U poslednjih godinu dana, u Srbiji se dogodilo mnogo šta, ali nije se promenilo ništa. Naravno da ima ljudi koji političku promenu doživljavaju kao stvarni preokret, ali u svakodnevnim društvenim kretanjima ta promena, bar za sad, nije donela ništa. Najvažnija vest u ovoj godini bila je odlazak Demokratske stranke sa vlasti, i dolazak Srpske napredne stranke, uz promenu predsednika države što više nije Boris Tadić, predsednik DS, a jeste Tomislav Nikolić, predsednik SNS. No, ni SNS nije mogao sam da formira Vladu, pa je ušao u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i Ujedinjenim regionima Srbije, koji su bili koalicioni partneri Demokratske stranke u prethodnoj vladi. Zvuči komplikovano? Tako i jeste – nema tu priče o ideologiji, osim ako ne služi kratkoročnom interesu (kao, recimo, blagonaklono gledanje DS vlasti na rehabilitaciju Draže Mihajlovića) već o broju ministarskih i direktorskih mesta, koja moć znače. A gde je moći, tu ima i novca…
Očekivanja od promena su različita, od čoveka do čoveka. Prosečan glasač u Srbiji ima maglovitu predstavu kakve tačno promene želi i kako se do njih dolazi, pa lako upija opšta mesta iz političkih obećanja: “Uradićemo, rešićemo, biće…“ Šta tačno i kako tačno niti ko pita, niti ko odgovara. Krizu morala i duhovno siromaštvo niko ne stavlja u prioritet za promene, a zapravo to je osnova i svega drugog. Korupcija je toliko zahvatila sve sfere društva, da je minimalan broj onih koji zaista žele njeno stvarno iskorenjavanje, što nije ulaženje u ulogu Eliota Nesa, koja se jako dopada Aleksandru Vučiću, koji poslednjih par meseci obećava hapšenja. U isto vreme, sve stranke koje su u kampanji imale istaknutu „departizaciju“, odmah po stupanju na vlast su sva mesta popunile svojim kadrovima. Pa tako, sin čelnika PUPS-a odmah postade direktor Pošte. Ako teramo mak na konac, da li je to funkcija dobijena po partijskoj liniji, ili po nepotizmu, teško je razlučiti. Kao i uvek, najbolje je imati nekoliko štihova u rukavu. Besmislenost je došla dotle da je nemoguće zaposliti se kao čistačica u tržnom centru, bez članstva u partiji koja „pravi spisak“.
U poslednjih 20 godina građani Srbije su navikli da žive korupciju, te da za novac ili protivuslugu mogu u državnim organima, bolnicama, školama da završe poslove koje inače ne bi mogli, ili bi im to oduzelo mnogo vremena (što u slučaju medicine znači i život). Saučešće u korupciji pravi u ljudima osećaj da su učinili nešto loše, i tera ih da se pravdaju: “Nisam mogao drugačije, svi to rade, tražili su mi novac, nije to mito, već znak pažnje…“ Te sve i da se dogodi korenita promena, što je u ovom trenutku izmaštana iluzija, sutradan bi se neko, u čudu, pitao: “Kako ne može? Ne može ni za pare?!“
U krizi u kojoj država proglašava bogatim svaku porodicu koja ima prihode veće od 80.000 dinara (ni celih 700 evra, po kursu krajem septembra) (povodom usvajanja povraćaja pdv-a na opremu za bebe, ministar Dinkić), dok je za realnu potrošačku korpu četvorčlane porodice potrebno bar 100.000, kao da je sve dopušteno, i kao da se, ponovo, kao devedesetih sve granice pomeraju. Kada u apotekama nema lekova (dečiji sirup „brufen“ od maja je nemoguće naći na tržišu Srbije), a na rafovima prodavnica ulja i šećera, grč u želudcu podseća na poslednju deceniju prošlog veka, kada se činilo da je dotaknuto dno, dok se prvih godina novog milenijuma vraćala jalova nada da se od dna pomera.
Politika Borisa Tadića, „i Kosovo i Evropska Unija“ u novoj vladi i Nikolićevom kabinetu dobila je zanimljivo proširenje: „I Kosovo, i EU, i Rusija, i Amerika, i Nemačka i Kina, i Betmen i Supermen…“ što ne govori o širini stavova i otvorenosti, već o želji da se pobegne od konkretnih poteza, i delovanja.
Ovih dana aktuelna je politika „nećemo da žurimo u EU“ , odnosno, citiram: “Predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao je da će Srbija u daljem procesu evrointegracija imati svoje uslove, jer “nema razloga da trčimo za datumom i papirom”.” To netrčanje za datumom i papirom me podseća na jednu od onih besmislenih situacija, u kojoj se svako našao: kasnite na neki događaj toliko, da je postalo apsolutno nebitno kad ćete stići. I da li ćete uopšte stići. No, na važne događaje u svom životu niko nije stigao prekasno, pa se ovde postavlja pitanje da li nežurba znači i nevažnost? “Deset godina trčanja je Srbiju dovelo do prosijačkog štapa. Sad ćemo malo da mislimo o sebi. Na sve strane imamo prijatelje, neka se takmiče ko će da pomogne Srbiji”, nastavio je Nikolić.” Retorički, u dobrom delu javnosti koji je u njemu i video najboljeg kandidata za predsednika Srbije, ovo zvuči kao “Srbija se saginjati neće” 21. veka. Realno – to i dalje znači odsustvo svake odgovornosti, i prebacivanje tereta na leđa “prijatelja” koji treba da se takmiče, kako bi pomogli Srbiji. I opet, retorski, to nekome može nešto da znači, da nakratko podigne moral, ali bez jasnog vođstva kroz procese ne samo integracije, nego pre svega rešavanja pitanja unutrašnje politike, ovo je samo fraza, od koje se ne dobija čak ni dnevna politička korist.
Žurila Srbija u EU, ili išla polako, “bez srljanja i grlom u jagode” (Suzana Grubješić, potpredsednica vlade za evropske integracije), jagode Srbiji odavno stoje u grlu, i pitanje je koliko će još daha imati. Guranje problema pod tepih, i ostavljanje bolnih tačaka da ih uradi neko drugi: nova vlada, EU, prijatelji, NVO iz zemlje i inostranstva, Supermen, Betmen, Alan Ford… Srbiju i jeste koštalo deset godina zaostatka. Novo odugovlačenje možda pomogne samoočuvanju neke funkcionerske fotelje, ali rešavanju problema sigurno da ne doprinosi.
Kao ni prošle – ni ove godine u Srbiji nije održana Parada ponosa, zbog pretnji raznih ultradesničarskih grupa da njeno održavanje neće dozvoliti. Još jednom se država Srbija povukla pod pretnjama nasilnika, i time proširila teren za nasilje nad svakim ko slučajnom prolazniku homofobu izgleda drugačije. Iako su ove godine organizatori samu paradu postavili kao poslednji događaj u nizu, pitanje je šta slabo posećeni okrugli stolovi, i izložbe u alternativnim prostorima zaista mogu da donesu kao promenu, i koliko ljudi to može da vidi. Iako, generalno, svetska i evropska politička strujanja dovode do toga da Srbija i ne mora da pliva, neki procesi su nezaustavljivi u vreme globalizacije i interneta, previše vremena je provedeno plutajući i čekajući prijateljski brod spasa koji će odvesti zemlju u mirnu i bogatu luku. Dok ne dođe Betmen, vredi malo i zaplivati… ali, sve se bojim da se ni Betmenu ne žuri, ne bi ni on da srlja grlom u jagode.
Katarina Milićević