Šta je Mir-Paqe-Мир?
Mir-Paqe-Мир, “Uvod u izgradnju mira” je trojezični program mirovnog obrazovanja za ljude iz Srbije, Kosova i Makedonije. Održan je u Dojranu u Mekedoniji u periodu od 20-29. aprila 2018. Program je osmislio i vodio trenerski tim u kojem su bili Nedžad Horozović iz CNA Sarajevo/Beograd, Nexhat Ismajli iz ANP Gjilan-Prishtina, Boro Kitanoski i Albulena Karaga iz Mirovne akcije Prilep-Tetovo.
Grupu učesnika/ca je činilo 17 ljudi različite starosti i profila (socijalni radnik, psiholog, aktivisti/kinje nevladinih organizacija, članovi/ice političkih partija, političari/ke, studenti/ce, prosvetni radnici/ke i novinari/ke) iz Niša, Beograda, Kragujevca, Srpske Crnje, Prištine, Mitrovice, Lešaka, Shtime, Lipjana, Prilepa, Kumanova, Krive Palanke, Delčeva i Đevđelije. Od 95 aplikacija (najveći broj prijavljenih je bio sa Kosova) koje smo primili, odabrali smo 18 osoba za učestvovanje na treningu. Na žalost, jedna osoba se nakon potvrde svog učešća jednostavno nije pojavila i nije nam to na vrijeme javila, tako da nismo bili u mogućnosti pozvati nekoga drugog sa liste za čekanje.
Mjesta susreta i prostora za razmjenu, za ljude iz ovih država ima sve manje, zbog jezičkih barijera, ali ne samo zbog njih. To je i bio jedan od razloga zašto se prije četiri godine, kroz CNA program Trening za trenere/ice, ova ideja rodila. Ovaj trening je četvrti Mir-Paqe-Миp koji smo organizovali. Kako proces praćenja radionica sa konsekutivnim prevodom (srpski-albanski ili makedonski-albanski i obrnuto) zahtjeva posebnu pažnju i koncentraciju, rad su nam olakšale prevoditeljice Naile Keçmezi i Luljeta Ademi. Bez njihove posvećenosti naš rad ne bi bio moguć i kao što je jedan učesnik primjetio, “učinile su da se ne nađemo izgubljeni u prevodu”.
Šta je bilo posebno ove godine?
Svaki trening je poseban. I to nije kliše. Svaki je “skrojen” za potrebe specifične grupe i za specifični/e kontekst/e i vrijeme u kojem se dešavaju. Trenerski tim je pokušavao i ovaj put da ih detektuje i “uklopi” u osmišljavanje programa treninga. Ono što je bilo posebno tokom ovog treninga i novo za većinu i iz tima i iz grupe je da smo imali priliku da skupa radimo sa osobom koja je slijepa. Bilo je to posebno i obogaćujuće iskustvo učenja za sve. Ta osoba je bila u potpunosti angažovana i učestvovala je u skoro svim vježbama i igricama, kao učesnica, ili osoba koja sa strane prati i analizira izvođenje vježbi. Neki od njenih uvida, načini na koje je do njih došla kao i mogućnost da ih jasno artikuliše, davali su dodatnu vrijednost cijelom programu.
Kako je trening izgledao?
Sam početak treninga je bio neuobičajen, poredeći ga sa drugim sličnim treninzima. Umjesto početka u dogovorenoj sali za rad, zbog problema koje smo imali sa hotelom, uvodna radionica je održana u jednom od hotelskih apartmana. Prostor je bio toliko mali da smo u njega jedva postavili stolice u krugu za sve. Ali, uspjeli smo. Bilo je tijesno i možda malo previse “intimno” od planiranog, ali učesnicima/cama to nije smetalo. Naprotiv, bili su jako podržavajuće nastrojeni, a jedan od učesnika je rekao da je on mislio da je ta soba odabrana sa određenim ciljem. Poslepodnevna radionica tog prvog dana je održana u radnoj prostoriji u kojoj smo, kao grupa, bili u mogućnosti da konačno krenemo da uspostavljamo radnu rutinu na treningu. Za ovaj tip treninga, kao i za rad na izgradnji mira, jednako je važno i to “Kako?” kao i “Šta?” se radi.
