Sve se već desilo? (kontekst 2017.)

Da li se sve to već desilo? (o Kosovu)

*Ovaj tekst je naša saradnica Maja Fićović pisala u septembru 2017. godine. U međuvremenu, do izlaska iz štampe Godišnjeg izveštaja 20 i ove objave, u januaru 2018. u Kosovskoj Mitrovici ubijen je Oliver Ivanović, političar sa Kosova, koji se pominje u tekstu.

Rođena na severu Kosova gde sam provela celi svoj dosadašnji život, ne seleći se ni milom, a što je ovde nakon svega blagoslov, ni silom, kada sam dobila poziv da napišem kako vidim dešavanja poslednjih 12 meseci na Kosovu, što ne bi trebalo da mi predstavlja teret, ja sam sebe upitala, pa o čemu i šta ćeš ti pisati ?

Poslednje godine na Kosovu se nižu, sa istim ili sličnim filmovima, a sa novim licima u ulogama, da se polako gubi pojam o vremenu, šta je kada bilo, da li se već desilo, i kad sledeće isto u drugom obliku dolazi ?

Poslednje godine na Kosovu nisu život, već životarenje. Niko nije dobio ono što je želeo, a narod je razapet između mogućnosti i htenja. Međusobno se svađaju, optužuju, prepiru, a sve me podseća na decu koja se užasno posvađaju, pa kad dođu roditelji, da ne bi prošli još gore, fini su ili se prave da se nita nije desilo. Tako i Srbi i Albanci kad pregovaraju sa EU, ambasadama i svim moćnicima iz MZ, pokušavajući da za sebe izvuku najbolje, i iskoriste sve što im se nudi.

I „roditeljima“ odgovara mir u kući, pa zažmure, kao da nisu ništa videli, a nekad bi trebalo da primete, jer je situacija na Kosovu veoma krhka, i sva je prilika da će tako biti i u godinama koje dolaze.

Srpska lista

I ako sam htela da krenem od dešavanja iz septembra prošle godine, ne mogu da se otmem utisku da su Srbi u kosovskom parlamentu, koji su deo Srpske liste koju podržava Vlada Srbije i predsednik Aleksandar Vučić, u septembru ove godine, podržali vladajuću koaliciju PAN, čiji je kandidat za premijera Ramuš Haradinaj, i tako postali deo Vlade Kosova .

Presudni glasovi bili su upravo glasovi poslanika Srpske liste, koji su istog dana kada su dali podršku ovoj vladi, prethodno boravili u Beogradu, na konsultacijama sa srpskim zvaničnicima, i ako smo svi znali da je stvar “rešena” mnogo pre.

I mada su najavljivali da će se pre bilo kakve odluke konsultovati sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, oni su se zapravo susreli samo direktorom Kancelarije za Kosovo Markom Đurićem. Začuđava činjenica da za tako važno pitanje Vučić, kako je sam rekao par dana kasnije u obraćanju naciji, nije imao vremena, te mu je Đurić rekao “šefe, mora tako da bi Srbi tamo preživeli”. Istovremeno, predsednik Srbije je  javnosti saopštio da podržava ulazak Srpske liste u Haradinajevu vladu, i ako on za Srbiju i dalje ostaje ratni zločinac.

Srbi ovog puta nisu protestovali, kao mnogo puta u prethodnim mesecima, za čini se manje važne i krupne stvari u odnosu na činjenicu da je podržan Haradinaj, čije je izručenje  Srbija od Francuske tražila ovog proleća, kako bi odgovarao za ratne zločine počinjena nad Srbima, za koje ga tereti optužnica u Srbiji. Na Kosovu se nije desilo ništa nakon toga. Srbi nisu protestovali, nije bilo okupljanja, nije bilo ničega, izveštaji su bili mlaki, a “udarnija” vest je bila to što je Haradinaj govorio na srpskom. Podrška Srba svesno je gurana u drugi plan.

Ramuš Haradinaj je bio komandant treće operativne zone OVK-a u oblasti Dukađiniza vreme rata na Kosovu. Njegova dva brata ubijena su u ratu. Tribunal u Hagu ga je dva puta oslobodio optužnice zbog nedostatka dokaza.

U prošlom skupštinskom sazivu, njegova partija bila je u opoziciji i žustro se protivila formiranju Zajednice opština sa srpskom većinom. To je upravo ono na čemu Srbi insistiraju, što je glavna poruka njihovih predizbornih programa, i što je kruna svih zahteva, a što im garantuje sporazum o normalizaciji odnosa potpisan aprila 2013, godine u Briselu. Nov kabinet je nakon intoniranja himne Kosova položio zakletvu pre nekoliko dana.

Oliver Ivanović i Trepča

Sva fama oko formiranja parlamenta i vlade na Kosovu, koje je skoro pa zagazilo u duboku institucionalnu krizu zbog više neuspešnih pokušaja konstituisanja parlamenta, već se zaboravlja, jer Kosovo 22.oktobra očekuju lokalni izbori. Kampanja će trajati dugih 30 dana, a utisak je da je uveliko počela pre početka. Kako stvari stoje, biće nezgodno, prljavo, a može postati i opasno. Nekim kandidatima iz srpske zajednice, tokom leta, zapaljeni su automobili. To su Oliver Ivanović i Dragiša Milović, kandidati za gradonačelnike u Severnoj Mitrovici i Zvečanu. Oni nisu deo političke partije “Srpska lista”.

Za gradonačelnike najveće srpske opštine Severna Mitrovica, kandidovao se i sadašnji prvi čovek grada  Goran Rakić, od pre nekoliko meseci i predsednik Srpske liste. Oliveru Ivanoviću sudski proces još nije završen,  a koji se sada brani sa slobode.

Animozitet između dvojice kandidata je očigledan, a Ivanović povodom povlačenja kandidatura sa liste kandidata navodi da su izloženi pretnjama, zastrašivanjima i ucenama, pa je s timu vezi podneo krivičnu prijavu protiv NN lica.

Kraj prošle godine obeležila je situacija vezana za nekada najveći rudarski gigant TREPČA. Zbog predloga zakona koji je upućen Vladi Kosova Radnici Trepče na severu Kosova danima su protestovali, blokirali puteve,  izražavajući na taj način nezadovoljstvo odlukom Vlade da Zakon o Trepči prosledi Skupštini na razmatranje. Skupština Kosova usvojila  je Zakon kojim se predviđa 80 odsto vlasništva vlade u Prištini nad Trepčom i ulazak vlade u moguća partnerstva sa privatnim sektorom.

Predsednik liste Srpska u tom periodu Slavko Simić naglasio je u Skupštini Kosova da su celokupna srpska zajednica koja živi na Kosovu, kao i parlamentarni predstavnici Srpske liste, duboko uvereni da će zakon  u čijoj izradi nije učestvovao ekspertski tim srpske zajednice, ugroziti u velikoj meri egzistencijalni opstanak radnika Trepče, pa i većinski srpsko stanovništvo koje živi u opštinama gde se nalaze najveća nalazišta ruda i minerala.

Albanski radnici Trepče smatraju da je usvajanje Zakona u interesu razvoja, zato jer Trepča kao vlasnik mineralnih resursa može biti u interesu svih građana Kosova.

Srbi su bili jednoglasni u tome da  usvojeni zakon o Trepči nije u interesu srpske zajednice , a srpski poslanici su bojkotovali parlament u narednom periodu, do momenta kada su se neprimetno vratili u institucije. Zakon više niko ne spominje, radi se kao i do sada, a reklo bi se da se on i ne sprovodi.

Integracija sudija i tužilaca

Briselski sporazum o pravosuđu, odnosno o integraciji srpskih sudija i tužilaca sa severa Kosova u kosovski sistem iz februara 2015. godine, još nije implementiran, i poslednji dogovor postignut u Briselu najavljuje kao realni početak 17.oktobar.

S druge strane, srpske sudije i tužioci koji će biti integrisani i raditi u okviru kosovskog pravosudnog sistema, očekuju izmenu zakonodavstva u Srbiji, koja će rešiti njihov status pre integracije, i omogućiti im redovno primanje penzija od Republike Srbije. Takav zakon i dalje nije usvojen. Implementacijom ovog sporazuma sudije i tužioci počinju zajedno da rade nakon 18 godina, a srpski sudovi na Kosovu se gase.

Glavni most na Ibru simbol podele grada, još uvek nije prohodan i za vozila, iako je bilo više najava da bi u ovoj godini mogao biti otvoren. Evropska unija uložila je značajna sredstva u njegovu revitalizaciju . Tokom rekonsturkcije na severnoj strani, došlo je do izgradnje zida, koji je kako je gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić rekao trebalo da posluži u svrhu otvorenog amfietatra. Nakon oštrih reakcija iz Prištine i protivljenja zbog kako su naveli ilegalne izgradnje zida van projekta , ovaj zid je početkom godine I srušen.  Prema planu uređenja, on je zamenjen novom konstrukcijom, Dogovor o uklanjanju zida postigli su predstavnici Evropske unije, Srbije, Kosova i ambasade SAD. Nakon više incidenata zabeleženih sa severne strane mosta, Rakić je stopirao radove i rekonstrukciju, i to je još uvek na snazi, uz obrazloženje da nema bezbednosnih uslova.

