Ivana Franović i Tamara Šmidling
Ukratko o programu
Zahvaljujući evaluacijama dosadašnjih Naprednih treninga iz izgradnje mira, razvili smo novi napredni program za ljude koji su učestvovali na nekom od naših Osnovnih treninga ili u sličnom programu. Novi program, “Korak dalje u izgradnji mira”, sastoji se iz tri nezavisna modula/treninga koji sadržajno čine jednu celinu:
1. modul: “Treba li nam pomirenje? Mogućnosti, prepreke, izazovi”
2. modul: “Šta možemo, kako i zašto? Preispitivanje praksi izgradnje mira”
3. modul: “Hodanje neutabanim stazama. Izazovi u radu na izgradnji mira”
Potencijalni učesnici/ce su se mogli prijaviti na jedan, dva ili sva tri modula. Cilj nam je bio formirati šarolike grupe ljudi koji imaju visoku motivaciju za rad na izgradnji mira, a koji, kao i na našim osnovnim treninzima, dolaze iz različitih delova bivše Jugoslavije: prosvetni radnici/ce, novinari/ke, aktivisti/kinje političkih stranaka i nevladinih organizacija, ratni veterani, itd. Ovom šarolikošću smo hteli da na jedno mesto okupimo različita iskustva i poglede na relevantna društvena pitanja. Zanimljivo je da su oni učesnici koji su aktivni u političkim strankama bili uglavnom iz nacionalnih, a ne građanskih stranaka. Takođe, jedan deo nastavnika koji su učestvovali predaje veronauku. To je doprinelo da grupe budu autentične, da izbegnemo “skup istomišljenika,” i da se na teške teme koje smo obrađivali razvija dijalog na više razina, pored prekograničnih i međuetničkih, i na liniji političkih neistomišljenika, i među ljudima sa različitim vrednosnim sistemima.
Glavni cilj je bio motivisanje ljudi da rade u poljima izgradnje mira i suočavanja s prošlošću, odnosno da osnažimo one koji su već aktivni u tim poljima.
Ovaj program je finansijski podržala Austrijska razvojna agencija (ADA), a sprovodimo ga u saradnji sa Međunarodnim društvom za pomirenje (Internationaler Versöhnungsbund) i Diakonie Austria.
Prvi modul: Treba li nam pomirenje?
Blagaj/BiH, 17-23.06.2011.
Prvi modul, „Treba li nam pomirenje? Mogućnosti, prepreke, izazovi,” održan je od 17. do 23. juna 2011. godine u Hercegovini, u malom mestu Blagaj blizu Mostara. Bilo je 18 učesnika, a glavne teme treninga bile su pomirenje i suočavanje s prošlošću.
Bilo je dobro, bilo je naporno, bilo je zanimljivo, bilo je divnih momenata, bio je izazov. Zaronili smo dosta duboko i u okviru glavnih tema bavili smo se još i nacionalnim narativima o ratovima, poricanjem u društvima i memorijalizacijom, odnosno vidovima sećanja. Pristup radu je bio više na kognitivnom, analitičkom nivou nego emotivnom, pa smo mnogo sedeli u plenumu i pričali. Iako je to bilo dosta naporno, ti plenumi sa ovako šarolikom grupom na ove teme su zlata vredni. Ljudima je bilo bitno da čuju jedni druge, pa su i sami radije birali plenum nego rad u manjim grupama.
Učesnici su bili aktivni do te mere da je svaka radionica trajala duže nego što je bilo predviđeno, jer je bilo skoro nemoguće zaustaviti diskusiju. Neko reče: “Spavaćemo kad odemo kući.” Ta hiperaktivnost je, naravno, dovela do bržeg zamora ljudi, pa kako je vreme odmicalo manjkalo je elana. Međutim, to nije dovelo do lakšeg zaustavljanja diskusija pri kraju treninga J.
Učesnici su dobili i čitanku sa relevantnim člancima. Do sada smo ljudima uglavnom preporučivali literaturu, a sad smo prvi put radili na tekstovima u okviru radionica. Tekstovi su nam uglavnom koristili kao uvod u temu i poticaj za dalju diskusiju.
