Brčko 18.5.2012
Primili smo poziv, mi iz CNA, da prisustvujemo otvaranju spomenika palim borcima Armije BiH u Brčkom. Samo sedam dana ranije, svečano je otvoren i spomenik palim borcima 108. pješačke HVO brigade Brčko (Hrvatskog Vijeća Obrane).
Već odavno, u ovom gradu koji je samostalni distrikt u okviru BiH, postoji spomenik palim borcima VRSa (Vojske Republike Srpske). Sva tri spomenika se nalaze u samom centru grada vrlo blizu jedan drugom.
Bilo nas je četvorica: Adnan, Nedžad, Amer i ja. Odlučili smo da odgovorimo na upućeni poziv i našem prijatelju Avdiji iz boračke organizacije koji je bio u organizacionom odboru za svečanost otvaranja, smo rekli da ćemo biti prisutni i položiti cveće. Pokušali smo da organizujemo dolazak dvojice naših partnera iz boračkih udruženja VRS, ali se to nažalost ovaj put nije ostvarilo. Sama mogućnost prisustva predstavnika srpskih boraca, što nije običaj, je zahtevala konsultacije organizatora, ali je najavljena mogućnost ipak prihvaćena. Ipak se radi o velikom javnom događaju, biće tu predstavnika vlasti, puno naroda, medija… “Situacija može biti nelagodna”, upozorio nas je Avdija.
Nelagoda… pomislih “naravno, time se i bavimo”, prevazilazimo nelagodu da bi bili ono što jesmo i postali ono što želimo da budemo.
Upućeni poziv sam shvatio kao čast i kao poverenje spram nas. To popodne smo kupili cveće, dogovorili se da Adnan i ja u ime CNA položimo venac i razišli se na par sati, čekajući večernju svečanost ispred hotela Posavina u pešačkoj zoni.
Adnan je bio malo zabrinut oko dolaska ljudi iz udruženja VRSa, svi pomalo zbunjeni nakon Avdijine instrukcije da “kada nas spiker prozove, samo da radimo isto što su i oni prije nas“. Pitam ga zašto se brine kad nije on iz Beograda došao, nego ja. Smejemo se. Nije ni meni svejedno, kakva će biti reakcija, hoće li neko negodovati, ponavljam u sebi da „znam zašto sam voljan da ukažem poštovanje svakoj poginuloj osobi u ratu, i vojnicima naravno“. Smrt svakog od njih je tragedija, kao i okolnosti u kojima su neki u ratu zaboravljali da smo svi ljudi.
Na trgu oko spomenika smo pristigli pola sata ranije i zatekli Mirka i Ivu iz HVO udruženja koji su već bili spremni da u ime svoje udruge polože venac. Drago mi je da su i oni došli. Utom se iz gomile izdvojio čovek na štakama, mlad mršav, nasmejan: Admir, takođe iz boračke, a istovremeno i član SDA i zastupnik u lokalnoj skupštini. Admira je pokosio rafal u ratu, jedva je preživeo, znamo se sa susreta boraca tri strane koje organizujemo. On se teško kreće na štakama, ali se kreće, “ne da se” što bi se reklo. Zagrlio me je, a ja sam se malo uplašio da mi ne ispadne venac iz ruku ili da njega slučajno ne oborim. Drago mi je da smo se sreli tada i na tom mestu. Zna Admir, odakle sam i kako se zovem i zna šta to znači. Pitam ga kako je, on odgovara „dobro dok ima lijekova“, priča da ga doktor pita kako izdržava kad i njega koji nije ranjen, od rata naovamo sve boli, a on mu kaže „doktore, i dlake me bole, sve me boli, lijekove mi pripišite“. „Obećaj mi da ćemo poslije kafu popiti zajedno i ostali iz CNA. Možemo tu u „Posavinu“ sjesti.“ Obećavam.
Videh Avdiju kako daje izjavu za TV. Sačekali smo da završi, i čim se okrenuo prišao je Adnanu koji je bio blizu, a zatim sam ja krenuo ka njemu. Srdačno mi je stisnuo pruženu ruku i rekao “Vi mi niste najviši gosti koji su dans najavljeni, ali jeste najdraži”. Takva toplina dobrodošlice obavezuje.
Dugo smo stajali dok su se na bini ređali govornici i izvodio umetnički program, padalo je veče, sveže je bilo, fotograf nas je sve iritirao svojim blicanjem i preveselim raspoloženjem. “On kao da je na svadbi” promumla Amer. Kiseli smešak. Mislim se “kako stoje svi ovi izranjavani ljudi kao Admir, ovo se oteglo?”
A onda se završi, spiker krenu da čita imena prvo porodica poginulih pa onda boračkih udruga koje polažu vence. Odmah se stvorila velika gužva i zatvorio se prilaz spomeniku. Adnan i ja se uskomešasmo, zabrinuti da se nećemo moći probiti kroz masu ako nas prozovu. Obiđosmo spomenik i stadosmo uz red vojnika koji je tu postrojen u počast. Čitanje imena svake delegacije su okupljeni pozdravljali aplauzom. Na najavu delegacije HVOa se aplauz dodatno pojačao, posebna čast, posebna zahvalnost. A onda se začu “Centar…” spikerka se malo zbuni pa izgovori do kraja “Centar za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd”, koračamo, aplauz, ne čujem nikakvo negodovanje. Blješte reflektori, kamere ispred nas idu, kao da je vreme stalo, dišem duboko. Spuštamo venac, stojimo mirno, poklanjamo se, silazimo.
Na trećem koraku nas sačekuju Avdija i njegov kolega iz udruženja boraca, ponovo pružaju ruku, zahvaljuju se, objašnjavaju da sledi svečana večera na koju smo pozvani. Silazimo sa spomenika, a u dnu staze stoji Admir “idemo na kafu!”. Nedžad i Amer se grle sa mnom. Uzbuđen sam.
“Idemo na kafu”.