Natalija Apostolova, specijalna predstavnica Evropske unije u Prištini je rekla da će se otvaranje mosta desiti kada se projekat pretvaranja glavne ulice u Severnoj Mitrovici razvije u pešačku zonu , i pratiće procedure koje treba da se urade.

Ruski voz

Utisak godine pored neprestanih izbora i izbornih kampanja koje nas zatiču jeste i “čuveni ruski voz” koji je zimus krenuo  iz Beograda u Kosovsku Mitrovicu. Voz je prema najavama Vlade Srbije trebalo da saobraća u okviru redovne železničke linije na ovoj relaciji. Zaustavljen u Raški, poslednjoj stanici pre granice s Kosovom, a nakon turbulentnih dešavanja u vezi sa njegovim dolaskom,  vratio se u Beograd u nedelju, oko četiri sata ujutru.

Tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je doneo odluku da se voz koji je krenuo iz Beograda zaustavi u Raški da bi se sačuvala bezbednost putnika i  izbegli sukobi.

Rosu specijalci Kosovske policije su sa sedam oklopnoh vozila  ušli  na sever. Vučić je rekao da je trebalo da uhapse putnike, mašinovođu, i izazovu velike sukobe. Saopšteno je da je sprečena velika katastrofa. Mitrovčani nisu bili oduševljeni idejom dolaska voza čija je unutrašnjost oslikana freskama, a na čijoj spoljašnjosti piše “Kosovo je Srbija” na više od 20 jezika sveta. Razumeli su da to može biti shvaćeno kao provokacija, i da posledice po Srbe mogu biti nesagledive a novo nasilje nikom nije potrebno.

Ratne igre

Vučić je tada rekao da će pored EU, obavestiti Rusiju, Kinu I SAD, ” da se Priština igra ‘ratnih igara'”, a da Srbija želi mir. On je poručio Albancima da ne pokušavaju da napadnu Srbe jer Srbija neće to dozvoliti. To je unelo nemir u lokalno stanovništvo, dok oni koji nisu pratili medije tih dana, nisu stekli utisak da se nešto posebno dešava.

Nakon Vučićeve, usledila je i vanredna konferencija premijera Kosova Ise Mustafe, koji je rekao  da se dogodila “nepotrebna situacija koju je prouzrokovala Srbija u okviru svojih nepravednih igara”.

I Kosovo je “zapretilo” da  će međunarodna zajednica biti obaveštena o poslednjim događajima. Premijer Kosova je povratak voza ocenio kao ispravan potez, rekavši da njegovo dolazak u  “nezavisno Kosovo” ne bi dopustili. I predsednik Kosova Hašim Tači je rekao da  definitivno da voz neće ući na Kosovo, a prethodno je ministar unutrašnjih poslova Kosova Skender Hiseni izdao naredbu da se zaustavi voz iz Srbije.

U Severnoj Mitrovici nakon toga još jedan  protest Srba zbog “pokušaja ugnjetavanja i zastrašivanja Srba na severu Kosova”.

Gluvi telefoni i (ne)važeća dokumenta

Ni proleće ništa nije bilo mirnije. Nakon izbora za predsednika Srbije koji su održani i na Kosovu, prvog dana maja  ugašen je signal srpskih mobilnih telefonija Telenor i Vip , koje su uglavnom funkcionisale u srpskim sredinama. To je predviđeno briselskim Sporazumom o telekomunikacijama, a Kosovo je ove kompanije smatralo ilegalnim operaterima. Korisnici su pod istim uslovima prebačeni u novoosnovanu kompaniju MTS d.o.o za koju Telekom Srbije kaže da njihova ćerka firma, a koja je registrovana po zakonima Kosova.

Korisnici koji su se zatekli van zemlje, i koji nisu bili u mogućnosti da predaju zahtev za prelazak u MTS, ostali su trajno bez svojih brojeva, jer je rok za to bio tri dana. Svi korisnici Telekoma Srbija su i mimo svoje volje prebačeni u novu firmu, a svoje račune su počeli da dobijaju u evrima.

U isto vreme sa još većim problemom suočili su se  vlasnici srpskih pasoša  sa prebivalištem na Kosovu.  Kosovska vlada je u maju ove proglasila nevažećim pasoše Koordinacione uprave kojih je do jula prošle godine izdato preko 98.000. Nevladin sektor je upozorio da na te pasoše ima pravo  “svaki državljanin Kosova u skladu sa članom 3 kosovskog Zakona o državljanstvu, a koji definiše pravo na višestruko državljanstvo”. Pored toga što se Kosovo ne može napustiti sa pasošima Republike Srbije Koordinaciona uprava, upotrebna vrednost srpkih ličnih karata je takođe ograničena samo na tri prelaza na Kosovu.

Srpske vozačke dozvole se smatraju nevažećim još od 1999. godine i ukoliko učesnik u saobraćaju ima ovu dozvolu može da bude kažnjen i do 1.500 evra. Sa procenama populacije četiri severne opštine na Kosovu, koje se kreću između 50.000 i 70.000, a imajući u vidu podatke koje je poslalo Ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova, u najboljem slučaju samo oko 60 procenata građana severnih kosovskih opština ima kosovske lične karte, dok svega tri procenta ima vozačke dozvole.Ove brojke jasno ukazuju na to da ogromna većina populacije ima ozbiljnih administrativnih smetnji u slobodi kretanja. O tome se ne pregovara, a uglavnom I ćuti.

Nakon toga, usledili su  parlamentarni izbori na Kosovu. Srbija je odlučila da podrži samo Srpsku listu, pa su ostali predstavnici srpske zajednice ocenili da je na prljavu kampanju uticao upravo stav Beograda da podrži samo jednu listu.

Iz redova srpske zajednice na izborima se takmičilo šest političkih subjekata sa 99 kandidata za 10 garantovanih poslaničkih mesta u Skupštini Kosova.

Srpska lista je tokom prošlih izbora okupila sve političke partije Srba, ali je na ovim došlo do njihovog razilaženja.  Ipak, devet od 10 mesta, je pripalo listi Srpska.

Svačiji i ničiji

Tokom leta, Opština  Severna Mitrovica, u kojoj živi većinsko srpsko stanovništvo, ostala je bez 7,8 miliona evra finansijske pomoći Evropske unije koja je bila namenjena za izgradnju nove petospratne zgrade Univerziteta u Severnoj Mitrovici i Kulturnog centra, zbog kako je EU navela odbijanja lokalne samopurave da ispuni određene uslove, misleći na, “ilegalno izgrađene objekte koji su bili u blizini mesta gde je trebalo da počne izgradnja”, saopštila je EU. Naveli su  da je uklanjanje tih objekata bilo neophodno radi pristupa radnim oblastima.

S druge strane, gradonačelnik Severne Mitrovice, Goran Rakić, razočaran odlukom, kazao je da su pravi razlozi otkazivanja projekta to što je specijalna predstavnica EU, Natalija Apostolova tražila od opštine da se omogući nastavak revitalizacije mosta, kako je naveo „bez ikakvih garancija kada je u pitanju očuvanje bezbednosti građana“.

Izuzimajući politički konktekst koji je neminovan ako živite na Kosovu, građane brine ekonomska kriza, visoka stopa nezaposlenosti, korupcija, nedostatak perspektive za mlade ljude, kulturnih I sportskih dešavanja, koncerata, redovnih repertoara, mogućnosti za razvoj,  i svega što bi život na Kosovu, pre svega mladima učinilo dostojnim čoveka I 21.veka. U isto vreme, ilegalni poslovi, šverc droge, mladi koji u sve većem broju postaju konzumenti, su u stalnom porastu. Nema strategije za suštinsko rešavanje ozbiljnih problema za životi razvoj mladih ljudi.

Kako sada stvari stoje, osećate se kao da ste svačiji i ničiji. Svi vas svojataju, dok ujedno i peru ruke od vas. U, čini mi se, večnoj borbi za očuvanje nacionalnog identiteta, jezika, kulture, običaja , kao da polako gubimo sebe i prava da budem ja samo ja, i da živim život bez opterećenja prošlošću i bez straha za budućnost . Kao da su nam dodeljene uloge, životne misije čije smo odgovornosti masovno svesni. Izaći iz kalupa i okova, i pokušati menjati stvari, nije lako, ali sigurna sam da vredi. A uz to, nije ni lako danas biti srpskog roda na Kosovu i Metohiji. Običnim ljudima nije. Iz kog god ugla posmatrali.

