Kao jedna od aktivnosti proizašlih iz prošlogodišnjeg Treninga za trenere i trenerice (TzT) Centra za nenasilnu akciju Sarajevo/ Beograd, održane su dve jednodnevne radionica “Slike moje i tvoje/ Stereotipi i predrasude” za učenike/ce završnih godina srednjih škola u BIH iz gradova u kojima postoji nacionalna podeljenost. Ideja o ovim radionicama potekla je od učesnica programa TzT, koje su ih osmislile i realiozovale uz podršku CNA tima.
Prva radionica održana je u etno selu “Bijele vode” u okolini Goražda 01. oktobra 2015. i u njoj su učestvovali/le srednjoškolci i srednjoškolke iz Foče i Goražda, dok se druga 03.10. odvijala u Milićima, uz učešće mladih iz Milića, Bratunca i Srebrenice. Radionice je organizovao tim mirovnih aktivistkinja iz Skoplja, Mostara, Bijeljine i Beograda, uz podršku Centra za nenasilnu akciju Sarajevo/Beograd i Kuće otvorenog srca iz Mostara. S obzirom da su različiti stereotipi i predrasude (posebno etničke) osnova za isključivanje “drugih” u našim sredinama, činilo nam se logičnim da od toga treba krenuti. Posebno s obzirom na naš zajednički utisak da nema dovoljno programa mirovnog obrazovanja namenjenih mladima u ovom, za formiranje ličnosti važnom, periodu odrastanja. To je tim važnije što mladi u BIH danas pretežno žive u sredinama u kojima se dominatni etnički narativi retko problematizuju, bez mnogo prilika da se o različitim perspektivama istinski razgovara sa onima “sa druge strane”.
Iako su obe jednodnevne radionice koncipirane na skoro identičan način (uz neznatne modifikacije nekih vežbi nakon prve), rezultati su bili različiti. Prva radionica sa devetnaestoro mladih iz Foče i Goražda plenila je energijom i dinamičnošću. U značajnoj meri je sama grupa svojom otvorenošću i spremnošću za otvaranje (i bolnih) tema, diktirala tempo. Istovremeno, spremnost da se otvoreno razgovara bila je praćena pažljivošću i brigom da se ne povrede i uvrede drugi. Etnička izmešanost učesnika i učesnica i razgovor o uzajamnim stereotipima i predrasudama koji postoje u njihovim sredinama i načini na koji to oblikuje i ograničava i njihove živote, olakšavalo je osvešćivanje društvenih mehanizama koji su zapravo jako slični (iako sa različitim etničkim predznakom) i povezivanje ličnog i društvenog. To može biti povezano i sa tim što je značajan deo učesnika/ca na različite načine vrlo aktivan u svojim lokalnim zajednicama. Za razliku od te radionice, grupa sastavljena od mladih iz Srebrenice, Bratunca i Milića bila je dosta zatvorenija i sa mnogo više oklevanja se doticala bolnih tema. Neki od faktora koji su tome možda doprineli je da je za razliku od prve, ona gotovo potpuno bila monoetnička, kao i to što se značajan deo učesnika (osmoro od dvadesetoro predviđenih) nije pojavio na radionici. Uprkos tome, utisci učesnika i učesnica obe radionice se poklapaju. Kao posebno značajno i jedni i drugi su izdvojili zapravo samu mogućnost da razgovaraju o svim ovim temama, jer se razgovor o tome u mestima u kojima žive najčešće ne ohrabruje.
I za nas iz trenerskog tima ove radionice, njihova priprema i izvođenje bile su značajne iz više razloga. Iako nam je procena da prvobitno postavljen cilj radionice koji se ticao osnaživanja mladih da aktivno deluju na izgradnji poverenja u svojim sredinama, nije postignut, već se ostalo na bazičnijem nivou prepoznavanja stereotipa i predrasuda, smatramo da je i samo otvaranje ovih tema jedan korak ka tome. Mada su same radionice i za nas bile inspirativne i motivišuće, frustracija procesom timskog rada u procesu priprema radionica, nedovoljno iskomunicirana međusobna očekivanja, ad hoc podela rada i uloga unutar tima i zaokupljenost unutrašnjom dinamikom tima, rezultiralo je osećanjem istrošenosti i logističkim i sadržajnim propustima u pripremi radionica. Ovo su razlozi za odustajanje od izvođenja radionica u Mostaru i Travniku/ Novom Travniku koje su prvobitno bile predviđene za 15. i 17. oktobar. Tim više što u smislu logističke pripreme za njihovo izvođenje nije urađeno gotovo ništa. Važnost detaljne i jasne podele uloga, obaveza i očekivanja je jedna od važnih pouka celokupnog procesa.
Na drugoj strani, izvedene radionice su nam potvrdile pretpostavku da je izuzetno važno raditi sa mladima u ovom uzrastu koji žive u gradovima u kojima postoji duboka nacionalna podeljenost, ali je umesto jednodnevnih radionica potrebno razmisliti o drugim načinima rada sa njima koji bi imali više efekta (kao što su možda duži treninzi, okupljanje oko neke zajedničke aktivnosti i slično). Na kraju, uprkos procesu pripreme radionica koji se može opisati kao izuzetno frustrirajući, uprkos propustima koji su se mogli izbeći, izlazimo iz celog ovog procesa bogatije za novo iskustvo i nove uvide.
