Verujem da bi vam ovim rečima odgovorio svaki iskreni građanin Makedonije na pitanje: Šta ima u Makedoniji? Nije dobro, a i neće na dobro izaći.
U prošloj godini je u Makedoniji izbio pravi pravcati medijski rat. Stanje u medijima je ionako bilo prilično loše i to se vuklo godinama. Ogroman je broj medija prisutan, svi pod velikim pritiscima političkih ambicija svojih vlasnika (čak i suprotno zakonu, koji zabranjuje da su vlasnici medija u isto vreme i rukovodioci političkih stranaka) i pod pritiskom opšteg ambijenta u kome skoro pa i ne postoje prava zaposlenih, niti sindikati. Ključnu ulogu je ipak odigrala Vlada koja se u jednom trenutku rešila odlučno umešati i na duži rok eliminisati opozicijske medije. Pritisak na glavnu opozicionu televiziju A1 je počeo još prošle godine, a obuhvatao je javne preporuke od strane premijera narodu da ne ne veruje vestima koje ta stanica proizvodi i čak saopštenje na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova u kojem se pozivaju građani da tuže A1 televiziju. Na kraju je policija zajedno sa poreskom upravom u zimu 2010. upala u prostorije televizije. Nakon nekoliko meseci borbe i rada televizije sa blokiranim računom, stanica je konačno zatvorena oduzimanjem licence za rad u julu 2011., odmah posle prevremenih parlamentarnih izbora (na kojima je vlast još jednom potvrdila svoju veliku popularnost). Četiri rukovodioca televizije, uključujuči i vlasnika, su i dan danas u pritvoru, a optužba se odnosi na utaju poreza od više miliona evra. A1 je bila ne samo najveća privatna televizija u državi, već i godinama za redom televizija koja je uživala najveće poverenje građana. Pored nje, iste vlasnike su imala i tri dnevna lista (od kojih je jedan na albanskom jeziku) koji su, takođe, prestali da izlaze. Definitivno je ostala poveća rupa u javnom informisanju koju neće biti lako popuniti kvalitetom koji je posebno taj kanal nosio. Iskreni utisak bi bio da su svi (mediji) finansijski „prljavi“ i da se u ovom slučaju primenila selektivna pravda. I nije jedini.
U prošloj se godini jasno se videla i „korist“ od uvođenja spora sa Grčkom oko imena zemlje kao teme unutrašnje politike. Mogu otvoreno reći da se obilato koristi kao oružje za političku likvidaciju. Koja god da je tema, može se uvek okrenuti na stav oko imena. Tolika je fiksacija naroda na tu temu. Mnogo emocija, malo diskusije i niko nikog ne sluša. Kako to izgleda objasniće vic: Organizovala se ekspedicija na Južni pol u sastavu 3 naučnika: Amerikanac, Francuz i Makedonac. Po povratku, Amerikanac napisao knjigu – „Brendiranje pingvina i njihovo značenje za rešavanje ekonomske krize.“ Francuz – „Ljubavni život pingvina.“ Makedonac – „Uloga pingvina u sporu oko imena Makedonije.“
Podela društva na „patriote“ i „izdajice“ je svakodnevna, surova i na kraju, mnogo tužna, uz redovne pozive na linč. U realnosti, ništa se nije pomaklo u razgovorima izmedju Makedonije i Grčke, niti će u skorije vreme.