Maja Fićović

 

Izdajnička klika : Izjava za javnost Organizacije ratnih veterana (OVL) Oslobodilačke vojske Kosova (UÇK) – Ko je kriv? (o Kosovu)

Na nedavno održanoj konstitutivnoj sednici Skupštine Kosova, koja je po peti put zaredom prekinuta zbog nedostatka kvoruma, pružena je prilika pojedinim poslanicima da uzmu reč i da se obrate prisutnima, kao naravno i onima koji ih prate u prenosu uživo.

Među njima je i jedan od poslanika Pokreta “Samoopredeljenje”, koji je uputio brojne kritike na račun koalicije Demokratske partije Kosova—Saveza za budućnost Kosova—Inicijative (PDK-AAK-Nisma), takozvanom ratnom “krilu”, povodom njihovog odbijanja da uzmu učešća na sednici. On je kritikovao pojedince iz redova ove koalicije da su sva moguća zla uspeli da počine u ime svog “komandovanja” i nedavnog ratnog sukoba na Kosovu.

Svakako, takvo obraćanje ovog poslanika naišlo je na protivljenje kako unutar Skupštine (sa nekoliko prigodnih reagovanja), tako i izvan nje. U popodnevnim satima, stigla je i reakcija Organizacije ratnih veterana Oslobodilačke vojske Kosova, u kojoj se između ostalog kaže:

“Stavljamo do znanja svima da ćemo, u slučaju opasnosti, mi ponovo biti veterani OVK, čiji će komandanti ponovo biti oni kojima se u Skupštini sada upućuju uvrede, a koji se ovoj zemlji stavljaju na raspolaganje; dok će se klika konobara, prevodilaca i komisara odmah zavući u prvu rupu koju pronađe, kao što su činili i za vreme Oslobodilačkog rata.”

Ovakva reakcija, iako se čini nedovoljno promišljenom i nespretno sročenom, zapravo je ogledalo turobne stvarnosti na Kosovu. Ova reakcija svedoči o društvenoj raslojenosti i dubokoj podeljenosti, koju se neko na Kosovu trudi da održi i da predstavi u javnosti. Podela je jasna i nije nam nepoznata. To je podela na “nas” i “njih”, na “dobre” i “loše”, na “patriote” i “izdajnike”, i tako dalje.

Odavno nisam čuo reč “klika”. Stoga sam pogledao u rečnik i tamo sam pronašao ovakvo objašnjenje:

KLIKA ž. r. pej.

Mala grupa ljudi udruženih iz ambicije, interesa i mračnih ciljeva, koja ostvaruje štetnu delatnost. Izdajnička (razbojnička) klika. Vojna klika. Revizionistička klika.

Da razmotrimo načas gorepomenute klike.

Klika konobara

Biti konobar na Kosovu znači raditi za mizernu platu, u užasnim uslovima rada, bez ugovora, sa produženim radnim vremenom i sa još mnogo, mnogo peripetija. Poznajem i konobare koji su radili za platu manju od minimalne zarade predviđene kosovskim kolektivnim ugovorom, a koji su radili i za šankom, i služili su goste. Na engleskom (budući da se ovo tiče i klike prevodilaca), to bi se moglo nazvati one-man show.

Mnogi mladi se bave ovim zanimanjem ili za vreme studija, ili dok ne nađu drugi posao, ili jednostavno zato što su nam fabrike i druga društvena preduzeća privatizovane po tragikomičnim cenama, pretvorivši se od proizvodnih potencijala u ruševine ili građevinske parcele (po mogućstvu, bez dozvole).

Konobari se bave ovim zanimanjem kako bi podmirili svoje svakodnevne troškove, struju i vodu, te kako bi platili studije, u nadi da će jednog dana naći bolje radno mesto, u skladu sa svojim kompetencijama ili snovima.

Klika prevodilaca

 Uglavnom prevodioci budu krivi. Za neprevodive izjave “naše političke vrhuške”, koja otvori zagrade i nikada ih ne zatvori. Za saradnju sa strancima, kao i sa neprijateljem. Za izazivanje nesporazuma na sednicama i drugim važnim susretima, jer “ti nisi preveo kako treba”. Za činjenicu da je Kosovo na engleskom Kosovo, a ne Kosova, i tako dalje. Krivci su, nije šala!

Nedostatak simpatije prema prevodiocima javio se na Kosovu još po završetku rata. Jedan od razloga zašto se na Kosovu od kraja rata podozrivo gleda na prevodioce jeste to što oni uglavnom rade za strance, a kako vlada predubeđenje da “stranci nama ne žele ništa dobro”, to se i prevodioci smatraju kolaboracionistima.

Prevodioci, a naročito tumači (oni koji prevode usmeno), uvek se nalaze u senci, u drugom planu. Često se na mnogim sastancima ne smatraju ravnopravnim učesnicima, često treba da potisnu sopstvene stavove i mišljenja, jer ova profesija od njih zahteva poverljivost, nepristrasnost, etičnost, poštenje i tako dalje. Takođe, ne treba zaboraviti da je prevođenje intelektualna delatnost. Kako bi se postalo dobar prevodilac, potrebno je znanje najmanje dva jezika, poznavanje najrazličitije terminologije, kao i dosta iskustva, jer je to veoma stresan i odgovoran posao. Ali ovo zanimanje se, nažalost, zloupotrebljava i potcenjuje, uz predrasudu da svako može to da radi.

Umesto da se prema njima odnose kako dolikuje i da se okoriste ovom klikom kako bi postigli i svoje veličanstvene ciljeve (budući da ova klika govori i jezik “neprijatelja”), pripadnici iznad pomenute organizacije tom potencijalu okreću leđa!

Ja sam, kao što rekoh iznad, deo ove klike.

Klika komisara

Ko su komisari? Šta su komisari? Ova reč zvuči kao da je iz nekog kriminalističkog filma, serije ili romana. Ne mogu da se oduprem da ponovo ne pogledam u rečnik da shvatim značenje ove reči. A plašim se da će naš rečnik (iz onih vremena) ovoj reči dati pozitivnu konotaciju, iz već poznatih razloga. Da vidimo… Nisam pronašao reč “komisar” jer je izjava, kako izgleda, napisana sa (makar jednom) slovnom greškom. Da nije ta greška namerna, sarkastična?!

Rečnik, između ostalog, kaže:

KOMESAR m. r.

Rukovodilac političke organizacije u nekoj vojnoj jedinici, glavni odgovorni u komandi koji se bavi političkom i vojnom edukacijom. Politički komesar. Crveni komesari (partizani). Komesar čete (bataljona brigade, divizije, jedinice).

Kako ova reč ima vojnu konotaciju, povući ću se i predajem se. Ne mislim da bih mogao da razložim i da izvučem značenje iz onoga što se htelo preneti ovom oznakom. Možda se insinuira na to što se Pokret “Samoopredeljenje” pozicionira kao socijaldemokratska partija, možda na to što se protivi desničarskim politikama, ko zna…

Na kraju, mnoge izjave koje dolaze kako od političara, tako i od strane različitih organizacija i udruženja na Kosovu, često – bilo to namerno ili nenamerno – nažalost sadrže uvredljivi jezik prema čitavoj nekoj društvenoj grupi. Pri tome greše kada polaze od pretpostavke da je narod neobrazovan, da narod to ne razume, da te reči nisu njima upućene, i tako dalje.

Za žaljenje je što jedna takva izjava obezvređuje zanimanja velikog dela društva. Štaviše, za žaljenje je što to obezvređivanje potiče upravo od organizacije koja bi trebalo da predstavlja ideal slobode i nezavisnosti celog naroda, uključujući tu i konobare, prevodioce, nadničare i sve one koji časno zarađuju svoj hleb.

Ja se ne kajem što sam izabrao ovo zanimanje. A ti, šta si ti?!

Qerim Ondozi

Rubikon sa stotinama rukavaca (o Bosni i Hercegovini)

Božo Ljubić, bivši ministar u Vijeću ministara BiH i sadašnji zastupnik u Hrvatskom saboru, krajem augusta je zaprijetio da bi BiH već sljedeće godine mogla prijeći Rubikon ukoliko se ne riješi aktuelno hrvatsko pitanje kroz izmjene Ustava BiH i Izbornog zakona. “A, šta je iza Rubikona, to ćemo onda svi zajedno vidjeti i tako nešto nikoga u BiH ne bi moglo da ostavi ravnodušnim”, veli Ljubić koji obično govori ono što “prvi u Hrvata” Dragan Čović misli, ali ne bi da kaže kako bi sačuvao imidž nositelja europskih vrijednosti. Taj Rubikon u BiH ima stotine rukavaca, a naši cezari poručuju: Koska je bačena.

