Kada donatori razumeju mirovni rad
266 dana kasnim sa ovim tekstom, bar tako kaže moj kalendar-podsetnik.
Nisam od onih koji bi bez osećaja nelagode hvalili one od čije podrške uveliko zavise, već me nelagoda prati i sada. Pritisnut sa jedne strane tom nelagodom a sa druge strane željom da se javno zahvalim i još važnije da izvučem pouke o prednostima koje ima način podrške koju dobijamo, dugo sam oklevao da prionem na pisanje.
Nameravam da pišem o tome šta i koliko nam znači jedan vid podrške koju smo dobijali i dobijamo za naš rad, a koji se razvijao na izuzetan način upravo zbog okolnosti neverovatne podrške i teško da bi ikako drugačije bio moguć. Već 10 godina CNA dobija finansijsku podršku za mirovni rad, od nemačke vlade, putem programa Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ). Treći ugao partnerstva čini naša sestrinska organizacija KURVE Wustrow.
Šta dobijamo
Sve ove godine, nijednom, ni od koga, ni na indirektan ni direktan način, nije vršen bilo kakav pritisak ili pokušaj uticaja na strategiju i sadržaj našeg rada. Zdrav razum svakako nalaže da odlučuju oni koji se najbliže bave mirovnim radom, ali kako znamo iz iskustava drugih, to se nažalost u svetu donatora i NVOa koje novac primaju, ne podrazumeva. To znači da imamo puno poverenje i slobodu da sami u skladu sa stalnom promenom okolnosti, prilagođavamo naše programe i sprovodimo ih.
Niko od nas ne traži da godinama unapred kažemo tačno koju aktivnost, sa kojim ljudima i na kojem mestu ćemo sprovesti. Kada npr. želite novac od EU onda je neophodno da to na taj način učinite. Ako za 3 godine to što ste nekada napisali postane izlišno usled promene društveno-političkih okolnosti, ili nešto drugo postane vrlo potrebno, vi nemate mogućnost promene već ste dužni da sve sprovodite po planu, imalo to ili nemalo smisla.
Uslovi BMZ podrške ostavljaju punu slobodu da unutar definisanih ciljeva rada samostalno odlučujemo šta ćemo raditi i to je neizmerno važno pogotovu za one aktivnosti koje u sebi vrlo često nose rizik od otkazivanja, promene, ispadanja, pretnji itd. Umesto kvantitativnog štikliranja sprovedenih aktivnosti, kvalitet rada se proverava kvalitativnim stručnim evaluacijama.
Mi radimo puno sa bivšim borcima i upravo taj rad je opterećen čestim otkazivanjima, promenama mišljenja usled pritisaka, koracima unazad nakon koraka napred, zapravo jedan dinamičan, nelinearan proces poprilično tipičan za izgradnju mira u kojoj se incidenti, politički događaji ili politizovani događaji, vrlo lako pretvaraju u prepreke sprovođenju aktivnosti izgradnje mira. Teško je objasniti zašto ima smisla 8 puta ići na pregovore sa tvrdokornim i nepoverljivim udruženjima boraca u Hercegovini da bi se nakon 6 meseci natezanja dogovorene akcije ipak izjalovile. Mi smo probali i zamalo nismo uspeli, sledeći put će biti lakše, jer je probijen led.
Da nam nije bilo BMZ podrške, izvesno je da mi ne bi mogli da se bavimo radom sa ratnim veteranima, onako kako se bavimo, a to je: fleksibilno, prilagodljivo, strpljivo, brzo reagujući, a dugoročno gledajući.
Primer: Dešavalo nam se da se nedeljama unapred planirani susret 20 ljudi otkaže dan pred sam događaj, zbog pretnji koje su organizatori dobili usmerenih na sigurnost gostiju. Mi smo na to reagovali tako što smo u pograničnom gradu organizovali susret grupe kako bi se čuli, ohrabrili i razmotrili dalje korake. Da nije fleksibilnosti, ovo bi bilo nezamislivo.
Podrška koju dobijamo se obnavljala u ciklusima od tri godine, znači postojala je izvesnost podrške na duži period, mogućnost da se planira dugoročnije, pokrivani su i tekući troškovi održavanja ureda i infrastrukture, a i deo aktivnosti koje sprovodimo. Time smo bili rasterećeni svakodnevnog pritiska i brige za opstanak, a umesto da trošimo svoju energiju na namicanje sredstava, mogli smo je usmeriti na sprovođenje programa.
