Kerneireise – tako piše na jednom lifletu koji već dugo stoji na mom desktopu, prvo Kerneireise 2017, pa Kerneireise 2018. Tu pišu datumi, mesta koja će se obići; iz Nemačke se putuje za Kernei, izgovara se Kernai, inače ovde poznatije kao nekadašnja Krnjaja ili sada Kljajićevo, jedno malo mesto pored Sombora.
Jedna grupa ljudi je trebalo da dođe još prošle godine u Kljajićevo, ali se nije prijavilo dovoljno njih. To su ljudi koji su povezani sa udruženjem HOG Kernei, udruženja ljudi koji su nekada živeli u Kljajićevu i njihovih potomaka, koji su poreklom Podunavski Nemci, ili kako kažu za sebe, Podunavske Švabe, odnosno, stanovnici ovog mesta.
Kernei ili sadašnje Kljajićevo je nekada bilo većinsko nemačko mesto (96%). Pred kraj rata neki zato što su činili loše, a neki prosto što su bili uplašeni od onog što bi moglo da se desi, a ispostavilo se – bili su u pravu, izbegli su pred ulaskom Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Nakon toga, neki su deportovani u SSSR, jedan deo sela se pretvorio u ’mali’ civilni logor, jedan deo je završio u Gakovu i Kruševlju. Skoro svim Podunavskim Nemcima, ili bar velikoj većini, oduzeta je imovina i ovde, u Kljajićevu. Nekoliko godina nakon završetka rata, Nemaca je bilo sve manje i manje dok svi nisu otišli ako tako uopšte može da se kaže. Sada, po popisu od 2011. godine od 5045 stanovnika samo se devetoro njih izjašnjava da je Nemac/ica.
…
Evo kako sam doživela ovu posetu Podunavskih Nemaca i šta se, ukratko, tamo dešavalo, šta mi je prolazilo kroz glavu.
Grupa Podunavskih Nemaca poreklom iz Kljajićeva je krenula u sredu, 23. maja, autobusom iz Stuttgarta ka Somboru i stigla u četvrtak. Želela sam da ih upoznam, da čujem njihove lične priče, šta se dogodilo njima i njihovim porodicama, zašto dolaze ovde, kako su otišli odavde, šta ih je ponukalo da krenu sada u posetu, kakve su utiske stekli, koji su im utisci, koji su im osećaji… Da zajedno sa njima odem u Gakovo i Kruševlje, jedne od najvećih logora u Vojvodini za Podunavske Nemce posle Drugog svetskog rata, i da sa njima odam poštu stradalima. To su bila moja očekivanja, ali ono što nisam očekivala jesu mnogi dragi, topli ljudi i sila emocija koju je teško bilo pratiti sve vreme – od ushićenja, radoznalosti i uzbuđenja, do tuge, saosećanja i neverice, od osećaja zajedničkog deljenja i smeha, do boli, što tuđe, što moje.
Još nešto nisam očekivala kad sam još prošle godine čula sa Helmutom Schmidtom, organizatorom putovanja i čijom sam ljubaznošću bila uključena u program i s kim sam dogovarala susret – pa, nisam očekivala svoju rođaku. I to ne neku daleku, ne znam koje koleno, nego eto, moj otac i njena majka su bili rođeni brat i sestra. Nikada do sada se nismo srele. Nisam ni znala da postoji. Uglavnom, to je doprinelo da čitav kovitlac raznih misli i osećanja se pretvori u pravu centrifugu na 1000 obrtaja.
…
Tura koja je bila planirana u okviru ovog puta uključivala je odlazak na masovne grobnice Gakovo i Kruševlje. Ovo je bio i moj prvi odlazak u Kruševlje, ne mislim u ono što je ostalo od tog sela, a preostale su bukvalno tri kuće, ostalo se pretvorilo u njive. Mislim na masovnu grobnicu i spomenik koji je tamo postavljen. Iz daljine dok prilazimo vidimo jedan šumarak, a kako se približavamo, idemo peške, ugledavam spomenik, veliki krst. Okolo nadgrobni spomenici. Umrli ili stradali 1945. Ujedno saznajem da je i deo moje dalje porodice bio u tom logoru. Grupna molitva, učestvujem u njoj, važno je – ne mogu da definišem tačno zbog čega, ali jeste. Kolektivno izgovaramo, neobično mi je na nemačkom, i ćutimo. Jedna gospođa nas pita da zajedno odamo poštu stradalima, ona, Anton Beck i ja, kako sam razumela, kao predstavnici onih koji žive tu ili onih koji su ostali ili… kao neki ritual, molitva, pomirenje. Dirnuta sam, tužna, uzburkana, znatiželjna, budna, s jedne strane, a sa druge razmišljam čega li sam ja predstavnica. Pričam sa ljudima. U ovoj grupi ima ljudi ne samo iz Nemačke, nego i Francuske i SAD-a, na ovaj put su pošle i čitave porodice. Jedna mlada žena je došla sa svekrom iz Čikaga. Čula je mnoge priče od njega, ali mogu li da joj objasnim šta se tačno dešavalo u Kruševlju i Gakovu.