Pobjeda nad antifašizmom

“Mislim da će 2016. biti bolja od 2017”, povjerio mi se jedan od bh. političara između dvije političke krize krajem 2016. To da nam je svaka prošla bolja od svake naredne godine, jedno je od rijetkih obećanja koje političari ispunjavaju. Neki će reći da je to samo lapsus i sitničarenje. Lapsus je, možda, ali samo možda, kad sarajevski gradonačelnik 9. maja izjavi da se “danas obilježeva dan pobjede nad antifašizmom. Dobro, događaji u 2017, kao ono kad je jedna sarajevska osnovna škola ponijela ime po liku koji se 1942. radovao nestanku jeverejskog duha iz Čaršije, pokazali su da ni to nije bio lapsus.

I u 2017. smo iz jedne političke krize srljali u drugu, a pokušaj da se pobroje sve krize bio bi sulud. Valja spomenuti samo nekoliko onih koje su nas podsjetile koliko krhki (ne)mir živimo.

Kriza povodom obilježavanja 9. januara kao Dana Republike Srpske, koji je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim, i postrojavanja Oružanih snaga BiH tim povodom, dali su tempo godini koja je bila tek pred nama. Parada svega što u RS-u nosi uniformu koja je tim tim povodom organizirana u Banjoj Luci (od policije do vatrogasaca i civilne zaštite) poslužila je predsjedniku tog entiteta da pokaže kako, iako nema vojsku, itekako ima bazu koja se vrlo lako može transformisati u oružanu silu. Samo osam mjeseci poslije, isti oni vatrogasci, pokazalo se, nemaju ni osnovna sredstva za rad pa su požari u Hercegovini divljali danima dok se vlast, od efektivnih mjera, dosjetila jedino molitve za kišu.

Odluka da se krene u reviziju presude Međunarodnog suda pravde protiv Srbije a po tužbi BiH i reakcije na odluku suda da zahtjev za reviziju nije validan jer ga je inicirao jedan član Predsjedništva BiH (Bakir Izetbegović) a ne cijelo Predsjedništvo BiH, pokazali su koliko neodgovorno se političari odnose prema ratnim traumama iz prošlosti, žrtvama i njihovim porodicama te izgradnji mira na ovim prostorima. Sama odluka da se krene u reviziju donesena je potpuno vaninstitucionalno, na svojevrsnom savjetovanju plemenskih vođa, u uskom krugu stranačkih istomišljenika, uz jasno upozorenje stručnjaka kako će revizija završiti fijskom i imati dugoročno negativne posljedice. Sud je za samo nekoliko dana odbio zahtjev za reviziju bez ulaženja u meritum, što je bošnjačke političare zateklo jer su se nadali kako će sud proces revizije u najgorem slučaju razvući nekoliko godina. Krenula su međusobna opuživanja političkih lidera, udruženja žrtava još jednom su zloupotrebljena kako bi se diskreditirao Međunarodni sud pravde, da bi se sve, samo nekoliko mjeseci poslije, jednostavno zaboravilo. No, ovim se pun krug u BiH konačno zatvorio: Uz vaninstitucionalno djelovanje koje urušava i ono malo što je od države ostalo, nezadovoljstvo radom međunarodnih sudova i optužbe za zavjeru protiv nas sada su zajedničko naslijeđe svih naroda u BiH.

Presuda Haškog tribunala Prliću i drugim čelnicima tzv. Herceg-Bosne očekuje se krajem 2017. i sigurno će izazvati krizu bez obzira kakva bila a već sada su izvjesni i komentari, od pravda je zadovoljena do  Haški tribunal je donio političku odluku: dijalozi i didaskalije, ma cijeli dramski tekst, već je sročen, ostaje samo da se podijele uloge.

Naš mali raj(h)

Ranije iscrtavanje granica našeg malog raj(h)a, što se na stranjske jezike prevodi i kao lebensraum, nastavljeno je i u 2017. (Npr: Čović: Stolac ću uvijek doživljavati kao hrvatski prostor; Dodik: Muslimani su ponovo okupirali Drinu). Istovremeno, i jedni i drugi i treći, a bogme i (pre)ostali, okupiraju redove ispred stranih ambasada ispisujući se iz Bošnjaka, Hrvata i Srba i aplicirajući za Gastarbeitere: doduše, za razliku od 1970-ih i 1980-ih danas se odlazi da se ne vrati. Sve prazniju zemlju rado za sitne pare kupuju sve češće stranci koji nam ništa novo nisu otkrili osim što su nam potvrdili neke stvari koje smo već znali: Bh. vlasti bi prodali Boga Oca samo ako mogu da se ugrade, pa je tako neki dan prodat i dio Vrela Bosne, polja Bjelašnice, dolina Bune…

Nigdje se kao u BiH ne vidi razlika između pregovora i dogovora. Politički lideri o rješavanju suštinskih problema građana pregovaraju uz podgrijavanje strahova, diranje nikad zacijeljenih rana i skrivanje iza mi. S druge strane, dogovaraju se vrlo učtivo, tiho, iza zavjese, uvijek u prvom licu jednine: o dizanju novih kredita, podjeli javnih preduzeća i drugih javnih resursa. Država, u onom dijelu gdje skrbi o onima kojima je pomoć potrebna, odumire iz godine u godinu, naknade za porodilje i dječiji dodatak ne postoje ili su poptuno mizerne, bolnice, koje baš evo od ove godine reformišemo metodom sebi ja izacije, ne nude više besplatno ni obične zavoje i gaze, imamo najskuplje vrtiće… Sve praznije osnovne škole, posebno one van gradskih sredina, doslovno se urušavaju, skoro svaki grad muku muči ili sa vodosnabdijevanjem, ili sa odvozom smeća ili sa gradskim prijevozom, s tim da Sarajevo, valjda jer je glavni grad, ima probleme sa svim pobrojanim. Istovremeno, samo ove godine država je na različite načine natjerala građane da izdvajaju prosječno 50 KM mjesečno više na ime različitih poreza, prireza, taksi i drugih administrativnih čuda.

Žitije tri kralja

Pravnu državu koja ne postoji ništa ne objašnjava bolje od situacije u policijsko-pravosudnom sistemu. Policijske agencije međusobno ne sarađuju, često opstruišu jedna drugu, a potpuna politizacija tužilaštava i sudova na svim nivoima dokaz je neuspjeha reforme pravosuđa. Svakodnevni medijski izvještaji o radu pravosuđa sve više liče na televizijske sapunice sa lošim glumcima i još gorim scenarijem. A kad ništa ne ide, barem sa historijskim spektaklima nikako ne možete da omanete, znaju to, eno, i Turci koji snimaju seriju Alija, toliko idilično žitije da je čak i porodica Izetbegović morala reagirati poručivši Turcima da smanje doživljaj. Već je najavljeno snimanje i filma o Radovanu Karadžiću (predlažem naziv: Radovan Prvi), dok bi se trilogija okončala snimanjem filma o Mati Bobanu.

Strukturno uređenje BiH i sveopći politički promiskuitet doveli su do toga da je teško danas povući jasnu liniju između opozicije i vlast: Teško da vam se pored 10 kantona, dva entiteta i (ni)jedne države ne zalomi da ste negdje vlast. Nominalna opozicija u FBiH, po principu mi smo se podijelili da bi bili ujedinjeni, nastoji se okupiti oko SDP-a, stranke iz koje je prvo nastao DF, pa je iz DF-a nastao GS… A taktika i politička strategija ljevice su jednostavne i jedinstvene: 2018. oprostit ćemo narodu što 2014. nisu glasali za nas. O novim strankama sa starim licima, nastalim na sujetama, koje, zbog lova na nove članove i kasnijem brzom vraćanju u matičnu poke loptu iz koje su iskočili, nazivaju i PokemonGo strankama, suvišno je trošiti riječi. Opozicija u RS-u oličena u Savezu za promjene, rastrgana unutarstranačkim i unutarkoalicionim trzavicama, gađana teškom medijskom artiljerijom vladajućeg režima, teško da se može suprotstaviti Dodiku, posebno u trenucima kada pristanu na igru ko je veći Srbin – tu im Dodik pusti tri kruga prednosti pa ih stigne bez da se i oznoji. Pa ipak, paradoks vrijedan da se zabilježi svakako je da su, posebno među Bošnjacima, dva omiljena i, po relevantnim ocjenama, dva najkorisnija ministra u Vijeću ministara kadrovi SDS-a.