U trenerskom timu su bili Adnan, Katarina, Ivana i Nedžad.
Šta smo sve radili?
U pokušaju dekonstrukcije, razmenjivali smo nacionalne narative o ratovima. Mapirali smo šta se sve u našim društvima poriče, i ono što je očigledno, bukvalno poricanje, ali i poricanje interpretacija i implikacija. Jedna od jačih radionica je bila ona na temu “Memorijalizacija.” Uvodni deo smo posvetili priči o Aušvicu kao najvećem i najpoznatijem memorijalnom centru koji predstavlja tačku identiteta za mnoge (kao inspiracija za priču poslužio nam je tekst Iana Burume iz knjige “Plata za krivicu”). Prilično smo se dotakli i načina sećanja i toga koliko je uputno sećati se i kolektivne viktimizacije koje sećanje sa sobom i te kako može da nosi. Potom smo se vratili u naš kontekst malom izložbom fotografija spomenika iz naše regije i ostatak radionice posvetili “našim” spomenicima: Kako ih doživljavamo? Kakvu poruku šalju, kakve simbole sadrže? Čemu služe? Za koga ih pravimo? Koliko doprinose sećanju na žrtve? Koliko doprinose pomirenju?… Jedva smo uspeli da završimo radionicu.
Najviše vremena smo posvetili temi pomirenje, od dilema koje imamo o njemu, pitanja kolektivne odgovornosti, pitanja koliko su nacionalni identiteti prepreka pomirenju, šta je uopšte pomirenje i šta će nam ono, preko međusobnog odnosa koncepata mira, istine, pravde i oprosta i njihovog značaja za pomirenje, uloge pojedinca, pojmova ličnog i političkog pomirenja do pitanja gde smo mi sami u tim procesima. Potresno je bilo, ali i za razumevanje procesa suočavanja sa prošlošću i pomirenja jako moćno, videti na jednom od papira gde su učesnici/ce pisali svoje odgovore, na pitanje “Od koga želim i trebam oprost?” stoji: “Od onih na koje sam pucao.”
Imali smo i gosta predavača Ugu Vlaisavljevića, profesora sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, koji je održao vrlo zanimljivo i provokativno predavanje na temu “Pomirenje kao najveća potreba i najveća opasnost.” Učesnici/ce su izrazili veliko zadovoljstvo ovim gostovanjem.
Ono što je išlo teže, jeste sagledati svoju ulogu u procesima izgradnje mira/pomirenja/suočavanja s prošlošću, jer se velikom broju učesnika koji nisu u nekoj organizaciji (NVO ili političkoj stranci), čini da oni sami nemaju načina da pokrenu vidljivu društvenu promenu. Stoga smo morali više da poradimo na osnaživanju nego što je to bilo prvobitno zamišljeno.
Jedna od poteškoća bilo je i očekivanje jednog dela učesnika da je ovaj trening nastavak Osnovnog treninga, odnosno da će pristup radu i način obrađivanja tema biti isti. Fokus ovog treninga je bio sadržaj, ali ne i sama grupa i procesi u njoj, kao što je to slučaj na osnovnom programu. Trenerski tim je primetio da kod jednog dela učesnika/ca postoji nespremnost na konfrontaciju sa drugima, ali i očekivanje od tima da mi vodimo računa o stvaranju prostora za sve i izlazimo u susret neizrečenim potrebama. U direktnoj vezi sa tim očekivanjem je i vidljiva niska odgovornost većine učesnika za proces zajedničkog rada.
No, kad se podvuče crta, bilo je pravo zadovoljstvo raditi ovaj trening.
I.F.
Drugi modul: Preispitivanje praksi izgradnje mira
Zrenjanin/Srbija, 29.07. – 04.08.2011.
Ove godine je CNA tim odlučio da isproba potpuno novi koncept programa naprednog mirovnog obrazovanja. Program je nazvan Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse i sastoji se iz tri odvojena modula, sa različitim temama i fokusima. Fokus drugog modula bio je praksa izgradnje mira i poticaji mirovnom aktivizmu, a zvaničan naziv treninga bio je „Šta možemo, kako i zašto? Preispitivanje praksi izgradnje mira“.
