“Crv je stigao kući”
Kada sam pre nekoliko godina odlučila da odem iz novinarstva, posle zaokružene dve decenije rada u tom poslu, to nije bilo samo iz zvaničnog razloga koji sam govorila svima koji su bili znatiželjni zašto. Želja da se posvetim porodici, na način na koji mi posao u novinarstvu to nikada nije dozvoljavao je bio važan razlog, ali ne i jedini.
Zamor, grč i osećaj da ne činim pravu stvar i da je ne mogu učiniti je bio osnovni razlog. Dvadeset punih godina sam pisala, intervujusala, radila reportaže, vesti, izveštaje, komentare – i tek su retki od njih u mom stomaku izazivali osećaj zadovoljstva. Većinom sam imala stalni grč i stalni osećaj nemoći, iako sam potpuno svesna da su mediji moć i da u njima mogu da utičem i na ono što meni lično izaziva grč.
Te, kako sam odlučila da odem iz novinarstva, kao jedne prilično umorne profesije u Srbiji (u svakom smislu umorne, bar je ja tako doživljavam) imala sam sreću da se zaposlim u javnom preduzeću, u kojem sam bila PR. Dve ugodne godine provela sam tu, ušuškane i tople, i osećaj je bio kao kad sa dugog pešačenja po zavejanoj planini uđeš u toplu brvnaru i popiješ kuvano vino. Opušteno i relaksirajuće, prosto omamljujuće.
A onda je proradio crv. Nisam bila sreća što sam izuzeta iz bilo kakvog društvenog angažovanja, što moj bes zbog nasilja u Srbiji nema kud da ispiliva, što se osećam kao anestezirana: kuća-pos’o bio je tih dana hit u Srbiji, a meni je od te nemoći da na bilo šta utičem bivalo muka.
Iako jako uplašena zbog onoga što sledi – delimična razdvojenost od porodice nekoliko dana nedeljno, nesigurnost hoću li se i kako snaći u sredini u koju dolazim, strah da su očekivanja od mene veća no što ja mogu i umem da dam, uplašenost da moja znanja i veštine nisu dovoljni… uz veliku podršku Borisa i dece i naravno, mojih roditelja koji su, iako i sami zabrinuti, uvek poštovali moje izbore, otisnula sam se.
I došla onde gde sam srcem odavno i bila.
Privilegija je u životu raditi posao koji voliš, sa ljudima koje poštuješ, na način na koji misliš da treba, sa osećajem da će tvoje mišljenje biti saslušano i uvaženo, bez hijerarhije koja ti izaziva grč i želju za takmičenjem. Osećaj da činim nešto što lagano menja narušene odnose na prostorima bivše Jugoslavije, osećaj zadovoljstva kad radionica bude jaka, prijateljstva sa ljudima, razumevanje i poštovanje svih naših različitosti, prihvaćenost mog šumadijskog identiteta i tamo gde Šumadija nekome može da znači bol i da otvara rane… govore mi da sam, iz one zavejane brvnare, nekako, (ne lako, naravno) došla kući.
Moj dolazak u CNA samo je tehnički obavljen početkom ove godine. Zapravo, u CNA sam došla kada sam poslala aplikaciju za osnovni trening, 2002. godine. Pa su usledile prve tribine, pa Trening za trenere, filmovi… Svih ovih godina meni je saradnja i druženje sa ljudima iz CNA bio izlaz iz svakodnevice, osećaj da nešto radim nešto što je društveno korisno, i što me lično ispunjava, što mi daje mogućnost da prvi put u životu 2005. odem na Kosovo, da gradim lične veze sa ljudima iz Makedonije, Bosne, Hrvatske… da stičem nove uvide i upoznajem ljude koji žele da grade mir, a često, kao ni ja sama ne znaju ni sa kim bi, ni kako, ali imaju osećaj da to treba da se radi i da mogu da grade.
PS. Tekst o dolasku sam pisala dva puta. Ponele su me emocije, koje mi i samoj nekada budu prejake. Svesna da – bez tih emocija, koje me nose, i vode, ali nekada i guše – ne bih ni bila ovde gde sada jesam, i ovakva kakva jesam, ipak sam odlučila da objavim malo faktografskiju i umereniju sliku kako sam, kada i zbog čega došla u CNA.
PPS. Ne mogu, a da se na kraju ne zahvalim svima koji su me u dolasku podržali: celom timu, što me je svih ovih godina držao budnom da mogu i trebam da budem aktivna, što su me odmah ubacili u aktivnosti koje su tekle, i što su u mene, ponekad, verovali više nego ja sama.