Nema ljudi, nema problema

Na polju izgradnje mira valja zabilježiti nekoliko značajnih koraka naprijed. Međureligijsko vijeće BiH organiziralo je zajedničku posjetu mjestima stradanja, pa su tako zamjenik reisul-uleme Husein ef. Smajić, episkog Grigorije, kardinal Vinko Puljić i predsjednik Jevrejske općine zajednički obišli Kazane, Križančevo selo, Kruščicu i Korićanske stijene. Iako je ovaj potez značajan na simboličnom nivou čak i bez dubljeg propitivanja motiva, ostaje nada da će vjerske zajednice prepoznati potencijal koji imaju na, kako razgradnji, tako i izgradnji mira. CNA je, zajedno sa veteranima koji su bili na suprotstavljenim stranama, posjetila Zavidoviće i tzv. Vozućko ratište, odavši počast stradalim i pozvavši na pronalaženje nestalih i obilježavanje mjesta stradanja. Zavidovići i lokalna vlast polako i, nažalost ili na sreću, izvan fokusa ostatka bh. javnosti prave korake od sedam milja. Načelnik Hašim Mujanović pozvao je izbjegle Srbe da se vrate, nedugo potom otišao je i na slavu u jedno od povratničkih mjesta, podržao povratnike i osudio skrnavljene spomenika, a na kraju je, 22 godine poslije rata, dato odobrenje i za podizanje spomenika na jednom od neobilježnih mjesta stradanja Srba. Raduje činjenica da Hašim Mujanović nije usamljen: Na drugom kraju BiH načelnik Rudog već nekoliko godina zaredom polaže cvijeće na spomenik stradalim Bošnjacima, a ove godine je kazao: Drago mi je što kao načelnik mogu da pošaljem jednu poruku razumijevanja tuđe boli i tuge i poruku za bolji život generacija u budućnosti.

Rudo je ilustrativan primjer i za još jedan problem sa kojim se BiH (ne)suočava: odlazak najvitalnijeg dijela stanovništva. Do danas ne postoji nikakva studija zašto ljudi odlaze, a posljednjih nekoliko godina uočljivo je da odlaze i oni koji su imali posao i riješena osnovna egzistencijalna pitanja. Za vlast koja građane vidi kao problem, ovo se čini kao win-win situacija: Nema ljudi, nema problema.

Nedžad Novalić

Olujne godine nisu iza nas, one tek dolaze (o Hrvatskoj)

Gazda i slom hrvatske države

Čudne su se stvari počele kotrljati u ovoj 2017. godini na izmaku. Pod kotrljanjem prije svega mislim na urušavanje Agrokora, poslovnog carstva Ivice Todorića, čovjeka kojem je hrvatska država, kako bi se to narodski reklo, dugo bila mati da bi mu odjednom postala maćeha.

Otkako su počele izlaziti na vidjelo financijske malverzacije obitelji Todorić koja je unutar svojeg kapilarno razgranatog poslovnog carstva imala prste u nevjerojatnoj količini različitih poslovnih sektora, i otkako je HDZ-ova vlada proglasila famozni Lex Agrokor kako bi spasila što se spasiti da i spriječila urušavanje kompletnog gospodarstva, na vidjelo izlaze svi razmjeri kriminala pod visokim pokroviteljstvom države.

Todorić, u narodu poznat kao Gazda,  sad je u Londonu gdje sigurno u visokoj udobnosti piše svoj blog u kojem se redovito prijeti HDZ-ovoj vladi znajući da će ga teško fizički dopremiti pred lice odavno osramoćenog hrvatskog pravosuđa. Njegova priča počinje kad i priča nezavisne hrvatske države i s njom je od početka, upravo dirljivo, nerazdvojivo povezan. Dugo je to sveopće poznata javna tajna o kojoj su tek rijetki mediji pisali. Kažem rijetki, jer većina je živjela od oglašavanja bezbrojnih firmi koncerna Agrokor. Ignoriranje stvarnosti – mala cijena za visoke medijske oglase. Dodatno, najveći oglašivač istovremeno je bio i monopolist u distribuciji novina što je u potpunosti zacementiralo bilo kakvu mogućnost kritičnosti mainstream medija. (Link)

Tek je prošle godine izlaskom dokumentarca Darija Juričana pod nazivom Gazda javnost dobila uvid u linearno ispričanu priču o uspjehu na hrvatski način i detalje o tome kako su Todorići pod visokim pokroviteljstvom Franje Tuđmana za sramotno niske ili uopće nikakve novce, dobili društveno vlasništvo da ga pretvore u privatno i dotada državne firme upogonili u svoju poslovnu mašineriju. Država im je od početka pogodovala i pustila ih da se šire, toliko da se nijedna vlada u dvadeset i nešto godina hrvatske samostalnosti nije usudila baviti ovim pitanjem sve dok nedavno voda nije došla do grla i dok strani kreditori nisu otkrili koliki su razmjeri financijske katastrofe koju je Agrokor uspješno godinama plasirao kao najljepšu i najuspješniju priču hrvatskog biznisa preko koje se hrane na tisuće usta hrvatskih radnika.

Priča o Tuđmanovom planu o 200 bogatih obitelji koji će nositi državu odavno je prožvakana ali je i dalje aktualna, a posljedice takve politike vidljivije su više nego ikad. Država koja je u devedesetima slavodobitno prešla na tržišno gospodarstvo nikad zapravo to tržište nije ni okusila jer je u njoj za uspješan biznis potrebno biti dio klijentelističkih mreža usko povezanih s politikom i korumpiranim državnim strukturama. Podobni a ne sposobni, krilatica je koju smo svi već odavno usvojili. Sve je isto samo Todorića više nema, a hrvatski mediji sad napokon mogu otvoriti svoje debele registre na temu malverzacija i raskošnih života članova obitelji Todorić i njihovih mezimaca i sve tajne koje su toliko dugo namjerno bile stavljane pod tepih. Odličan primjer takvog skoka iz potpunog neznanja u iscrpno znanje je tekst nedavno izašao u Jutarnjem listu u kojem su pobrojani svi koji su na neki način profitirali od privilegiranog položaja Agrokora. (Link)

O tome kako je Tuđman početak i kraj svega

Nedavno je na grobu, kako se to voli reći – prvog hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana, samoubojstvo počinio jedan u nizu deziluzioniranih branitelja koji nerijetko dižu ruku na sebe u ovo malo desetljeća hrvatske nezavisnosti. Nijedan branitelj dosad nije otišao toliko daleko u iskazivanju razočarenja i to na samom izvoru samostalne hrvatske države. Osim šturog opisa tragedije u medijima, nitko – ni s lijeva ni s desna, barem ne u javnom političkom prostoru, nije se posebno osvrnuo na temu goleme simbolike ovog samoubilačkog čina.

Ne čudi to nimalo jer Hrvatska je, u ovoj 2017. godini, zemlja u kojoj se devedesete kovitlaju opet u zraku pa se nitko valjda nije usudio dodatno čeprkati po tome što je nama a što njima Franjo Tuđman. Dovoljno je sjetiti se da je za vrijeme mandata Zorana Milanovića tadašnja SDP-ova vlada preimenovala zagrebački Pleso u Zračnu luku dr. Franje Tuđmana. Tuđman je zadnja obrana hrvatstva i onda kad se sa svime oko hrvatstva ne slažeš. Ljudi su za njega umirali pa bolje da ga se ne dira. Podsjetio me jedan članak kako za vrijeme njegova režima bez obzira na demografsko-reproduktivne histerije sa don Bakovićem i njegovim tadašnjim sloganima poput onog legendarnog ‘Hrvatska majko, dijete nam rodi’, nije bilo ni blizu tako ozbiljna pokušaja da se reduciraju ženska reproduktivna prava kao što je to danas slučaj u vremenu uzleta konzervativne revolucije. (Link)

U ovim milenijskim godinama umjesto u budućnost putujemo strelovito u prošlost na krilima konzervativne revolucije koja se ne događa samo nama već i zemljama regije kao i svijeta. U hrvatskom kontekstu, fundamentalistički katolici divljaju, udružuju se razne inicijative financirane od strane Katoličke crkve, organiziraju mitinge, pardon, hodove za život, za nerođeno, za embrij, za fetus. Treba li to uopće reći – mareći manje nego ikad za već rođene.

„U zaštitu nerođenog života“

Društvena napetost i polarizacija u Hrvatskoj su na zavidnoj razini, materijalne i svjetonazorske razlike sve su veće, a desno-klerikalne snage sve jače i ono što posebno plaši – nikad ambicioznije. Nakon što je prošle godine Zlatko Hasanbegović u svom kratku mandatu ministra kulture doslovno potaracao neprofitne medije i time jedinu stvarnu oporbu sveopćoj društvenoj regresiji bilo u smislu fanatičnog branjenja domovine kao da je u stalnoj ugrozi ili stvaranja sad već prilično jakog katoličko-fundamentalističkog pokreta čija je ishodišna točka udruga U ime obitelji i koji nakon velikog uspjeha i upisivanja u Ustav RH definiciju po kojoj je jedini mogući brak onaj između muškarca i žene, do nedavnog pokušaja da se u Obiteljski zakon stavi definicija obitelji koja bi podrazumijevala samo heteroseksualne brakove i to samo one s djecom (i time isključila čak i samohrane majke ili očeve, izvanbračnu djecu, nevjenčane parove i sve moguće kombinacije ljudskog suživota, da ne govorimo o LGBTIQ životima) pa sve do dugotrajne kampanje za zabranu pobačaja i bjesomučne borbe protiv pojma roda i u tu svrhu izmišljene rodne ideologije pa time posljedično i protiv konvencije Vijeća Europe, tzv. Istanbulske konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama jer u sebi sadrži definiciju rodno uvjetovanog nasilja.

