Od 12. do 20. decembra u beogradskoj Ustanovi kulture Parobrod bila je otvorena izložba fotografija „Na tragu Podunavskih Nemaca u Vojvodini“. Autori fotografija su Nenad Vukosavljević i Nedžad Horozović. Bio je to način da Centar za nenasilnu akciju multimedijalno predstavi istraživanje istog naslova, koje su nekoliko godina radile Helena Rill i Marijana Stojčić, a koje je objavljeno na bhsc, engleskom i nemačkom jeziku.
Sudbina Podunavskih Nemaca je i dalje tabu tema u Srbiji, ali i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Sećanja i narativi na blizu pola miliona građana koji su do početka Drugog svetskog rata živeli na prostoru Kraljevine Jugoslavije, a kojih sada gotovo da više i nema, su jednostavni: „Nemačka je izgubila rat, svi Nemci su bili za taj rat, posle njega su proterani, dobili su šta su zaslužili.“ Takav zaključak ne ostavlja ni malo prostora za preispitivanje, pokušaj radoznalog dolaženja do novih podataka, ne ostavlja prostora za razumevanje, a u slučaju Srbije, čak ni ono malo prostora koje može da probudi prosta ljudska empatija: ako nisu svi Srbi krivi za ratove vođene u njihovo ime ’90-ih, i ako nisu svi krivi za zločine počinjene u tim ratovima, kako su onda baš svi Podunavski Nemci krivi za rat koji je vodila nemačka država?
Razgrtanje tame
Pokušaj da se razgrne tama koju prati otvaranje ove teme praćen je javnom osudom svih kojima odgovaraju crno-bele postavke istorije, koje poznaju samo pravednog i krivog, a u pravedničkom gnevu vide pravdu.
U takvoj atmosferi dočekali smo otvaranje izložbe i predstavljanje istraživanja, jer su na društvenim mrežama glasovi i osude, pa čak i ismevanje, pretnje i moraliziranje, bili dominantni. Pitali smo se zašto baš niko od stotina onih kojima je smetalo otvaranje ove teme nije pročitao istraživanje, koje je javno dostupno i besplatno? Odakle uverenost u jačinu svoga saznanja ako se ono, bar ponekad, ne preispita novim činjenicama, makar se one i odbacili? Odakle volja da se brane zločini, počinjeni od strane revolucionarne vlasti u SFRJ, kod onih koji su potpuno desno orjentisani, i tu vlast nazivaju komunjarskom i antisrpskom, a veličaju saradnike Rajha u isto vreme? No, ovo su pitanja na koja odgovore mogu da daju samo akteri, pre svega sami sebi. Do promene narativa može da dođe tek kada se i na „neprijateljskoj“ strani prepozna ljudska patnja.
Prepoznavanje žrtve
„Nikada neću zaboraviti to vreme logora – ne samo zbog toga što smo bili gladni, što nam je život svakog dana bio ugrožen (sećam se upravnika logora, koji je imao običaj da nas postroji i strelja svakog desetog), već i zbog toga što su nas tretirali kao robove, kao manje vredna bića… U logoru, pa i dugo posle toga, sanjala sam o tome da imam parče hleba, da sam slobodna i idem tamo gde želim, bez pratnje i bez straha.“ – ovo su reči Anne Koch, logorašice iz logora za Podunavske Nemce u Gakovu, čija je ćerka Ana Bu, rođena u tom logoru, bila na otvaranju izložbe, i govorila o tome koliko je njoj lično važno što se, konačno, i za njenog života, o ovoj temi govori.
Helena Rill, jedna od autorki istraživanja, je svoju ličnu motivaciju da se bavi ovom temom pronašla u porodičnoj istoriji i vezi sa Drugim svetskim ratom i njegovim posledicama. S jedne strane, majka je bila u logoru na prostoru Nemačke za vreme rata i o tome se pričalo. Ono o čemu se nije baš pričalo jeste očev nacionalni identitet i šta se događalo nekoliko godina nakon rata, kad se njegova celokupna primarna porodica iselila iz Jugoslavije. „Važno je priznati žrtvu. Ali, ko će meni da prizna žrtvu internacije u logor kad sam bila mala, samo zbog toga što sam Nemica?“ zapitala se doktorica Helenine majke, što je nju navelo da baš tu, nepopularnu žrtvu, istražuje, rekla je na otvaranju.
Nedžad Horozović je, takođe, govorio o ličnom iskustvu izbeglice, tokom rata u Bosni, i kako se lako zaborave ljudi koji su do juče bili komšije.
Gost otvaranja bio je Guido Stein, iz Zajednice Apatinaca u Nemačkoj, koji je doputovao samo zbog tog povoda. Njegova majka je Nemica iz Apatina, i jako mu je važno, rekao je, da što više sazna o tim događajima, o kojima se, kako je naglasio istoričar Zoran Janjetović, saradnik na istraživanju, i dalje glasno ćuti.
Zvanično je izložbu otvorio Johannes Irschik, direktor Austrijskog kulturnog foruma ambasade u Beogradu.
Iako je to, iz organizatorske uloge, neskromno oceniti, ipak smo malo bili iznenađeni brojem prisutnih gostiju, koji su na razne načine saznavali za izložbu, ali se činilo da su svi imali jako lične motive da na nju dođu. Bilo da su imali intelektualnu pobuđenost i želju za novim saznanjima, bilo da su potomci Podunavskih Nemaca, koji žele da upotpune često isprekidane i nejasne porodične narative, u kojima se o poreklu ovih predaka nije uvek glasno i precizno govorilo. Zanimljivo: u vreme kada smo spremali izložbu, i za vreme njenog trajanja, činilo se da nas je na svakom ćošku, u svakom razgovoru, sretao neko ko zna ili ima nekog ko je Podunavski Nemac/Nemica. U nadi da smo istraživanjem i izložbom otvorili bar mali prostor za svetlost koja će razbiti tamu ćutanja, verujemo i da je ova izložba samo prva u nizu onih koje će tek uslediti.
Medijski izveštaji:
http://www.nshronika.rs/kultura/na-tragu-podunavskih-nemaca-u-vojvodini/
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/29/beograd-202/2969105/ars-artifex.html
http://www.arte.rs/sr/vesti/na_tragu_podunavskih_nemaca_u_vojvodini-11639