Početak «velikog procesa» u Hagu protiv bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana
Miloševića, počeo je 12. februara 2002. godine, nešto manje od jedanaest godina nakon početka
ratova na području bivše SFRJ čije posledice još uvek svi gradjani/ke ovih prostora itekako
osećaju. U svim državama nastalim raspadom Jugoslavije, pažnja javnosti bila je usmerena ka
početku ovog sudenja, ali čini se da su očekivanja od njega dosta raznolika.
Za ljude koji rade na izgradnji mira ovo, kao i sva druga sudenja za ratne zločine, doživljeno je
kao prilika za suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u ime sopstvenih naroda, u ime miliona
Srba, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca (koji su se nalazili unutar, ali i izvan ratnih dešavanja), u ime
maglovitih mitskih pojmova i vrednosti koje se retko preispituju, a prečesto koriste kao
mobilizatori za borbu «NAS» protiv «NJIH». Više nego ijedan drugi dosadašnji proces u Hagu,
ovaj je doživljavan kao mogući ključni faktor u stvaranju atmosfere u kojoj je zaista moguće
govoriti o odgovornosti i krivici, suočiti se sa sopstvenom odgovornošću i osvestiti potrebu za
stvaranjem trajnog i čvrstog mira u ovom regionu.
Bez informacija o konkretnim počinjenim zločinima, kao i bez personalizacije onih koji su
zločine zaista počinili ili ih naredili, sve te krupne reči kao «krivica», «odgovornost» ili
«pomirenje», prazno odzvanjaju i gube smisao u situaciji kada se, gotovo isključivo, upire
prstom na zlodela «druge» strane.
Za gradjane/ke Srbije i Jugoslavije, ovo je prilika da, kroz priče direktnih svedoka, čuju za
zločine koje su srpska vojska, policija i paravojne formacije počinile u Hrvatskoj, Bosni i
Hercegovini i Kosovu, kao i da se oslobode postojećih pritisaka da se u Hagu sudi celom srpskom
narodu.
Za gradjane/ke Hrvatske, BiH i Kosova sudjenje pruža šansu za otvaranje mnogih bolnih pitanja i
za dijalog sa stranama sa kojima su bile u ratu, u vezi sa žrtvama, izbeglicama, povratnicima,
manjinama i većinama. Posebno značajan je potencijal za stvaranje prostora da se preispitaju
«ratne aktivnosti» sopstvenih oružanih grupa.
U kontekstu izgradnje mira i poverenja, veoma je važno bilo i očekivanje (potreba!) da sudjenja
budu u svim pojedinostima fer prema optuženima, ali i prema hiljadama ljudi svih nacija koji
sudjenja prate u svojim domovima. U odnosu na konkretan proces protiv Slobodana Miloševića to
bi značilo da bi se omogućavanjem potpuno poštenog sudjenja izbegao efekat stvaranja
mučenika i heroja od Slobodana Miloševića, a sam Tribunal bi među gradjanima/kama zadobio
kredibilitet (koji je sada dosta upitan) za organizaciju procesa koji se očekuju u budućnosti.
Nakon mesec dana trajanja sudjenja utisak je da je malo od tih očekivanja ispunjeno. Razlozi za
takav osećaj su zaista mnogostruki i kompleksni i mišljenja sam da se ipak treba čuvati
nagadjanja i pretpostavki prilikom ocene procesa u celini. Ono, medjutim, što smo imali prilike
videti na početku ovog sudjenja, jeste nemogućnost distanciranja Tribunala kao pravne
institucije od politike onih zemalja koje sebe vole da nazivaju «Medjunarodnom zajednicom».