Konzervativna revolucija u Hrvata slična je onoj u Poljskoj ili Americi. Pro-life pokret dobio je svoju hrvatsku inačicu u obliku opskurne zaklade Vigilare i njezinog glavnog lica, povratnika iz dijaspore, Vice Batarela koji je, povodom nedavne predaje skoro 170 tisuća potpisa Saboru za „zaštitu nerođenog života“, izjavio da bi i silovane žene morale roditi jer „tko smo mi da odlučujemo koje bi se dijete trebalo roditi a koje ne“ i povrh toga da je „znanstveno dokazano da žene koje jesu silovane imaju manji postotak pobačaja“(!). Logično, žensko je tijelo još jednom bojno polje, teritorij koji treba osvojiti, disciplinirati i upogonit u svrhu reprodukciju nacije. Žene se opet preko vlastitog tijela tjera u okove religije i nacije kako bi im se oduzelo pravo na autonomno odlučivanje koje su stekle još u socijalističkoj Jugoslaviji.

O tome kako HDZ više nije ni dovoljno desno ni dovoljno katolički

Hasanbegović, Batarelo i ostali iz njihova fundamentalističkog, ultra-nacionalističkog ešalona predstavnici su neke nove snažne struje kojoj HDZ nije ni približno dovoljno radikalan u obrani hrvatskih i katoličkih vrijednosti, a trenutni HDZ-ov premijer Andrej Plenković za njih je nedopustivo (pre)liberalno nastrojen. Kako će se HDZ nositi s rastućim ekstremizmom unutar donedavno vlastitog glasačkog tijela, preostaje za vidjeti. Da im je zauzdavanje radikala puno bolje išlo u mračnim devedesetima, misao je koju ne želim izvesti do kraja.

2017. godina je i u kojoj se nakon uspješne ofanzive nad neprofitnim medijima, Zlatko Hasabegović, otpadnik iz HDZ-a i predsjednik novoosnovane stranke Bruna Esih i Zlatko Hasanbegović – Neovisni za Hrvatsku, čovjek s doktoratom iz povijesti i osoba koja javno negira postojanje ustaškog logora u Jasenovcu i uporno ponavlja kako je ‘Za dom spremni’ starohrvatski pozdrav, uspio je u samo nekoliko mjeseci što mnogima nije desetljećima. Uspio je, naime, začepiti rak ranu hrvatskog nacionalizma iz koje je neprekidno kapalo jer je jedan prominentni zagrebački trg sve ovo vrijeme nosio Titovo ime. Trg maršala Tita postao je tako Trg republike Hrvatske da slučajno ne zaboravimo gdje se nalazimo.

I zato, sretna nam svima nova, 2018. godina. Sasvim sigurno u njoj će cvasti stotinu cvjetova konzervativne nacionalističke revolucije u uvjetima klijentelističkog kapitalizma.

 

 

I vuk sit i ovce na broju (o Srbiji)

Autokratska praksa

Trenutni predsednik Srbije, a doskora premijer, Aleksandar Vučić, voli sebe da poredi sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom, državnikom koji je uživao veliki međunarodni ugled i bio apsolutni autoritet unutar zemlje. Tito je između ostalog bio i doživotni predsednik SFRJ. Da bi bili fer prema g. Vučiću, morali bi mu dati malo više vremena, jer ipak je Tito na vlasti bio skoro 40 godina, a Vučić osim poslednjih 5 godina na poziciji potpredsednika i predsednika vlade ima i staž ministra informisanja iz perioda 1998-2000 iz vremena pred, tokom i nakon rata na Kosovu (vremena masovnog kršenja ljudskih prava i masovne represije režima). U nekim elementima je g. Vučić već nadmašio neuporedivo cenjenijeg i poznatijeg prethodnika, kao npr u medijskom prisustvu. Ako gledate centralnu informativnu emisiju javnog TV servisa, nije nimalo neobično da dvadeset minuta predsednik priča, postavlja sam sebi pitanja i daje odgovore na njih, odgovara na optužbe čiji izvorni oblik nismo čuli i podsmeva se opoziciji, koja nema priliku da se obrati, te da vodi “dijalog” sam sa sobom. Nakon dvadeset minuta, obično slede vesti o tome šta je još predsednik danas radio i sa kim se susreo. Pomislio bi čovek da je svemoguć, da je na više mesta istovremeno, rešava probleme svakog građanina i građanke ponaosob i nadgleda svakog funkcionera iz vlade, iako mu to nije u opisu posla. Tito nije uspevao da toliko dominira medijskim prostorom, mada ni on nije bio skroman.

Predsednik ima svoje novine koje u naslovima “otkrivaju izdajnike”, crtaju mete ljudima na čelo, ispaljuju afere, atentate, objave rata i pretnje ratom, državne udare, a kadgod mu zatreba pravi se da nema veze sa tim. Na brojne natpise kako je nađeno oružje blizu njegove kuće, da je pokušan atentat automobilom i slično, on smerno i skromno odgovara da se ne boji i da mu njegov život nije bitan i da se on voljno žrtvuje za građane Srbije.

No osim očigledne samozaljubljenosti, na koju, istini za volju, brojni političari-ke u Srbiji nisu imuni, g. Vučićeva vladavina je interesantna sa aspekta da se trudi da bude opozicija sam sebi. I to mnogo bolja opozicija nego što to stvarna opozicija jeste. On je i u tome bolji.

Tako, dok se kune u dijalog sa Albancima i poziva na dijalog sa opozicijom, nezavisni novinari bivaju izloženi napadima koje policija ne istražuje a otkrivene afere zataškava pričama o zapadnim stranim centrima moći koji izmišljaju te afere i plaćaju novinare da ih izmišljaju. Istovremeno ne trepnuvši, prima političare iz zapadnih zemalja, kune se u pravnu državu, ljudska prava, medijske slobode, posvećen je ulasku u EU. Istovremeno mu je desna ruka ministar odbrane koji se zaklinje Rusiji na vernost i saradnju, a prethodni predsednik iz iste stranke je predsednik novoizmišljenog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom, obezbeđen mesečnim budžetom od milion evra.

Vučić se zalaže za istorijski dijalog sa Albancima koji bi obezbedio trajni mir, ali to treba da bude u skladu sa tim da je Kosovo srpsko, što će ponavljati čim ode iz Brisela. I naravno, protivi se neustavnim rešenjima. I istovremeno, demonizovana slika Albanaca kao vekovnih zakletih neprijatelja biva pažljivo gajena od strane vladi bliskih medija i pojedinih funkcionera, te svaki kontakt sa Albancima izaziva sumnju da se radi o nekakvoj zaveri protiv Srba. Ne sećam se da se predsednik ikad usprotivio govoru mržnje, osim kada je tvrdio da je on korišten protiv njega ili njemu bliskih.

Opozicija sebi samom

Kada štrajkuju zaposleni u javnim službama ministar, bliski saradnik predesdnika, se ljuti što su tako nezahvalni i što podrivaju napore vlade za stabilizacijom, a predsednik ih razume i obećava rast standarda. Najčešće zapravo, objašnjava kako im je već mnogo bolje nego što im je bilo, samo to oni ne primećuju.

Kada tvrdi da je Srbija lider u regionu u ekonomskom razvoju, onda javni servis i nezvanično zakupljene privatne TV stanice ne objavljuju nezavisne podatke da je upravo suprotno, već ponavljaju ono što im je rečeno. To nije samo “što je mladoj milo to joj se i snilo”, tu je i pretnja da će oni koji tvrde drugačije postati metom tabloida i ostalih plaćenika u službi moći. Predsednik sve to vrlo dobro zna, ali ga nisu informisali i spreman je da zaštiti svakog građanina od zloupotrebe državnih službi, ali nikada ne čini ništa da kazni odgovorne da to sprovedu, uostalom to nije njegova nadležnost. On je protiv toga da se prekoračuju nadležnosti i zalaže se za to kada je potrebno zemlji i građanima. On se ljuti kada ga retki hrabri (znači zlonamerni) novinari pitaju kako je istovremeno “za” i “protiv” i kada ga podsećaju na neispunjena obećanja, jer pobogu on je tako dobronameran a svi koji to ne vide su zlonamerni.