Na treningu je učestvovalo 18 učesnika/ca, iz Srbije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Upadljivo odsustvo ljudi iz Crne Gore na osnovnim treninzima odrazilo se na nedostatak ljudi iz te države i u ovom programu. Na ovom modulu je trebalo da učestvuje i jedan učesnik sa Kosova, no nasilje koje je tih dana izbilo na severu Kosova sprečilo ga je da doputuje u Zrenjanin.
Svi učesnici ovog treninga su već učestvovali na nekom od ranije organizovanih CNA treninga, tako da im naš način rada i metodologija koju najčešće koristimo nisu bili nepoznati. Dosta njih radi u školama, ili sa decom školskog uzrasta, nekoliko ih je zaposleno u različitim medijima (HRT, Radio Rijeka) ili deluju kao slobodni novinari, neki su aktivisti lokalnih NVO, a dve osobe su zaposlene u vladinim institucijama. Već iz ovog opšteg preseka vidi se da ovoga puta nismo radile sa izrazito aktivističkom grupom, već pre sa grupom potencijalnih aktivista ili ljudi motivisanih da na neki način, u budućnosti, doprinesu pozitivnim promenama u svojim zajednicama. Njihove vrednosne, političke, svetonazorske pozicije su bile dosta različite, a to proizvodi i različite potrebe u grupnom radu, i različite vizije šta bi izgradnja mira trebalo da bude. Reklo bi se – ništa različito od bilo kog drugog rada u tako mešovitim grupama. Ono što je ovoga puta ipak bilo specifično jeste što je grupa teško artikulisala svoje vrednosne i političke razlike, a pokušaji tog artikulisanja su često rezultirali konfliktima za čiju transformaciju je postojao prilično slab kapacitet. To je svakako, uz vrlo intenzivan rad, doprinelo preovlađujućem utisku da se radilo o jednom vrlo napornom i zahtevnom treningu.
Odabir mesta
U pripremnom periodu smo aktivno tragale za mestom koje bi imalo zanimljiv lokalni kontekst, bilo dovoljno pristupačno i gde bi postojao hotel sa potrebnim uslovima za rad. Sve to smo našle u Zrenjaninu, gradu udaljenom 60-ak kilometara od Beograda, u Banatu, Vojvodina. Zrenjanin je poznat široj javnosti nekada po svom izrazito multietničkom identitetu i suživotu različitih nacionalnosti, u poslednje vreme kao mesto u čijoj okolini je uhapšen Ratko Mladić (u selu Lazarevu, gde se, gle čuda, nekada nalazio logor za vojvođanske Nemce). Kad smo već kod logora, u bližoj okolini Zrenjanina su i Stajićevo i Begejci, još dva logora, ali iz jednog drugog rata, onog sa Hrvatskom iz 1991/1992. u kome, zvanično, Srbija nije učestvovala. Kako se tokom treninga pokazalo, odabir mesta je bio pun pogodak, s obzirom da je vrlo kontroverzan lokalni kontekst dao više nego dovoljno inspiracije učesnicima za njihov praktičan rad. Po rečima jedne učesnice: „Zrenjanin mi je izgledao kao jedan lep, mali gradić, a za jedno popodne sam saznala mnogo. Došla sam u jedan, a izaći ću iz drugog grada“.
