Tivat/Crna Gora, 11-21.03.2011.
Dvadeset učesnica-ka iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Srbije i Kosova. Tim: Ana Bitoljanu, Katarina Milićević, Nedžad Horozović, Nenad Vukosavljević.
Tridesetpeti po redu, desetodnevni trening iz izgradnje mira u organizaciji CNA je održan u martu 2011. Skoro cela godina treninga, samo od osnovnih treninga, se sakupila od 1997. kada smo započeli sa radom.
Iako sama brojka može izazvati respekt što se toliko (u)radilo, ostaje i pitanje: Zašto već 14 godina radimo istu vrstu aktivnosti, nije li to postalo samo inertno ponavljanje nekada uspešne aktivnosti? Puno toga se promenilo od 1997, dešavali su se i novi ratovi i “normalizacije” odnosa, odrastale su nove generacije koje su rat znale iz priča njihovih roditelja i bliže okoline, ili možda još gore od toga, iz udžbenika u školama.
Istina je da smo se promenili i mi koji radimo u CNA, ali ne sasvim. Promenio se i sadržaj, jer smo uvek nastojali da ga prilagodimo aktuelnim potrebama i uključimo aktuelne društvene dileme i diskurse u same radionica.
Šta pruža Osnovni trening iz izgradnje mira i šta mi dobijamo od njega?
Krenuću od sebe samog. Nakon 7 godina ponovo sam bio u timu koji radi Osnovni trening. Izašao sam, iako preumoran, osnažen iz treninga i sretan što je novih dvadeset ljudi imalo snažno iskustvo vođenja dijaloga sa neistomišljenicima, preispitivanja ličnih stavova, borbe sa sopstvenim predrasudama, uspona i padova. Proces kroz koji smo prošli nije bio samo osnažujući već i otrežnjujući, jer zadatak gradnje mira nije nešto što ćemo lako postići vodeći se ispraznim frazama o dobrim ljudima (i obično lošim političarima i nacionalistima). Za mene lično, i dalje vrlo aktuelno, kao i 1997, tu je i pouka da ne možemo jedni bez drugih ako želimo izaći iz spirala mržnje, nasilja, predrasuda, suprotstavljenih viđenja prošlosti, pitanja krivice i odgovornosti.
Osnovni trening pruža ljudima upravo mogućnost da dobiju uvid u međusobnu povezanost i međuzavisnost, daje šansu da postave pitanje koja u stvarnom životu nemaju kome postaviti, jer su “oni” uvek oni kojima se ne može verovati i od kojih preti ugrožavanje “nas”.
I da, istina je da ne možemo očekivati da će iz ove grupe ljudi proizaći čitav niz aktivnosti koje grade mir. Volja sigurno postoji, ali postoje razne druge prepreke praktične prirode, pa sve do pitanja mogućnosti rada u timu, potrebe za podrškom u vlastitoj sredini itd. Puno kockica se mora složiti da bi ostali vidljivi tragovi, pritom u trajnost promena svesti kod ljudi uopšte ne sumnjam. Konceptualno smo radu pristupili na način da smo razumevanje društvenih sukoba i njihovu povezanost sa ličnim stavovima i delovanjem stavili u prvi plan i radili na njima vrlo temeljno i korak po korak. Nismo išli na to da dajemo ideje za zajedničke akcije ili da ih potičemo da neku konkretnu odmah sprovedu. Istina je da su nam kapaciteti vrlo ograničeni da propratimo potrebe za podrškom koje se mogu javiti nakon treninga. Prepušteni su, manje više, sebi samima, međusobnoj podršci i mogućnostima promene kroz institucije/organizacije iz kojih dolaze, a u njih spadaju: ministarstvo obrazovanja – odabir istorijskih sadržaja, nevladine organizacije u etnički podeljenim gradovima, elektronski mediji, prosvetne radnice (npr veronauka), aktivisti političkih stranaka, studentski aktivisti…
Mogućnost nadgradnje takođe postoji, kroz druge programe obrazovanja koji postoje.
Nisam spreman na to da tvrdim da se mora uraditi još 350 osnovnih treninga, ali jesam spreman da i danas, 14 godina od početka, branim ovaj koncept prekograničnog susreta i intenzivnog učenja kakav je i dan danas, jer verujem da potreba za njim, nesmanjenom žestinom postoji.
Mogao bih izdvojiti momente koji su pojedinke i pojedince pomerali sa mesta, u kojima je pokazivana ljutnja, tuga ili saosećanje. Zamoliću neke ljude koji su učestvovali da to napišu umesto mene.
N.V.
Iz osvrta učesnika/ca
D.I. iz Zagreba (Hrvatska):
“…susret koji mi je bio značajan je rad sa Hrvatom iz Bosne, kada sam vrlo emotivno reagirala, postajući svjesna njegovih predrasuda prema sebi kao Hrvatici iz Hrvatske i svojih predrasuda prema njemu. Kao što sam za njega ja bila pripadnica grupe koja ga je više puta diskriminirala u Zagrebu, on je za mene kao muškarac iz, po mom mišljenju patrijarhalnije sredine, pripadao dominantoj grupi koja je diskriminirala mene. Uz to neke njegove izjave podsjećale su me na izjave oko kojih sam se sporila sa svojim ocem. Kasnije sam od njega čula da želi bolji odnos i razgovor sa svojim ocem i to je bilo nešto što je kao ogledalo odgovaralo mojim željama. Inace, u smislu odnosa i približavanja, razmišljala sam i o tome kako ljudi bez obzira koliko različiti se naizgled činili i koliko različita mišljenja imali i različite stvari izgovarali na neki način ogledaju upravo one stvari koje imam i sama i one se međusobno sviđaju ili bodu, već prema tome u kojoj su fazi i situaciji.”