Starije i lepše barokno Skoplje nastavlja da se gradi punom parom. Vlada nije nikad saopštila tačnu sumu, ali se procenjuje da sve to košta više od 200 miliona eura. U par navrata nam se i pokazalo koliko su međuetnički odnosi krhki i koliko se toga trpa pod tepih. Glavni slučaj je bio sukob na tvrđavi Kale u Skoplju gde se kao deo projekta Skoplje 2014. gradio, ni-riba-ni-djevojka, čudni hibrid muzej-crkva pod kapom Ministarstva za kulturu. Elem, lokalni Albanci, među kojima je bilo političara, jedne su noći došli i porušili sagrađeno, pa je par dana posle toga izbila masovna tuča među navijačima na istoj lokaciji. Pretnje o novim sukobima su trajale još neko vreme. Rezultat? Cela Skopska tvrđava je proglašena opasnom zonom i zatvorena za posete. Bilo je još nekoliko „urbanih“ masovnih tuča na etničkoj osnovi i ne samo to. Posle hibernacije i kompletne dominacije konflikta sa Grčkom, ove godine se opet otvaraju izazovi zajedničkog života Makedonaca i Albanaca i breme ćutanja o neslaganjima koji realno postoje. Na kraju, popis stanovništva je propao i provladini mediji su požurili da nas obaveste kako je to zbog toga što je premijer hrabro zaustavio pokušaj lažiranja. Naravno da su za to predviđene stroge kazne i ubrzani postupak. Naravno da niko neće ni otići blizu suda. Naravno da je sve uvijeno maglom i tako će i ostati. Novi popis nije zakazan.
Još dva slučaja, koji možda najplastičnije opisuju tužnu realnost makedonske države u 21. veku:
Prvi slučaj. Ubistvo Martina Neškovskog. Na samu večer Parlamentarnih izbora, na proslavi povodom pobede VMRO DPMNE na glavnom trgu u Skopje, policijski specijalac je golim rukama ubio Martina Neškovskog, dvadesetdvogodišnjeg mladića koji je otišao da proslavi pobedu. Njegov greh je navodno bio pokušaj da se popne na binu i lično čestita premijeru. Telo je zatim ostavljeno redovnim policajcima, a specijalac je otišao. Slučaj ubistva je videlo više ljudi. Sve je puklo sledećeg dana na socijalnoj mreži Tviter. Pojavili su se svedoci ubistva koji su se pitali zašto nema ovog slučaja u medijima. Slučaj se nije pojavio čak ni u dnevnom policijskom biltenu u kome se navode i obijanja trafika, a kamoli ubistva. Grupa ljudi se preko Tvitera u roku od 2 sata organizovala oko hashtaga #protestiram i izašla na proteste. Portparol policije je još tvrdio da ne zna za takav slučaj, iako se kasnije ispostavilo da je ekipa iz MVR bila ranije prisutna na obdukciji tela gde je jasno utvrđeno da je smrt nastupila nasilno. Ubica se tek sledeći dan uveče sam prijavio policiji. Bukvalno smo uhvatili MVR kako laže i pokušava sakriti ubistvo, a kasnije i umešanost više kolega u hijerarhiji ministarstva u prikrivanju slučaja. U međuvremenu je organizovana kampanja, jedno vreme se svaki dan protestovalo čak u više gradova države. Svaki dan u 6! Možete pogledatu punu arhivu protesta na sajtu: http://justiceformartin.blogspot.com/. I umesto jasnog odgovora od strane vlasti i demonstracije bespogovorne odgovornosti da se pravda istera do kraja, počele su najprljavije kampanje diskreditacije demonstranata koje sam ja lično ikada video u Makedoniji. Te su demonstranti bili plaćenici opozicije, te Grčke, te Soroša… Čak je prošao i izuzetno ogavan (i neuspešan) pokušaj kontra-protesta. Mladi ljudi su zaokruživani crvenim na vestima televizija i prikazivani kao tobože organizovani provokatori, trenirani u Beogradu (od Otpora?) i plaćeni od Soroša i svakakve budalaštine. Familiji ubijenog Martina su dolazili u posetu ljudi koji su im govorili da sede kući i da ćute o slučaju. Uzgred, oni dva dana nisu ni znali da im je sin ubijen, jer se navodno nije znalo ni ime ubijenog momka. Rezultat je da je i dan danas jedino ubica u pritvoru i nikakva se druga odgovornost za pokušaj prikrivanja ne priznaje, a ministarka policije je i posle izbora na istom mestu. Protesti su bili istinski impresivni, posebno broj koji je nekad stizao i do nekoliko hiljada. Uvek su bili nenasilni i ni jednom nije bilo nasilnih incidenata. U smislu strategija, tu se mnogo prelomilo i baš je isplivalo neiskustvo ljudi da se snađu u vrlo komplikovanoj situaciji podmetanja i kontrakampanje. Ali to zahteva analizu samu za sebe, koju neću u ovom tekstu. No, #protestiram je ideja koja još živi i predstavlja iskru nade da će sledeći put biti sve jasnije još na početku, a i sve lakše onima koji će se opet odvažiti da se suprotstave nepravdi.