Metodologija na treningu je podrazumijevala i to da se nekoliko procesa dešava paralelno. Prvi dio treninga je bio posvećen boljem upoznavanju, međusobnom, ali i kontekste društava u kojima ljudi žive. Kroz plenarne diskusije, izradu zidnih novina, izvođenje vježbi, individualni rad i rad grupe, učesnici/ce su imali/e priliku da reflektuju svoja ponašanja i stavove u različitim situacijama kroz razmjenu vlastitih uvida sa drugima. Grupa je bila aktivna, radoznala i angažovana. Mnogi su dopustili sebi da „urone“ u vježbe što je proizvelo dragocijeni materijal za promišljanje i kao poticaj za traženje načina i prostora za promjenu na individualnom, ali i na društvenom nivou.
Sadržajno, ovaj dio treninga je bio fokusiran na analizu načina komunikacije, timski rad, prepoznavanje različitih vidova nasilja (vidljivih i nevidljivih), prepoznavanje diskriminacije i nepravdi u društvima, razumijevanje sukoba i ponašanja u sukobu. Kroz rad smo težili da bolje upoznamo i razumijemo sadašnjost društava u kojima živimo (Kosovo, Srbija, Makedonija), sličnosti i razlike među njima i kako su međusobno povezana.
I samo korištenje tri različita jezika doprinijelo je dubljoj reflekciji o tome šta je potrebno za bolje razumijevanje i komunikaciju između različitih ljudi/grupa/društava. Procesi na treningu, sami po sebi, su bili dobra ilustracija da pričanje istim jezikom nije garancija za dijalog, a i da se dijalog može odvijati i njegovati ako postoji volja da se prevazilaze barijere, kakve su i jezičke.
Na ovako izgrađenom temelju unutar grupe, u drugom dijelu treninga smo otvarali pitanja uloge polova u društvu, identiteta i nacionalnih i etničkih identiteta, kao i pitanja bolne prošlosti i suočavanja sa prošlošću. Proces nije bio lak. Dominantni nacionalni narativi o ratovima i konflikti koji postoje među njima su se pojavili tokom rada na temi suočavanja sa prošlošću i inicirali su duboke i emocionalno intenzivne diskusije. Zbog dubine tih konflikata i njihovog uticaja na ljude, donekle je nedostajalo snage i mogućnosti da se „vlastiti“ narativi posmatraju na kritički način, posebno oni njihovi dijelovi koji služe kao osnova za opravdavanje rata. Nastavili smo kroz međusobnu razmjenu o tome šta me boli, šta mi smeta i šta mi nedostaje u pričama o ratu i prošlosti u okruženjima u kojima živimo? Lista je bila izuzetno duga… i bila je ispunjena potrebom za priznavanje bola i patnje i težnjom za pravdom za sve, ogorečenošću zbog načina na koji su žrtve iskorištavaju u nacionalističkim diskursima, potrebom za više konstruktivnog, dostojanstvenog i poštenog odnosa prema prošlosti, uključivanja više perspektiva u gledanju na prošlost u javnom prostoru, više podrške ljudima koji smognu snage da se suprotstave nepravdi vezanoj za prošlost kao i potrebom za pomirenjem i za mirom.
Radeći na temi izgradnja mira koja je usljedila, učesnici/ce su mogli reflektovati i to koliko je mir mnogo više od odsustva rata i šta je sve to što nas okružuje, a govori nam da ne živimo u miru? Istaknuto je i da su naša društva u pojedinim aspektima i po problemima koji u njima postoje esencijalno slična i da su neki napori da se oni prevaziđu zajednički. Postavili smo sebi i pitanje šta može svako od nas da napravi na putu promjene naših društava na bolje i koliko moći za to imamo. Bilo je mnogo odgovora i mnogo koraka. Neki su bili manji neki su bili veći… a neki, još nisu otkriveni.
Riječi Ivane Đorđević, jedne od učesnica, iz njenog bloga koji je napisala nakon treninga:
…Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo. Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР. Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu. Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a drugim delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu. Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje. Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada? E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i “give me five” pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama, jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir. Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako…
Galeriju fotografija sa treninga možete vidjeti OVDE.