Imamo odrešene ruke, punu slobodu, osećaj poverenja i poštovanje našeg rada, pružena nam je relativna finansijska stabilnost i sigurnost. A trudili smo se da na to odgovorimo predanim i napornim radom, da pravimo pionirske korake i da krčimo puteve kroz pustare zaostale mržnje i straha.
I sigurno da nije slučajno, da upravo taj segment rada, sa ratnim-veteranima, vezano za pomirenje i prekograničnu saradnju u oblasti kulture sećanja, privlači puno pažnje i nailazi na velike pohvale. Mi verujemo da radimo veliku i važnu stvar i da smo često bar korak ispred onoga što naša društva očekuju, drže za moguće, te mogu da razumeju i prihvate. Razvoj takvog posla je bio moguć samo pod uslovima i sa podrškom koju ovaj tekst tematizuje.
Ako se donekle podrazumeva sjajna i postojana podrška kakvu uživamo od npr KURVE Wustrow ili Berghof Fondacije / Istraživanje konflikata, sa kojima već 15 godina održavamo partnerske odnose, retki su bili slučajevi da od strane donatora dobijamo više nego samo novac za programe koje smo razvijali i sprovodili. Kada ju je bilo, ona nam je mnogo značila, jer je postavljala vrednosnu, a ne samo interesnu povezanost.
Posete
U poslednje dve godine imali smo i dve prilično visoko rangirane posete iz BMZa. Tokom posete Srbiji, delegacije ministastva (BMZ) 2010. godine, susreli smo se sa gđom Mikota u čiju nadležnost spada i program civilne mirovne službe. Njenu posetu doživeli smo kao ohrabrenje i učinilo nam se da je uspela da prepozna energiju koju u naš posao unosimo i izrazila svoje lično zadovoljstvo onim što je od nas čula i videla.
U oktobru 2011 učestvovao sam u poseti regionu sa g. Volkmannom koji je neposredno zadužen za upravljanje programom podrške. Trebalo je da provedem čitavih 5 dana sa delegacijom od 5 ljudi koju je predvodio g Volkmann u poseti Srbiji, BiH i Makedoniji. Nije mi se išlo na taj put, jer sam očekivao da budem u društvu jednog uštogljenog gospodina iz birokratskog sveta koji možda dobro radi svoj posao, ali kojeg se sigurno ne dotiče stvarno ono što mi ovde proživljavamo, niti sam očekivao da on može i izbliza razumeti težinu bavljenja izgradnjom mira na Balkanu. I onda sam se suočio sa sopstvenim predrasudama.
Poreklom iz Namibije, bivše nemačke kolonije u Africi, par godina mlađi od mene, g. Volkmann je sve, samo ne uštogljeni birokrata. Nakon početne rezerve i serije sastanaka, razgovora, doživljaja koji su se smenjivali u našem putu, postalo mi je jasno da postoji zajednička talasna dužina i da postoji mnogo više razumevanja za mirovni rad i njegove izazove, nego što sam ja mogao i naslutiti. I kako je vreme prolazilo i razgovori bivali otvoreniji i srdačniji, shvatio sam da je postojanje takve osobe na takvom mestu, jedno malo čudo, koje meni i mojim kolegama predstavlja ogromnu podršku. Zamislite, tamo u Berlinu sedi neko kome je vrlo vrlo bitno da mirovni rad podrži na najbolji mogući način, koji se sa njim saživljava i reflektirajući svoje životno iskustvo razume važnost procesa pomirenja.
G. Volkmann očigledno jeste sa drugog kontinenta, ali nije sa druge planete i svest o pripadnosti istoj planeti i opredeljenost da je se učini boljom je poveznica.
I to tako može u Nemačkoj!?
Profesionalni državni službenik (nije politički postavljen) koji izgara od motivacije baveći se svojim poslom? Uključuje razum i srce!? Ohrabruje nas “dole na prvoj liniji” i izražava svoje poštovanje za naš rad!?
Ima nade.
11.5.2012 u Beogradu
Nenad V.