Gakovo sam posetila par puta, ali i tada i sada dok prolazimo kroz to mesto pomislim, je li moguće da je u ovih skoro pa par kuća i nekoliko ulica bilo internirano više od 17.000 ljudi, po nekima i 22.000. Ne znam zašto sam izabrala ovu neutralnu reč – internirano. U Gakovu mi je važnije da pričam sa svojom rođakom. Kako pričati sa nekim ko vam je bliski rod, a razdvojeni ste onim što je zadesilo Podunavske Nemce ali i porodičnim narativom. Ko si ti, šta si ti, kakva si, da li postoji nešto između nas ili ’samo’ rodbinska veza. Sviđa mi se, gledam da li ima nešto što prepoznajem od svog oca. Pričamo, pokušavamo da preskočimo jezičke barijere, trudimo se. Čudno je. Prvi put shvatam i srcem i glavom – ja sam deo priče o Podunavskim Nemcima.
Kernei/Kljajićevo. Konačno smo tu, mada kasnimo, dugo smo se zadržali. Dočekuju nas u centru ispred crkve koja je menjala svoj ’identitet’, ali srećom, ostala je tu. Tu je i Dom kulture, jako lep doček, tu su i zvaničnici Mesne zajednice Kljajićevo, ali i Sombora, razmišljam kako je važno što je i zajednica uključena u dolazak ove grupe ljudi. Topla dobrodošlica, pogača, so i rakija, dečaci i devojčica u nošnjama, a kasnije jedan dečak čita tekst na nemačkom. Baš su se potrudili, koliko je to važno, mislim se. Svi plješću. Ljudi su uzbuđeni. Emotivan im je skoro ceo dan. I meni, zaista. Kasnije odlaze za Apatin, ja preskačem taj deo, vraćam se za Sombor, ne mogu da postignem, što možda nije loše jer sam skroz izmoždena, centrifuga radi, ne znam na koliko obrtaja, ne mogu da procesuiram više ništa.
Sutradan odlazimo iz Sombora ponovo za Kljajićevo. Predviđena je misa na nemačkom u onoj crkvi u centru. Gledam je i razmišljam, nadam se da nikom neće pasti fasada na glavu. U takvom je stanju. Moja rođaka i ja nismo zainteresovane za misu, a i imamo važnijih stvari – da nađemo kuću u kojoj su živeli naši roditelji.
Okrećem mapu, tražim kuću, nešto sam se zbunila, šta mi je, mislim se. – Da li si nekada videla tu kuću? Pita moja rođaka. – Nisam, nikada, odgovaram ja. Ona odmahuje glavom. Po mapi nalazimo kuću, ali shvatamo da bi broj kuće mogao da bude negde napred. Ona ima fotografiju i prepoznajemo, to je to. Ulazim na veliku kapiju u ajnfort i vičem – Dobar dan, ima li nekog? Izlazi žena, ja joj sve objasnim, zbunjena je, ali zna o čemu se radi. Kaže, čula je na vestima, trebalo je da pretpostavi da će neko doći. I odmah potom – Znate, mi nismo kolonisti. Mi smo se ovde tek kasnije došli. Mislim se ili kažem, – Pa i da jeste, to je u redu. Kako vreme prolazi i kako pričamo, razgovor sve lakše teče. Ona je predusretljiva i draga. Ja prevodim. Kaže, ova klupa, stolice i sto u dvorištu, i pokazuje na njih, još su iz onog vremena, od njih, misleći na naše roditelje. Suze samo što mi ne krenu. Mislim se opet, – Šta mi je, pa to nema nikakve veze sa mnom? Pita nas, posebno moju rođaku, – Čuvamo tako neke stvari, ima neki ram, sigurno je vaš, hoćete li ga? Zahvaljujem joj se što tako pazi i čuva te stare stvari, shvatam koliko mi je to odjednom važno. A ona odgovara, rasplače se, pa ja znam kako je to kad sve izgubiš i moraš da odeš sa svog. Mi smo sa Plitvica, kaže, i vi i mi smo prošli nešto isto. Ponovo se nešto mislim, da li postoji centrifuga sa preko 1000 obrtaja?
…
Šta mi je bilo dragoceno? Da bar malo budem s tim ljudima, poreklom Kljajićevčanima, Podunavskim Nemcima, i njihovim potomcima. Na momenat da budem u njihovoj koži. Da budem tamo, za njih, kao ’predstavnica’ nekog odavde. Razmeniti misli i osećanja sa tim ljudima. Upoznati svoju rođaku i pričati s njom. Dragocena mi je spoznaja kako je važno sećati se i pričati o tome, iako ništa novo, i kako su važni susreti starih stanovnika sa novima. Razgovarati sa predstavnicima vlasti u Kljajićevu koji su ovo organizovali. Kako je važno pitati i te ljude, takozvane koloniste i njihove potomke, kako je njima, šta se njima dešavalo kad su došli ovde. Kako je ponekad teško kada treba da kažu, jeste, mi smo dobili tu kuću.
Zahvalna sam celoj grupi što je došla i ljudima s kojima sam pričala, Helmutu Schmidtu s kojim je bilo lepo komunicirati i dogovarati, mojoj rođaci što smo stupile u kontakt i zajedno posetile kuću, Antonu Becku na podršci, Kljajićevčanima Radetu i Milanu Ćujiću i Davoru Šmarcu na organizaciji, te domaćinima koji žive u toj kući. Još sam pod utiscima, a ima toga još puno da se slegne.
Čeka nas još jedna poseta Vojvodini – možda ih ima i više, ali za ovu svakako znamo. U oktobru ove godine dolazi udruženje Podunavskih Nemaca – nekadašnjih Apatinaca. To će ujedno biti prilika da zajedno otvorimo izložbu „Na tragu Podunavskih Nemaca u Vojvodini“ u Apatinu i razgovaramo jedni sa drugima. Inače, apatinski Podunavski Nemci su među prvima, ako ne i prvi, upućeni u logor Gakovo. Mnogi od njih su tamo i stradali.