Drugi slučaj je tzv. amnestija haških slučajeva koja se desila u julu 2011. Naime, Haški Tribunal je Makedoniji u 2004. godini vratio četiri slučaja ratnih zločina uz dogovor da njih preuzme lokano pravosuđe. Čak je učestvovao i u obukama za tužilaštvo i sudije kako bi se mogli nositi sa ovim slučajevima. Pošto Haški tribunal nije ni otvorio ove slučajeve, nego ih samo vratio, navodno nema odgovornost da prati šta se događa sa njima. Ti slučajevi su od tada bili korišćeni jedino kao alat za disciplinovanje partije naslednice UCK, DUI kada god to zatreba od strane makedonskog partnera u vlasti. Jedva je jedan od njih stigao na sud. Posle izbora, DUI je stavila kao uslov za učešće u novoj vladi da se preko instrumenta „autentičnog tumačenja“ zakona o amnestiji (koji je donesen odmah posle rata 2001.) ti slučajevi amnestiraju. Tako i bi, Parlament je to većinskom snagom izglasao. I mi smo sada u jednoj krajnje nelogičnoj situaciji. Parlament je izglasao amnestiju za potencijalne slučajeve ratnih zločina. Pa kako je to moguće?!! Ne znam. Sada, jedino Ustavni sud ima snagu da ukine zakon, ali evo već 3 meseca, Ustavni sud ne zaseda. Ova amnestija direktno koči proces suočavanja sa prošlošću tako što nagoveštava politiku zaborava. Nema individualne odgovornosti, ostaju na snazi nacionalistički suprotstavljeni narativi koji pričaju o zlodelima naroda, a ne pojedinaca. Ostaju emocije, umesto pokušaj da se unese procedura i da sistem dobije bar nekakav kredibilitet kao neutralan i svevažeći faktor. Bilo je vrlo malo i vrlo slabih javnih reakcija na ovaj slučaj. Razmišljao sam zašto je to tako. Mislim da ljudi neće da otvaraju konflikte u sredini u kojoj se osećaju nebezbedni. A današnja Makedonija podređena sujetama i interesima koji su naoružani strašnom propagandnom mašinerijom ne uliva poverenje u bezbednost okruženja. I jasno je da interes da se zaborave nepravde rata mogu imati samo oni kojih se to ne tiče i kriminalci. Niko drugi.
Zrak nade u ovom kontekstu je bilo širenje Inicijative za REKOM na Makedoniju. U više navrata sam se uverio da je regionalna kontekstualizacija pitanja ratnog nasleđa vrlo korisna za Makedoniju i stvari čini puno lakšim. No to mora biti praćeno lokalnim radom, a osim par inicijativa, to i te kako nedostaje.
Završiču ovo moje javljanje jednim modernim, makedonskim, tipično 21-vekovnim događajem. (Nije ajvar, iako je i on ispao dobar ove godine.) Sinoć je iz kabineta premijera najavljeno kako će on učestvovati na Fejsbuk video čatu na kome će odgovarati na pitanja građana na temu uticaj krize eura na makedonsku ekonomiju, ili nešto slično. Naravno, hiljade ljudi se našlo na njegovoj stranici, mnogo njih sa svojim ličnim problemima, pa zapošljavanje, partizacija državne uprave, zdravstvo, školstvo, mnogo i mnogo blagoslova i zahvalnosti za hrabro vođenje države… Pogledao sam malo i ulovio jedno pitanje:
„Gospodine premijeru, ako neki Makedonac predloži promenu imena „BJRM“ u „Republika Prelepa i Bogata Makedonija“, da li bi on bio patriota ili izdajnik?“
Stvarno… Voleo bih čuti odgovor.
Boro Kitanoski