F.K. iz Struge (Makedonija)
“Primena stečenog iskustva zavisi od nas kao pojedinaca, da radimo na podizanju svesti ljudi da je moguće na stvari gledati na drugačiji način od one ustaljene podele na “njih” i “nas”. Da je moguće da se objektivno prihvate činjenice bez lažnog partiotizma iza kojeg se sakrivaju lični interesi, omalovažavanje i diskriminacije zasnovane samo na različitoj etničkoj pripadnosti ljudi ili na tome što je neko različit. Zalaganje i posvećenost članova tima mi je dala poticaj i motivaciju da i ja mogu da doprinesem pozitivnim promenama (kroz rad sa decom i mladima na edukaciji za toleranciju, razvoj veština komunikacije i konstruktivnog rešavanja sukoba) u mojoj sredini i da nije uzaludno zalaganje za ravnopravnost ljudi i njihova prava bez obzira na njihov identitet.”
M.D. iz Novog Sada (Srbija)
“Nebrojeno puta sam slušala i čitala o tome… kako se u ranoj hrišćanskoj crkvi (a sasvim sam sigurna da je toga bilo i u drugim zajednicama) ispovedalo čitavo društvo, tj. pojedinac pred svima… Ne znam da li zbog kruga, učesnika, trenera/ica, neusiljene atmosfere, tema, stečenog međusobnog poverenja… no čini mi se da se ni ja, a imam utisak ni ostali učesnici, ne bi dugo ustručavali da iznesemo najtananije i najintimnije delove iz svog života.
Ne idealizujem okolnosti koje su doprinele ovakvom mom mišljenju. Verujem da bi velika većina ljudi u regionu, ako ne i svi, formirala “krug”, a ne vojne formacije samo da imaju priliku i iznad svega volju da se sretnu, govore i budu saslušani. Ono što sebi treba ponavljati kao mantru jeste da drugi nisu pretnja već uslov i neophodnost za mir u sebi i oko sebe. A CNA trening na volšeban način to i demonstrira.
…Verujem da će svi primeniti “naučeno” u stvarnosti, u većoj ili manjoj meri, svesno ili nesvesno, shodno svojim mogućnostima i okolnostima. Trening je svima dao dobar temelj, podsticaj, smernice, proširenje ili podsećanje na ranije stečeno znanje i sve što treba da sledi nakon njega stvar je intenziteta volje svakog učesnika, njegovih sposobnosti i mogućnosti…
Teško je izaći sa treninga bez osećaja “budnosti” i “svesnosti”, ali je još teže u tom stanju ostati. Nadam se da ću češće u ovom stanju obitavati i makar malo doprineti “društvenoj insomnii”.”
J.P. iz Skoplja (Makedonija)
“Možda je najvažnija spoznaja sa ovoga treninga za mene to da stalno i postojano ispitujem stvari i da se trudim da ih sagledam iz što više različitih uglova.”
K.L. iz Kičeva (Makedonija)
“Kada mi je od CNA stigla potvrda da sam primljen na trening, a potom i lista učesnika, pitao sam se da li ćemo da obnovimo rat sa ovim ljudima na seminaru ili ne, imao sam te loše misli u glavi i pošao sam sa 80% loših osećaja na trening, a tek 20% nekih pozitivnih misli…
Sve teme su bile super, ali najjači utisak mi je ostavila jedna tema, kada smo pozicionirali izjave u vežbi “barometar” i nakon toga vodili diskusiju oko njih, to beše tema “Makedonija je država svih Makedonaca”. Slušao sam ljude kako iznose svoja mišljenja i listom su svi tu izjavu svrstavali na pol “jeste nasilje”. Kada je razgovor započeo, očekivao sam različite stavove, ali nije bilo tako, svi su mislili isto ono što i ja da Makedonija treba biti država svih naroda koji u njoj žive. Bio sam iznenađen i oduševljen da svi misle da je takva izjava nasilje i da Makedonija treba biti jedna demokratska zemlja, svih naroda koji u njoj žive.
Ja sam oduvek mislio da su ljudi iz drugih balkanskih zemalja drugačiji od nas i da o nama misle da smo loš narod, ali sam na ovom seminaru shvatio i naučio da to nije tačno, da ljudi razmišljaju na pozitivan način kao i svaki narod koji se bori za pravdu tu gde živi i to me je jako impresioniralo tokom seminara. Od sada ću ja uvek biti taj koji će doprinositi tome da i drugi razumeju da su Srbi, Bosanci, Hrvati, Makedonci super ljudi, pametni, inteligentni i demokratični. Mislim da na ovakvim radionicama mnogo ljudi ima šansu da promeni svoje stavove, siguran sam u to i meni je ovaj seminar puno pomogao da nešto naučim i da to sprovodim u svakodnevnom životu.”
J.J. iz Mostara (BiH)
“Na jako suptilan način približavajući lična iskustva drugih moj doživljaj sopstvene uloge žrtve krenuo je drugim tokom u odnosu na dosadašnji, koji me udaljava od samosažaljenja i osjećaja bespomoćnosti u datim situacijama kroz koje prolazim svakodnevno.
Najznačajnije za mene je svijest da nije nelogično ili luckasto konstantno propitivanje sebe. Navoditi osobe oko sebe na propitivanje jako mi je značajno iskustvo nakon ovog treninga i sa velikim iščekivanjem želim svakodnevno upotrebljavati naučene vještine.”