Kada su u ministarstvu prosvete dve stručne saradnice odobrile priručnik za osnovnu školu koji je sadržavao upute za izbegavanje diskriminacije spram dece manjinskog seksualnog opredelenja, one su na pritisak crkve odmah otpuštene. A sa druge strane, predsednik postavlja javno deklarisanu lezbejku na mestu predsednice vlade. I vuk sit i ovce na broju. I tako ukrug. Šta da radi opozicija kad je on opozicija? I mada to izgleda smešno sa distance, kada gledate informativne emisije javnog servisa, nema nikakve nejasnoće i nelogičnosti. Šta je čudno u tome što predsednik voli sam sebi da postavlja pitanja, da se “kritikuje” i hvali, da istovremeno bude “za” i “protiv”?

Odnosi sa susedima

Kada su krajem aprila u Skoplju izvršene nasilne demonstracije i upad u parlament, na snimcima je registrovan pripadnik tajne službe iz ambasade Srbije. Njegovo prisustvo i uloga nisu nikada objašnjeni, ali novofomirane makedonske vlasti nisu zbog toga povlačile potez proterivanja ili slično. Kada je krajem avgusta 2017 je u iznenadnom i dramatičnom potezu evakuisana i zatvorena ambasada Srbije u Skoplju/Makedonija, uz optužbe za “neprijateljske, ofanzivne akcije protiv Srbije”. Društvene mreže su odmah bile prepravljene šalama na račun navodnog neprijateljstva, te podsmevanja sumanutom potezu srpske diplomatije, da bi samo nekoliko dana kasnije bez javnog objašnjenja, osoblje bilo vraćeno, jer je navodno Vučić sredio stvar sa makedonskim premijerom Zaevom. Stalno generisanje nekakvih navodnih drama u kojima nastupa Vučić i rešava ih, je uobičajen model ponašanja. On je taj koji predlaže makedonskoj vladi zajedničku sednicu, a da niko ne pita, čekajte on je predsednik republike, kako sad on to predlaže, zar to nije posao premijerke? Usled izgradnje kulta vođe, u kojem mu svesrdno pomažu i drugi, pa tako i sama premijerka,  blede pitanja o nadležnosti, pravnoj državi, istrage o brojnim aferama i zloupotrebama položaja se ne vrše, nezavisni instrumetni kontrole vlasti su marginalizovani i onesposobljeni, a u pozadini se sprovodi gomilanje finansijske moći u rukama saradnika vlasti.

Odnosi sa susedima su u vremenu vlasti stranke koja pripada predsedniku, drastično pogoršani, to važi posebno za Hrvatsku, ali i za Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Ministar vanjskih poslova Dačić se ističe u širenju teorija zavere i najmoćniji čovek u Srbiji je po svemu sudeći vrlo zadovoljan poslom koji ovaj obavlja. Isti taj ministar diplomatije Dačić bez imalo stida govori o prethodnim vladama u kojima je i sam lično bio, kao štetočinskim, o vremenu Miloševićeve vladavine ima samo reči hvale i opravdanja, teorije zavere predstavljaju temelj svih njegovih znanja, a kvarenje odnosa sa susedima uspešno sprovodi u svakoj prilici. Ali kada ne bi bilo njega i ministra vojnog sam predsednik Vučić bi izgledao mnogo gore nego što je to slučaj kada ga se poredi sa ovom dvojicom – zato oni i jesu takvi kakvi su. Možda je upravo to razlog zbog kojeg izostaju jasnije kritike upućene od strane EU sa kojom se Srbija nalazi u pregovaračkom procesu za članstvo. Iako je jasno da bez rešenja normalizacije odnosa sa Kosovom nema perspektive članstva, tolerisanje poteza vlasti kojima se ruše temelji pravne sigurnosti i jednakosti građana, stvara nekažnjivost i podstiče atmosfera linča za opoziciju vlasti, se može pokazati pogubnim na duže staze za pitanje demokratske kulture u Srbiji.

U julu 2017 zuastavljeno je jedino suđenje za zločin u Srebrenici koje se odvijalo u Republici Srbiji i to iz formalnog razloga jer u vreme podizanja optužnice niko nije imao mandat tužioca za ratne zločine. Namerno ili ne, ovaj vakuum je kreirala sadašnja vlast, a posledice su da se obustavlja suđenje, a to će se možda dogoditi i sa drugim procesima. To naravno doprinosi stvaranju dubljeg jaza i nepoverenja između Bošnjaka i Srba, te unosi tenziju u odnos BiH i Srbije.

A dodatne posledice za ceo region su grozne i opasne, jer podstiču strah, mržnju, otvaraju rane iz prošlosti na beskrupulozan način i otežavaju stvaranje uslova za bolji i bezbedniji život.

Makedonski scenario

Zaposleni u državnim službama žive u strahu od otkaza ukoliko javno pokažu svoje opoziciono političko opredelenje i ostaje da se vidi do koje tačke taj pritisak može da raste, a kada će doći do eksplozije nezadovoljstva i oslobađanja od straha.

Javne ličnosti koje dignu glas protiv autokratske vladavine, neslobode medija i zatupljivanja kroz režimske medije, bivaju od strane državnih i/ili stranačkih funkcionera proglašavani državnim neprijateljima, oni nestaju sa javnih servisa, njihovi nastupi se otkazuju, kažnjavaju se institucije koje bi prekršile zabranu i strahom se vlada. U nastupima na TV emisijama se čitaju liste ljudi koji su navodni strani plaćenici i neprijatelji i dovodi ih se u vezu sa ratnim zločincima i kriminalcima.

Zapravo je u poslednjih godinu dana napravljeno puno velikih koraka unazad što se tiče razvoja kulture demokratije, kritičke svesti, nezavisnosti institucija, kontrole vlasti, korupcije i to je ono što mnoge mlade obeshrabruje i tera da svoju budućnost potraže van zemlje. Jasno je da ovakav sistem ne može večno opstati i da će se kad-tad urušiti i nemam strah da to ovako može dugo opstati u ovom obliku, ali gubimo čitave generacije i to je šteta koja nastaje.

Proletos je u svojoj predizbornoj kampanji sadašnji predsednik govorio kako “neko sprema makedonski scenario da sruši Srbiju” i da ga on neće ni po koju cenu dozvoliti. Makedonski scenario je onaj u kojem građani protestvuju protiv privatizacije države u kriminalne svrhe: nezakonitog prosluškivanja, zastrašivanja, protiv izborne prevare, protiv korupcije i sistema nekažnjivosti koji je vlada VMROa sprovodila u Makedoniji. Izgleda da sadašnji predsednik misli da je rušenje takvog sistema nešto loše, no na sreću ono je neizbežno, jer ljudi nisu rođeni da budu robovi, pokorne sluge ili poltroni, iako se neki tokom svojih života nađu u tim ulogama.

Nenad Vukosavljević

 

Çka tash? / Šta sada? (o Makedoniji)

 

Previše se toga desilo prošle godine u Makedoniji da bi se sve to moglo objasniti u kratkoj formi kao što je ovaj tekst, a u isto vreme svi ti događaji mi se čine važnim dijelovima mozaika koji i sam pokušavam sklopiti kako bih razumeo procese i bar za sebe izgradio perspektivu koja bi bila malo više od pukog reagovanja na dnevne događaje i šokove.

Dugo očekivani parlamentarni izbori,  dvije godine nakon što je opozicija[1] objavljivala prisluškivane razgovore, održani 11. decembra 2016. godine,  doneli su i teške i neočekivane rezultate. Do tada vladajuća demokrišćanska VMRO-DPMNE i pored ogromnog pada je ipak ostala najveća stranka. Vladajuća Albanska DUI je izgubila polovinu  mandata, ali je ipak ostala najveća u tzv. albanskom bloku. Pojavile su se dvije nove albanske stranke – Alijansa za Albance i BESA koje su ušle u parlament. Socijaldemokrati su osvojili samo jedan mandat manje od VMRO-DPMNE-a, ali ono što je bilo iznenađenje je da su socijaldemokrati po prvi put (ne samo za njih, nego uopšte) dobili više desetina hiljada glasova Albanaca. Još je veće iznenađenje kada se vidi koja su ta albanska mjesta u kojima su pobeđivali: pored urbanih sredina, u dobrom delu i mesta koja su najviše stradala za vrijeme rata  2001., mjesta koja su u ogromnoj većini albanska u etničkom smislu. Praktično, da nisu Albanci u tolikom broju glasali za SDSM, razlika između njih i VMRO-a bi bila dramatično veća i svrgavanje VMRO-a sa vlasti bi bilo, ako ne i nemoguće, onda daleko teže, a i ovako je bilo pakleno. Kako je to moguće, šta se to desilo?!

Kasnije ću o tome.

Nakon izbora je tek uzavrilo. Zbog izuzetno odvratne anti-albanske predizborne kampanje koju je VMRO vodila, sada se našla u situaciji da, iako pojedinačno najveća stranka i kao takva dobila mandat od predsednika države da formira vladu,  nije mogla da nađe albanskog partnera. Predsednik države je ostao lojalan svom partijskom šefu iz VMRO-a[2] pa je dodatno otežavao situaciju time što je protivustavno odbijao da preda mandat drugoj stranci po broju mandata, tj. socijaldemokratima.

