Apatinski kulturni centar, 4. oktobar 2018. godine
U Apatinu smo 4. oktobra 2018. otvorili izložbu, nakon ‘premijere’ u Beogradu u decembru 2017. Tada je izložba naišla na dobar odjek, međutim, želeli smo da ovako nešto pokažemo i u Vojvodini, na koju se ovo istraživanje i fotografije najviše odnose.
Pre beogradske izložbe kontaktirali su nas iz Udruženja Apatiner Gemeinschaft iz Nemačke, nekadašnji Apatinci i njihovi potomci. Guido Stein iz tog udruženja je i govorio na otvaranju beogradske izložbe a nakon nje smo se dogovorili da izložbu organizujemo i u Apatinu, pa se oktobru ove godine – to i dogodilo. Krenulo je od jednog pozdravnog pisma iz Nemačke, a izrodilo se u lepu i toplu saradnju. Kroz nju smo, zajedno sa udruženjima Adam Berenc i Apatiner Gemeinschaft uspeli da organizujemo izložbu. Apatinski kulturni centar nam je izašao u susret i obezbedio prostor, što nam je bilo dragoceno, jer se time simbolički priznaje važnost ovakve teme za ovaj grad.
Izložbu je otvorio Boris Mašić u ime Apatinaca/Apatinki i Udruženja Adam Berenc, a govorili su Nedžad Horozović, jedan od autora fotografija, Helena Rill, koautorica istraživanja, dr Zoran Janjetović, istoričar iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju, koji se puno bavio Podunavskim Nemcima u svom radu, te Guido Stein i Petar Mijatović iz Apatiner Gemeinschaft. Većina govornika se u svojim izlaganjima pozvalo na Apatin, na ljude koji su tu nekad živeli ili još žive. Oni koji više nisu tu, kao da su ponovo bili sa nama u Apatinu.
Posetioce su činili većinom ljudi koji imaju ličnu vezu sa Podunavskim Nemcima. Međutim, bilo je i onih koji su zainteresovani za ovu temu, jer su se kolonizacijom naselili u okolna mesta, i poznavali su nekadašnje i preostale Nemce/ice… Jedan čovek prepoznao je na jednoj od fotografija nadgrobni spomenik svog strica, kojeg nije mogao naći na apatinskom groblju. Bilo je ljudi iz Apatina, Sombora, Subotice, Ratkova kod Odžaka, Lovćenca, Prigrevice, Stanišića… Iako neka od tih mesta i nisu tako blizu Apatinu, u svima postoje tragovi Podunavskin Nemaca pa su zbog različitih razloga ljudi bili zainteresovani da te tragove vide, istraže i upoznaju. Nije tako često da se skupe ljudi sa različitih strana Vojvodine zbog jedne izložbe.
Posetioci su na različite načine reagovali na fotografije koje su gledali. Neki su imali potrebu da ispričaju svoju priču, da su im, recimo, roditelji bili u Kruševlju, u logoru, neki su bili ganuti, klimali su glavom i ćutali. Neki nisu mogli da odluče da li da uzmu knjigu na srpskom ili nemačkom jeziku. Neki su želeli da dobiju istraživanje za nekog kome je ono isto važno, ali nije mogao da dođe. Neki su pričali među sobom i razmenjivali ono što su videli i ono što su im fotografije pokrenule.
I za kraj, bilo je dobro imati ovakvu izložbu u Apatinu, i setiti se naših „komšija“ koji su živeli nekada tu, sa nama ili pored nas ali su ih okolnosti u kojima su se našli pokušale „izbrisati“. Nekada su to bili Podunavski Nemci, u skorijoj prošlosti i neki drugi… Isto tako, bilo je dragoceno povezati se sa ljudima sa različitih strana, različitih iskustava i otvoriti zajedno ovakvu izložbu.
Osećaj nakon otvaranja izložbe u Apatinu je bio sličan saradnji u organizaciji izložbe: bilo je lepo, toplo, potrebno. Osećaj je da to što smo uradili je nešto što je ljudima koji su došli na otvaranje izložbe bilo važno i da su imali snažan lični odnos sa fotografijama, sa istraživanjem i sa onim što smo svim ovim hteli da uradimo.
Ako vas zanima a niste još imali prilike da pročitate, celo istraživanje možete da preuzmete OVDE:
Više fotografija sa izložbe možete da pogledate u galeriji