Još malo o konceptu
Osnovna ideja ovog modela bila je da osvetlimo dobre (i ne tako dobre) prakse izgradnje mira, da otvorimo jedan širi prostor prepoznavanja šta sve može biti aktivizam, reagovanje, rad na izgradnji mira, da ponudimo neke konkretne alate i znanja koji u tome mogu pomoći. Osim toga, želele smo i inovacije u programu (na tragu onoga što smo započele na naprednom treningu iz 2008. godine) koje podrazumevaju dosta konkretnih zadataka za učesnike, kao i rad na terenu, tj. kontakt sa lokalnom sredinom. Svesno smo se odlučile za koncept koji ne ostavlja previše prostora za refleksiju, bavljenje grupnim procesima, kritičko sagledavanje društava u kojima živimo… Bile smo potpuno svesne da su upravo to elementi koje naše treninge čine vrlo privlačnim velikom broju ljudi. Uprkos tome smo htele da napravimo nešto drugačije, trening gde je naglasak ne toliko na promišljanju nego na delovanju i gde se prostor za lične i grupne procese ne dobija, niti servira od strane trenerskog tima, već se mora stvoriti i brinuti za njega samostalno. Definitivno je takva postavka nekim odgovarala više, nekima manje i svakako da postoji prostor i potreba da se stvari menjaju i poboljšavaju, ali verujemo da ovo jeste jedna solidna osnova za neke buduće slične programe.
Vrhunci treninga svakako su vezani za timski i praktičan rad koji je rađen u malim grupama (po šest osoba). Oni su u nekoliko navrata imali prilike da se oprobavaju u konkretnim zadacima u konkretnim kontekstima (pisanje apela, peticije, poziva na javnu raspravu), a posebno su upečatljiva bila istraživanja koja su radili u malim timovima. Teme istraživanja bile su: Zrenjaninski Nemci – komšije kojih nema; Multikulturalnost u Zrenjaninu – vidiljiva ili nevidljiva; Memorijalizacija – mesta sećanja vezana za Drugi svetski rat i ratove 90-ih. Sve tri grupe su u prikupljanju podataka na ove vrlo zahtevne teme koristile različite metode – ulične ankete; razgovore sa ljudima zaposlenim u relevantnim institucijama i ustanovama; analizu štampanih medija; analizu podataka sa interneta; fotografisanje i druge načine dokumentovanja prikupljenog materijala. Utisak je bio da je većini prijao rad u timovima, a problemi su se, očekivano, pojavili kada je prikupljeno trebalo sistematizovati i pripremiti najvažnije nalaze za prezentaciju. Tada su se kao poteškoće pojavili različti stilovi rada, ali i različite političke, pa i vrednosne pozicije – šta je važno, šta treba pomenuti, na koji način treba interpretirati nalaze, koliko se možemo pouzdati u naš osećaj o stvarima, ko smo mi da o tome pitamo i pričamo, šta tačno te teme čini osetljivim i kako im treba pristupiti itd. Tako se u jednom kratkom zadatku pojavio čitav niz važnih i „velikih“ pitanja koja i inače svakodnevno prate rad na izgradnji mira, a učesnici su imali priliku i da osete zadovoljstvo dobro obavljenog posla, ali i drugu stranu koja znači nošenje sa dilemama i drugačijim viđenjima.
Jako je važno bilo, i od strane učesnika jako dobro ocenjeno, gostovanje Bore Kitanoskog iz Mirovne Akcije, Prilep, koji je održao radionicu o nenasilnoj direktnoj akciji. Bio je to jedan za sve nas novi i osvežavajući pogled na to kakve sve odgovore možemo pružiti na probleme koji nas žuljaju. Verujem da autorka ovih redova nije bila jedina koja je nakon te radionice osećala intenzivnu želju za direktnim, konkretnim uličnim aktivizmom koji često zaboravljamo i zapostavljamo.
I na kraju, ovaj trening nas je ostavio sa pomešanim utiscima – zadovoljstava i dilema ostalo je napretek. Jedna od glavnih dilema je koliko je moguće bilo kojim treningom napraviti aktiviste od ljudi koji to nisu. To zapravo nije ni prava dilema jer ko god radi ovaj posao zna da treninzi ne stvaraju aktiviste, već pomažu da se rasplamsaju aktivističke iskre i iskrice koje već postoje. Prava dilema je kako učiniti da se iskrice ne ugase jer je „teško, nemoguće, malo nas je“. Možda se ipak treba samo setiti onih brojnih imenovanih i neimenovanih Rosa Parks koje su samo snagom svoje volje i želje pokrenule mnoge stvari. I bude jasno da će vatra ipak goreti dok god je ljudi koji se ne boje i ne libe da, iako su u manjini, dižu svoj glas i reaguju na stvari koje vide kao nepravdu. Verujemo da je i ovaj trening zapalio neke iskrice koje će tome doprineti.
