Stajao sam tik uz uže kojim je bio ograđen mali prostor pored vrata koja su povezivala ostatak kuće sa uredom. Na suprotnoj strani prostorije su bila vrata kojima se iz bašte direktno ulazilo u sobu „on je kroz ta vrata dolazio na posao“. Levo od mene stajao je od masovnog drveta napravljen radni sto, iza njega polica sa knjigama i uramljenim fotografijama, a desno od mene komoda prekrivena keramičkim figuricama krava, njegovih omiljenih životinja, kako nam rekoše. Osećao sam nelagodu, ljudi pored mene su pitali razna pitanja o njegovom privatnom životu, želeo sam da izađem na vazduh. Njegov idol je bio Muhamed Ali. Madiba mu je bilo ime, naučio sam to u Johanesburgu, a po sili zakona aparthejda morao je imati i englesko ime: Nelson Mandela.
Kada je odlučeno da kuća u kojoj je radio bude pretvorena u centar fondacije “Nelson Mandela”, Mandela je saradnicima poručio „ne dozvolite da se ova priča vrti samo oko moje ličnosti“. „Nije želeo da ovo mesto postane njegov mauzolej“ rekao nam je direktor fondacije. Čovek koji je 27 godina proveo u zatvoru, koji je predvodio borbu protiv najomraženijeg rasističkog režima na svetu, koji je odbio da se kandiduje za drugi mandat kao prvi demokratski predsednik Južnoafričke Republike, čovek koji se nije predao pred sopstvenom slavom.
Pre nekoliko sati je objavljeno da je umro Nelson Mandela.
Mandelini dijalozi, ime je programa u kojem sam učestvovao sa grupom ljudi iz celog sveta koji rade na programima društvenog memorisanja vremena političkih nasilja. Odgovore na pitanja i dileme sa kojima se borimo, tražio sam zajedno sa onima kojima je zadatak da nasleđe Nelsona Mandele učine živim i dostupnim celom svetu, na način na koji je on to tražio, ne njega radi, već za dobrobit svih ljudi.
Nešto sasvim drugačije sam našao u Južnoj Africi od onoga što sam očekivao. U muzeju neobičnog, pomalo smešnog imena „Park slobode“ sagrađenog sa idejom da slavi borbu za slobodu, stanovništva ugnjetavanog tokom rasističke vladavine, putovanje kroz vreme ne započinje tragovima južnoafrikanskih prađedova. Na prvoj tački izložbe, našli smo se u jednoj mračnoj prostoriji sa velikim belim zidom na koji je projektovan film, a sedeli smo oko dve kružne drvene klupe, a potom i na podu prostorije. Animirani film nas je uz zvuke udaraljki vodio kroz vatru i vodu od prvih životinja koje su nastale na Zemlji, riba, ptica i sisara, do nastanka čoveka. Nastao je život, postao je čovek. To je početak svega. To je smisao slobode. To je to. Ljudi, priroda, sloboda. Nema zastava, nema oružja, nema žrtava. Tu je radost, tu je život, energija, pokret.
Kroz glavu su mi proletale slike naših muzeja i mauzoleja, izložbe i monografije, sav njihov smisao i besmisao, brojke, ratovi, žrtve i krugovi osvete. I onda pređem pola sveta i petominutni film me ostavi bez daha, sa suzama u očima i osećajem zahvalnosti. Već sam video dovoljno. Nije put kroz park slobode bio jednako uzbudljiv i dirljiv kao njegov početak, ali napomenuću kako se završava. Na poslednjoj etaži izložbe na vrhu zgrade, stoje table na kojima sam sa ponosom pročitao i ime „Jugoslavija“ kao zemlju iz koje je dolazila podrška za oslobodilački pokret, shvativši da se ne sećam kada sam poslednji put osetio ponos zbog imena zemlje iz koje dolazim. Pred sam kraj izložbe visoko naslagani rafovi prepuni su raznih prehrambenih proizvoda i lekova. Kurator izložbe nam je pojasnio, da je kod dela stanovnika izbila panika kada je stigla vest da se proglašava kraj aparthejda i da će biti slobodnih izbora. Naslagani proizvodi su oni koji su bili predmetom panične kupovine u strahu od predstojećeg haosa. Smisao za humor je hranio i čuvao one koji nisu imali novac za kupovinu zaliha hrane.
Nisam tužan što je Madiba umro, sretan sam što je živeo, čovek koji je zagovarao oružanu borbu protiv rasizma, odbio da je se odrekne u zatvoru u zamenu za slobodu, čovek koji je uz osmeh savladao želju za osvetom kada je bio u poziciji moći. Istina i pomirenje dobijaju posebno značenje u njegovom životnom veku. Poneo je svu slavu svojih brojnih saboraca koji slobodu nisu doživeli i prevazišao mržnju. Bio je toliko slobodan da je dozvolio sebi da se menja i uči. Veliki čovek. I znam, samo čovek, svakako.
Na našim osnovnim treninzima, često razgovaramo o izjavi „Treba pomoći Africi da se civilizuje“, lakmus test rasizma i uvek se nađe puno ljudi koji smatraju da „treba pomoći da se civilizuju“. I onda pričamo o tome, otvaramo poglede i prozore. Treba pomoći kontinentu sa kojeg potiče kolonijalizam, sa kojeg su započeta dva svetska rata, sa kojeg dolaze vojske koje ratuju širom sveta, da se civilizuje. A Afrika je kontinent sa kojeg je zemlja koja se prva i jedina dosad, odrekla svog nuklearnog naoružanja i trajno ga uništila. Živela Afrika!
Nenad Vukosavljević