Malo je ucinjeno od strane glasnogovornika Haškog suda da se povuče jasna crta izmedju
eksponenata politike «antiterorizma» i misije suda koji treba da procesuira SVE zločine
počinjene na području bivše Jugoslavije. Nespremnost na preispitivanje npr. politike NATO
pakta i njene uloge u spirali nasilja na ovim prostorima (a i mnogo šire), koja traje već nekoliko
godina, sada uzima svoj «danak». Činjenica da Milošević svoju odbranu zasniva na kritici politike
zemalja članica NATO pakta i da svoje zločine pravda zločinima «druge strane», nije neko
preterano iznenadjenje i ni u kom slučaju ga ne amnestira. Ono što deluje kao iznenadjenje
jeste utisak da tužilaštvo, za sada, nema pravi odgovor na takav nastup, pa izgleda kao da je
Miloševic u stvari taj koji daje smer čitavom procesu svojim nastojanjem da se prikaže kao,
istovremeno, beskompromisni borac protiv terorizma i «novog svetskog poretka», i svojim
ciničnim odnosom prema žrtvama zločina počinjenih za njegove vladavine.
Tako dobijamo mnogo političkih govora i nadmudrivanja, a zločini zbog kojih je sudjenje i
organizovano ostaju nekako u drugom planu. Vredno je napomenuti da se do sada u ulozi svedoka
nije pojavila nijedna osoba koja bi mogla upotpuniti sliku o direktnom Miloševicevom učešću u
naredjivanju zločinačkih aktivnosti, nikoga od Miloševićevih saradnika ili saučesnika još uvek
nismo čuli. No za to, nadam se, ima vremena, posebno ako se ozbiljno shvate najave da će
sudenje trajati i dve godine.
Relevantni svedoci i čvrsti dokazi protiv optuženog jedino mogu doprineti da ovo sudjenje ispuni
svoju svrhu tj. da se ljudi suoče sa zločinima koje su naredili isti oni za koje je godinama važilo da
su «očevi nacija». Takodje, to bi mogla biti prilika da se dokazu vrati mesto koje mu, bar
deklarativno, pripada u sudskom sistemu demokratskih društava, a za koje se čini da je, u
atmosferi nastaloj u svetu posle 11. septembra, poprilično poljuljano.
Odsustvo navedenih činilaca u procesu Slobodanu Miloševicu proizvodi osećaj nezadovoljstva na
svim stranama – prosečnom gradaninu/ki iz Jugoslavije čini se da je dosadašnji tok procesa
neozbiljno pripremljen i nategnut, dok stanovnik/ca BiH nesrpske nacionalnosti npr. lako može
steći utisak da ne postoji minimum pijeteta prema žrtvama mnogobrojnih zločina koje je
počinila neka od srpskih vojski. Ta vrsta «ravnoteže nezadovoljstva» kakva postoji posle ove
četiri nedelje trajanja procesa, doprinosi ionako usijanoj atmosferi u političkom i društvenom
životu ovdašnjih država, pa se donošenje Zakona o saradnji sa Hagom (u SRJ) pretvara u ključan
politički problem koji može da izazove ozbiljnu krizu vlade i nestabilnu situaciju u čitavom
regionu.
Sa stanovišta rada na izgradnji mira takva situacija je opasna jer ne pruža uslove da se široko
rasprostranjena nacionalna solidarnost zameni običnom ljudskom solidarnošću u kojoj je patnja
ljudi, bez obzira na to koje su vere ili nacije, ono što dominantno odredjuje našu reakciju na neki
počinjeni zločin. Sve dok se ne desi ta nephodna empatija, imaćemo situaciju u kojoj se svaka
izgovorena kritička reč vrednuje po imenu i prezimenu onoga ko je izgovara, odnosno po
njegovoj (pretpostavljenoj) nacionalnoj pripadnosti. Ovo sudjenje, ni u najidealnijim
okolnostima, ne bi moglo da samo stvori takvu atmosferu, ali bi moglo da pokrene taj veliki točak
za čije dalje okretanje odgovornost leži na svima nama.
Odgovornost se takodje odnosi i na insistiranje na kažnjavanju svih osoba ili institucija koje su
učestvovale u zlodelima, ali ne treba pritom ni zaboraviti potrebu za preispitivanjem i kritikom
ustanova koje se u ovom trenutku bave organizacijom tih sudjenja. Kritika Haškog Tribunala ne
treba da podrazumeva negiranje zločina, već treba da bude usmerena ka kreiranju društvenih
okolnosti koje bi omogućile organizovanje ove vrste sudjenja na prostorima ex-jugoslovenskih
država.
mart, 2002.