikacija, timski rad, bavljenje razlikama, nacionalni identitet,
predrasudama, rod, potrebni da bi se inicirao i unapredio proces komunikacije na
različitim nivoima unutar makedonskog društva.
Prema našim sazanjima, u Makedoniji ne postoji Trening za trenere iz
nenasilne transformacije konflikata. Neki aktivisti pohađali su obrazovne kurseve u
inostranstvu, prvenstveno u USA i Skandinaviji. Kritika ovih kurseva odnosi se
uglavnom na neprilagođenost nastavnog programa i neprimenljivost u uslovima koji
postoje u lokalnim sredinama.
Postoji samo nekoliko brošura na makedonskom i albanskom jeziku, koje se
mogu uzeti kao literatura iz razrade konflikata. CNA se susreo sa velikom
potražnjom za našim trenerskim Priručnikom „Nenasilje?“, pošto ne postoji
uporediva literatura ni na jednom od ova dva jezika.
Jačanje kapaciteta NVO preko menadžmenta NVO takođe zaslužuje pažnju,
pošto postoje neke međunarodne agencije i grupe koje se koncentrišu na ovo
područje. Neke lokalne grupe već nude treninge iz NVO menadžmenta i rade na
umrežavanju i razmeni informacija.
Preporuka strategije
Grupa koja deluje u Makedoniji ima različite mogućnosti da doprinese
izgradnji mira. Ipak, s obzirom na javno prihvatanje, postoje neke mogućnosti koje
se posebno preporučuju. To mogu biti inicijative koje okupljaju:
– Makedonce i Albance, sa ili bez dodatnih aktivista drugog etničkog porekla,
koji za fokus svog rada imaju transformaciju konflikata
– Samo Makedonce, koji će raditi sa Makedoncima na pitanjima: umanjivanja
predrasuda, tako stvarajući uslove za dalji međuetnički rad
– Samo Albance, koji će raditi s Albancima na pitanjima: umanjivanja
predrasuda, tako stvarajući uslove za dalji međuetnički rad
Potencijalni CNA ured u Skoplju nužno bi trebalo da okuplja trenere iz
Makedonije iz obe najveće etničke grupe, pored dvoje aktivista iz CNA Sarajevo
(srpskog i srpsko-crnogorskog porekla) – koji bi pomogli da se uspostavi ured. Po
onome što znamo, postoji svega nekoliko makedonskih trenera koji bi se mogli
angažovani i ni jedan albanski. Doprinos obrazovanju trenera i izgradnji kapaciteta
može se, takođe dati i delovanjem spolja, izvan Makedonije.
Definicija ciljeva trebalo bi prvenstveno da obuhvati obrazovanje trenera
albanskog i makedonskog porekla. Nedostatak kapaciteta prisutan je na Kosovu i u
Srbiji, gde postoje slični problemi i konflikti. Usredsređenost na regionalni rad
zahteva preko-graničnu saradnju koja može, prema iskustvima CNA Sarajevo, da
bude uspešno ostvarena kad inicijative preduzimaju školovani aktivisti različitog
etničkog porekla. Barijere u komunikaciji i predrasude mogu se lakše premostiti u
takvim okolnostima. Visok prioritet CNA bi trebalo da da podršci lokalnim
inicijativama kojima se želi raditi na poboljšanju međuetničkih odnosa u
Makedoniji, Kosovu i Srbiji.
Političke promene u Srbiji otvorile su sasvim novi prostor za akciju. Dvoje
aktivista iz CNA Sarajevo, koji treba da nastave i intenziviraju rad u trouglu Srbija-Kosovo-Makedonija, mogu da urade sledeće:
– Razvijaju trenerski rad u regionu u trouglu Srbija-Kosovo-Makedonija, a time i
odgovore na brojne zahteve za treninzima iz Srbije i Makedonije.
– Deluju kao lokalna inicijativa u samoj Srbiji, doprinoseći razvoju kulture
dijaloga, demilitarizaciji, komunikaciji sa susednim regionima i zajedničkom
iniciranju procesa pomirenja kroz suočavanje sa bliskom, nasiljem ispunjenom,
prošlošću.
Otvaranje ureda u Beogradu/Srbiji kao autentične lokalne inicijative, koja
će okupljati aktiviste iz Srbije (trenutno u CNA Sarajevo), uključujući nove aktiviste
ne-srpskog porekla (što je korisno s obzirom na prihvatanje od strane javnosti),
predstavlja mogući odgovor na trenutnu situaciju. Donedavno nezamisliva, ova
mogućnost se pojavila posle revolucije u Srbiji.
Glavni cilj Beogradskog centra treba da bude unapredenje trenerskog rada
iz nenasilne transformacije konflikata u regionu Balkana. Trenzi bi trebalo da se, u
ovoj fazi, održavaju u Makedoniji ili Crnoj Gori, sa učesnicima iz Srbije, Kosova,
Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kontakte iz Makedonije
trebalo bi iskoristiti za razvijanje mreže kontakata na Kosovu da bi se doprlo do
aktivista kojima je ovakav trening potreban.
Dodatna dimenzija Centra u Beogradu treba da bude javno delovanje,
praktikovanje i zagovaranje kulture dijaloga i prevazilaženje kulture nasilja u
samoj Srbiji. Budući politički dogovori i rešenja pitanja statusa Kosova,
razjašnjavanje pitanja statusa manjina, demilitarizacija, biće mogući jedino ako su
široko prihvaćeni od građana. Ovakvo prihvatanje od strane stanovništva može se
ostvariti samo javnim radom na više nivoa i kroz proces otvaranja tabu tema. To su
preduslovi za održiv mir i demokratski razvoj.
CNA Beograd može da da snažan doprinos izgradnji kapaciteta, školovanjem
trenera sa područja Makedonije -Kosova-Srbije. Kontakti i poznavanje situacije
prikupljeni tokom istraživačkog puta po Makedoniji potrebni su preduslovi za
efikasan izbor partnerskih organizacija kao i ciljani razvoj ljudskih resursa u tim
oblastima. Sakupljeno znanje nam je već bilo od koristi u radu Sarajevskog ureda
CNA.
Da bi se obezbedio efikasan regionalni rad, preporučuje se istraživačko
putovanje u Srbiju. Istraživačko putovanje na Kosovo, takođe se preporučuje, kada
to situacija što se tiče sigurnosti kretanja ne-Albanaca dozvoli.