Treći modul: Hodanje neutabanim stazama
Fruška Gora, Srbija , 07 – 13.10.2011.
Poslednji, treći modul ovogodišnjeg naprednog programa mirovnog obrazovanja „Korak dalje“ održan je u oktobru na Fruškoj Gori. Ideja je bila da treći modul posluži kao platforma za razmenu iskustava, izazova i poteškoća sa kojima smo se susretali u radu na izgradnji mira i njoj srodnim poljima. No kako to često biva, prvobitne ideje i koncepti se u procesu često izmene i krajnji rezultat se u određenoj meri razlikuje od prvobitno zamišljenog koncepta. Tako smo ovim modulom na kraju dobili kombinaciju razmene nakupljenih iskustava i preko potrebnog poticaja ljudima da se upuste u utabavanje svojih sopstvenih, početničkih staza na ovom polju. Segment vezan za moguće akcije je prevashodno imao za cilj da ljude potakne na promišljanje iz više uglova i sagledavanje mogućih šteta, ali i da ih ohrabri da prihvate razuman rizik kada se upuštaju u pokušaje delovanja ka društvenoj promeni. U trenerskom timu za ovaj modul bili su Ivana, Katarina, Nenad i Tamara.
Grupu je bilo prilično teško formirati zbog brojnih otkazivanja, od kojih su neka došla u poslednji čas, kada je mogućnost pozivanja nekoga sa liste čekanja bila poprilično smanjena. Treningu je prisustvovalo 17 učesnika/ca, a prvi put se dogodilo da u grupi nema ljudi iz Makedonije. To je uz već standardno odsustvo ljudi iz Crne Gore, te povremeni manjak učesnika/ca sa Kosova, priču svelo na tzv. „dejtonski trogao“ BiH-Srbija-Hrvatska. No, kako se pokazalo, uprkos manjem broju pogleda i perspektiva iz različitih krajeva bivše Jugoslavije, pomenuti trougao je i više nego dovoljna inspiracija za rad i diskusije ovakvih grupa. Bio je veliki izazov pomiriti potrebe onih koji trenutno ne rade jer ih je umorilo i „uplašilo“ prethodno iskustvo i frustracije i onih koje plaši sopstveno neiskustvo i osećaj nemoći. Značajno je za podizanje motivacije bilo prisustvo dva ratna veterana koji su svojim neposrednim i srčanim pristupom svakako utabali jednu stazicu za čitavu grupu – ona koja vodi ka otvorenom pristupu zasnovanom na snažnoj motivaciji i integritetu.
Kako je čitav koncept i za nas nov, nastojali smo da malo eksperimentišemo i na ovaj modul pozvali čak troje gostiju/gošći. Svoja iskustva su predstavili/e: Vesna Teršelič i Eugen Jakovčić iz Documente, Zagreb; Adnan Hasanbegović iz CNA tima i Predrag Azdejković, LGBT aktivista iz Srbije. Gosti i gošća su pogledima iz različitih uglova (REKOM, rad sa veteranima rata, borba za LGBT prava) približili svoje dugogodišnje iskustvo na utabavanju staza kojima se pre njih skoro niko nije usudio da hoda. Tri predstavljena pristupa su različita, po temi kojom se bave, ali i po svom metodu i obimu. Rad široke regionalne koalicije za REKOM, delovanje mirovne organizacije srednje veličine kao što je CNA, i individualistički i van-sistemski pristup Peđe Azdejkovića ponudili su učesnicima/ama širok spektar mogućnosti kako se sve može delovati i šta to sa sobom nosi. Evidentno je bilo da nijedan pristup nije lišen problema niti spoljašnjih i unutrašnjih poteškoća, ali je važna poruka bila – može se!