Zarobljena država

Država je još uvijek bila kompletno zarobljena (termin upotrebljen i u zadnjem izveštaju Evropske Komisije) i taj period krize se samo produbljavao. Na ulicama svih gradova su redovne bile nacionalističke povorke pod kontrolom VMRO-a. Na kraju je predsednik popustio i SDSM su objavili da su postigli suglasnost sa svim albanskim strankama za učešće ili podršku za novu vladu.  U takvoj se situaciji i desio onaj dramatični 27. april 2017. kada je na jedva održanu konstitutivnu sednicu Sobranija (na kojoj je za prvi put nakon osamostaljenja države izabran Albanac za mesto predsednika parlamenta) upala rulja od nekoliko stotina građana koji su napali poslanike nove parlamentarne većine. Slike dramatičnog nasilja su verovatno prošetale regionom.

Te su nas vesti zatekle na regionanom Osnovnom treningu CNA u Ohridu (gdje sam bio kao član trenerskog tima), pratili smo prenose iz Sobranija očekujući da će ona, uistinu tragično-karikaturalna figura u ulozi predsednika zemlje da proglasi vanredno stanje i da uđemo u još dramatičniji period za zemlju. To se nije desilo, on je na kraju ipak popustio (ili se uplašio, ili ga je neko ipak upozorio da je to ipak malo previše za njegove i makedonske kapacitete, ma šta god on o sebi fantazirao kada stoji sam ispred ogledala). To nasilje do sada još nije pravno raščišćeno, ali je uz više novinarskih istraga i svedočenja učesnika-ca poprilično jasno šta se dešavalo.

Bivši premijer i vođa VMRO-a je bio van države (kao i uvek u zadnjoj deceniji kada se nešto dramatično dešavalo u Makedoniji – priznanje Kosova, dvodnevni rat u Kumanovu 2015, itd.). Onih nekoliko stotina protestanata ispred parlamenta su unutra pustili neki poslanici VMRO-a (što se vidi na snimcima unutrašnjih kamera). Manja ekipa nasilnika koja je prva ušla u salu gdje su bili zabarikadirani poslanici SDSM-a i albanskih stranki je bila sačinjena od 20-30 ljudi od kojih su pola bili razni kriminalci i nasilnici iz različitih gradova zemlje, a pola (oni maskirani) su razni policijski i armijski službenici i oficiri i oni su najverovatnije već bili u zgradi parlamenta pušteni preko drugog ulaza i znali su raspored sala te upravljali gomilom. U javnosti se priča da je plan bio da se napravi veliki incident (možda i neko likvidira, idealno albanski poslanik, Zijadin Sela je jedva preživeo, njega su nasilnici prestali tući zato što su mislili da je preminuo), što bi izazvalo ulične nerede i sve to omogućilo predsedniku da proglasi vanredno stanje u državi. Ne znam šta se sve dešavalo u pozadini, ali sigurno znam da su poslanici koji su bili tamo, uz nekoliko članova obezbeđenja koji su im ostali lojalni (ustvari, ostali lojalni svojoj profesiji), stoički podnijeli situaciju i da su sprečavali dolazak svojih pristalica koje su se počele okupljati na više mesta u Skoplju spremajući se da idu u parlament da ih brane. Tek nakon više sati je specijalna policija dobila naređenje da uđe u parlament i iznese povređene. Još jedanput se sa svima nama neko igrao na ivici noža.

Uspostava vlasti je išla (i još uvijek ide) polako, uz svakodnevne sabotaže. Instalacije od 11 godina onakve vladavine su duboke, mnogo je lojalnih i ucenjenih, posebno u pravosudnom sustavu. Vrlo brzo, još pre uspostave nove vlade, su se postarali da svi koji su učestvovali u nasilju u parlamentu budu „osuđeni“ za prekršaj „učešće u rulji“ za što su dobili uslovne presude, što je bezobrazno. I još i danas je pravosudni sistem u velikom delu lojalan staroj vlasti kada su u pitanju dela protiv njih i sve to ide užasno sporo ili nemoguće.

Nadanja i razočarenja

Sada su pred nama lokalni izbori (zakazani za 15.10.) i VMRO (koja je btw najbogatija stranka u cijeloj Evropi po jednom evropskom istraživanju od prošle godine) na veliko usred kampanje obećava nove parlamentarne izbore ako dobiju lokalne. I sada bih da se vratim na ono pitanje sa početka ovog teksta: kako to da je toliko Albanaca glasalo za „makedonsku“ partiju na parlamentarnim izborima, a kojima je u društvu kao Makedonija veoma važno da se etnički legitimiraš što si i koliko „vas“ (nas, onih,..) ima u zemlji. Kao i mnogi u zemlji koji nisu bili deo klijentelističkog (i zastrašivačkog) sistema, Albanci su bili veoma nezadovoljni načinom na koji je DUI davala svoj doprinos što korupcijom, istim praksama ili ćutanjem.

U SDSM su vidjeli ozbiljnu mogućnost da preko njih kazne i „svoje“ političke elite. Ta prva prekoetnička mešanja unutar antivladinog pokreta su se mogla vidjeti prošlih godina kako uzimaju mah na protestima i drugim akcijama. Prošlih smo godina više puta kao društvo bili gurani u etnički sukob (nekada i uz žrtve) i odolijevali tome. Raslo je ubeđenje da su ti sukobi u velikom delu fabrikacija elita koje su navikle da vladaju svako u svom etničkom korpusu kao najveće patriote. Zato su im etnički sukobi super profitabilni. I negdje usput je to saznanje raslo i prešlo preko nekog praga koji ni sam ne mogu da lociram. Mi koji smo u aktivizmu, posebno u mirovnom radu smo gledali tu rastuću energiju i prevazilaženje etničkih granica i stavljali u praksu moguću suradnju. Takva se suradnja na protestima istinski uspostavila i prestala je da bude bauk, čak ni velika vest. I sada posle izbora i ovakvog mučnog početka post-VMRO-vske tranzicije su i očekivanja velika. Međutim, SDSM su za ove lokalne izbore odlučili ući u dogovor sa DUI (što iako nije oficijalna koalicija, jeste po prvi put javna suradnja albanske i makedonske stranke još od početka izbora). Ali ipak, mnogi Albanci koji su glasali za SDSM ili ostale opozicijske stranke, razočarani u DUI su sada stavljeni u situaciju da budu iznevereni. Da je ovo politički dogovor koji će za račun izborne pobede da amnestira DUI od odgovornosti. A ne samo to. Postoji cijeli niz političkih poteza koji se očekuju i nepravde iz prošlosti koji su ranije bile zatrpavane obiljem nacionalizma kao opravdanje, a i potencijalno nevini ljudi po zatvorima. Slučaji za koje smo mnogi zainteresirani da saznamo istinu.

Gorak ukus

Ostane i poneki gorak okus u ustima kada se u detalje pogleda to njihovo „otvaranje“ ka sada novim albanskim glasačima. Ravno se vidi kako je to kompletno novi teren za njih i opravdane su mi sve sumnje u iskrenost ili najmanje, razumevanje situacija i ljudi. Kao da su dobili blanko podršku, a nisu! Ovakav razvoj doživljavam kao regres, da nas ovakva kompozicija opet gura u etničke pozicije. I kada smo već jednom osetili oslobađajuću snagu energije kada se pređu etnički zidovi, gdje smo možda i po prvi put osetili da smo eto, konačno na dobrom mestu za jedan novi početak, mogući ishod, bar na kratkom roku, deluje razočaravajuće. Ne znam da li su mogli drugačije. Ne znam ni dali su htjeli, poznati su mi i otpori i nepoznavanja koji postoje. Krivo mi je što ne prepoznaju veliku šansu. Nisam pesimist (ne znam funkcionirati tako), i ne verujem da će VMRO dobiti lokalne izbore (iako su veoma snažni, drže skoro sve opštine koje su finansijski i politički jake), ali znam da mnogo, mnogo ljudi ovu godinu vide kao zadnju šansu koju bi oni lično dali zemlji da se počne postavljati kao bar malo pristojna za svoje građane. A ne radi se o ljudima koji su prošlih godina sedeli sa strane i samo čekali od nekog drugog, naprotiv!

P.S. Inače, samo je 5.3 % kandidatkinja žena za gradonačalnica na ovim izborima. Verovatno, kao i u makedonsko-albanskim odnosima od malopre, i za ovo pitanje postoje važniji prioriteti.

 

Boro Kitanoski

[1] Socijaldemokratski Savez Makedonije (SDSM)

[2] Trenutni predsednik Makedonije je član VMRO-DMPNE-a Gjorge Ivanov. Nikola Gruevski je šef VMRO-DPMNE-a i bio je premijer u prošlom sazivu vlade Makedonije (prim.ur.)