Brojni gosti doprineli su bogatstvu predstavljenih pristupa, no to je zbog ograničenog vremena išlo na uštrb unutar-grupne interakcije i punog razvijanja optimalne grupne dinamike. Kao da smo se u drugoj polovini treninga suočili sa rastrzanošću između potrebe za dubljim diskusijama o problemima i pristupima izgradnji mira i potrebe za razmatranjem pitanja kako ćemo konkretno delovati u budućnosti. Sa ovim izazovom tim se nosio tako što je grupi dao mogućnost izbora, zahtevajući uz to konkretna pitanja iz grupe o kojima je postojala potreba da se razgovara. U procesu rada došlo se i do početnih skica nekih mogućih ideja za buduće akcije: mapiranje antifašizma u nekim gradovima Srbije, Hrvatske, BiH; mirovne akcije ratnih veterana; akcije protiv govora mržnje u lokalnim sredinama; saradnja tzv. evropskih regiona (Primorsko-Goranske županije u Hrvatskoj i Banata u Srbiji) itd. Utisak je bio da ideja ne manjka, dok je pitanje na koji način bi ih trebalo realizovati još uvek poprilično u magli. No kako osnovna svrha ovog treninga nije bilo planiranje to ostaje kao zadatak za budućnost. CNA tim će nastojati da kod svake smislene ideje podrži njene nosioce u meri u kojoj je to moguće, ali je izvesno da mi niti možemo niti hoćemo da budemo nosioci ovih ideja.
Generalni utisak nakon treninga bio je utisak uživanja u razmeni i velike potrebe za njom. Podsetilo nas je to na neprijatnu činjenicu da je većina naših učesnika/ca u svakodnevnom životu suočena sa nerazumevanjem okoline za ovu vrstu rada, a pokatkad je i reč o svojevrsnoj (samo)izolaciji onih koji deluju i žive u suprotnosti sa dominantnim komformističkim stavovima. Članovi/ce CNA tima su se uverili kako pojam „neutabana staza“ ima stotinu značenja, i kako neutabane staze nas koji smo skoro 15 godina u ovoj priči, nisu iste kao neutabane staze nekoga ko tek počinje. Razlikuju se i dileme koje muče one koji rade u timovima i izgrađenim sistemima, od onih koji sami (ili uz minimalnu neformalnu podršku) pokušavaju nešto da urade. Jedna od suštinskih stvari zajednička svima jeste potreba za podrškom. Biće da je način na koji možemo efikasno i istinski podržati jedne druge, bez obzira na razlike u našim ličnim i profesionalnim putevima, još uvek jedna od najneutabanijih staza izgradnje mira generalno.
Na kraju, važno je reći da je ovim modulom završen program „Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse“. Iako će pravi dometi programa biti vidljivi tek za neko vreme već sada možemo skicirati glavne izvore i zadovoljstva i propusta i nedostataka. Svakako će i nastupajuća spoljna evaluacija puno pomoći u proceni da li nastaviti sa ovakvim tipom naprednog programa mirovnog obrazovanja. Izvesno je da je organizacija ovakvog trodelnog treninga izuzetno logistički zahtevna, te da postoji nekad veće, nekad manje odstupanje od prvobitnih ideja i koncepata usled nemogućnosti da se sastavi grupa sa više aktivističkog i mirovnjačkog iskustva. Sa druge strane, zaista je bilo zadovoljstvo uočavati veliki rast i značajan napredak koji su neki ljudi napravili od osnovnih treninga na kojima su bili. Zrelost u razmišljanju i delovanju se mogla osetiti na više nivoa, između ostalog i u napuštanju očekivanja da će svaki CNA trening biti adrenalinsko i „šokantno“ iskustvo, nalik onom sa osnovnog treninga. Što bi ljudi rekli, sad se malo odraslo, sazrelo, pa je red da sagledamo situaciju i sebe u njoj i sa jednog realnijeg, manje emotivno obojenog stanovišta. Najviše raduje i ohrabruje evidentna potreba za saradnjom preko granica država, entiteta, lokalnih regija. I osećaj da su se neka trajna partnerstva i prijateljstva definisala i učvrstila kroz ovaj nimalo lak višemesečni rad.
T.Š.
& Diakonie Austria
U saradnji sa Internationaler Versöhnungsbund