Gustav Šreder je bio Nemac, kapetan broda Sent Luis, koji je 13. maja 1939. godine isplovio iz Hamburga, prevozeći 937 Jevreja na Kubu. Bar je to bio početni plan kapetana koji će zbog te plovidbe postati slavan. Ukrcati se na taj brod nije bilo lako, i o tome postoje posebna svedočanstva, reći ću samo da su karte bile jako skupe, a pod stalnom pretnjom hapšenjem i odvođenjem u logore, i doći do broda, čak i ako se imalo novca, zahtevalo je čitavu mrežu pomoćnika i organizacije. Jedan od ljudi koji su pomogli bio je i Maks Šmeling, slavni nemački bokser, koji je u svojoj hotelskoj sobi čuvao braću Henrija i Vernera Luisa, dok se nisu ukrcali na brod, sa željom da se domognu Njujorka, i pobegnu od Hitlerovog režima, logora, i skoro sasvim izvesne smrti.
„Subota, 13. maj, Hamburg. Kapetan Gustav Šreder stoji na mostu i posmatra svoje putnike na molu broj sedamdeset šest u hamburškoj luci. Puni nade, oni su tu da se ukrcaju na brod koji treba da ih odnese u slobodu. Šreder poznaje uobičajeni haos u tim momentima. Muzika brodske kapele, gomile naslaganih kofera, ljudi sa pasošima i brodskim papirima u rukama, uzbuđena deca, sirene, zagrljaji, poljupci, suze – sve je kao i uvek kada jedan luksuzni parobrod, kao što je Sent Luis kreće na put. Jedino što za putnike ovog „putovanja radi zadovoljstva sa devet stotina turista“, kako se vodi u brodskoj knjizi, nije predviđen povratak. Devet stotina nemačkih muškaraca, žena i dece napuštaju Nemačku zauvek zato što su Jevreji i što ih njihova otadžbina zbog toga sistematski progoni.“
(Citat iz knjige „Leto trideset devete“ Verner Birman)
U subotu, 27. maja, brod stiže na Kubu, ali je tu zabranjeno prihvatanje jevrejskih izbeglica iz Nemačke. Iako postoji pritisak i javnosti i štampe na predsednika Brua, on ne pristaje da pruži utočište putnicima broda koji „imaju ilegalna dokumenta dobijena podmićivanjem.“ Jedan očajnik reže sebi vene, a njih 28 ima „legalna“ dokumenta. Ostali putnici, na brodu koji kapetan ne želi da vrati u Nemačku, očekuju da će utočište pronaći u Americi, koju doživljavaju kao „zemlju slobode“.
4. juna brod Sent Luis se nalazi na Karibima, pred obalom Floride. Nijedna obalska straža ih ne pušta u zemlju. Ruzvelt je u kampanji, u Americi vlada nezaposlenost, niko ne želi očajnike koji bi „zauzeli radna mesta“. Kanada ih, takođe, odbija. I Dominikanska Republika. Kapetan Šreder šalje telegrame brojnim vladama u svetu, ali svi njegovi vapaji ostaju bez odgovora, ili je odgovor negativan. Već očajne putnike niko ne prihvata, a Gebels likuje nad njihovom sudbinom, jer želi da pošalje poruku celom svetu kako Jevreje ne želi niko. Štampa brod naziva „brodom ukletih“, a kapetan Šreder dobija naređenje da brod vrati u Nemačku, što odlučno odbija, i u jednom telegramu poručuje da će „ostaviti brod u plamenu na britanskoj obali“. Posle duge agonije, stižu odgovori od vlada Holandije da će primiti putnike (181), Belgije (214), Francuske (224) i Velike Britanije (287). Oni slave svog spasioca, kapetana Gustava Šredera. (Nikom od putnika koji su se iskrcali na kopneni deo Evrope neće to biti poslednji beg. Gotovo svi su kasnije odvedeni u logore, preko 300 njih je u njima stradalo. Bolje sudbine bili su samo putnici koje je primila Velika Britanija, ali i neki od njih su stradali od bombardovanja.)
Kapetana Šredera početak Drugog svetskog rata zatekao je na povratku u Nemačku, gde je odmah po dolasku penzionisan. Bilo je to njegovo poslednje putovanje, ali su mu do kraja života (1959.) zahvalni putnici broda Sent Luis slali pomoć u hrani i sredstvima za život.
—————————————————————————————————–
Današnji putnici broda Sent Luis, ti neželjeni ljudi, koji spašavaju žive glave od rata, beže od stradanja, priželjkuju bolji i mirniji život su oko nas. Oni putuju pod okriljem noći čamcima koji primaju pet puta više ljudi nego što mogu da povezu, prelaze granice zemalja tajno, gazeći mesecima u već pocepanoj obući, žene i deca danima bez hrane i vode čekaju sledećeg trgovca dušama koji će ih prevesti na sigurnije mesto. Zovu ih azilantima, niko ih ne želi, u zemljama kroz koje prolaze svi od njih okreću glave, a i oni sami se trude da budu što nevidljiviji. U državama u koje žele da stignu ih ne žele, svugde je nezaposlenost velika, niko parče svog grkog hleba ne želi da deli sa nekom tamo izbeglicom. Nema kapetana Šredera više u Evropi, da se odupre moćnima i da moli one koji mogu da pomognu.
Ljudima koji beže od rata niko ne otvara vrata.
Evropa se divi sebi jer je pre 70 godina pobedila fašizam.
Evropa ćuti da u nekom kraju sveta i dalje besni rat, i kao i u leto 1939. ljude koji od rata beže niko ne želi da primi.
Mađarska diže zid na granici sa Srbojom, kako bi zaustavila priliv izbeglica.
26 godina posle rušenja jednog, Evropa diže drugi zid. Odgovornost će biti na Mađarskoj, ali istine radi – baš niko se nije oglasio i osudio dizanje tog zida.
Ne postoji bolji trenutak kad svet, koji se poziva na svoju civilizovanost i humanost, to zaista može i da dokaže, od trenutka da spasi ljude koji beže od rata.
I sada, kao i 1939. čitave brodove može da spasi samo Čovek.
Imamo li takvog među nama, u Evropi, leta 2015?
Leta 1939. izbeglice od rata bili su Tomas Man, Albert Ajnštajn, Bertold Breht, i mnogi drugi, manje ili više poznati, koji su se na sve načine suprotstavljali Hitlerovom režimu. Pogledajte oko sebe – možda je neko od ovih ljudi, pred kojima se dižu zidovi, budući nobelovac, književnik, naučnik… A možda je i samo radnik, koji traži spasenje svog golog života, ne mareći pri tom šta će u tom željenom boljem svetu da radi.
Fašizam je svaka ideologija koja ne vidi čoveka, kao jedinku, već kao grupu od koje želi da se zaštiti, ili da je pobedi.
Šta si u maju slavila, Evropo? Koga si to pobedila, kad ponovo dižeš zidove? Da li si zaista pobedila fašizam, kao što u svojoj gordosti misliš da jesi?
Nevoljni da vidimo patnje drugih, okrećemo glave, kao što su gotovo sve vlade sveta 1939. godine, u ovo isto vreme, okretale glave od sudbine nevoljnika sa broda Sent Luis.
Brodovi ukletih i dalje plove, obale su sve dalje.
„Nespokojni sedimo što bliže granicama
Čekajući dan povratka, i svaku i najmanju promenu
Preko granice pratimo, svakog prebeglicu
Žurno zapitkujuć, ništa ne zaboravljamo i ništa
Ne preskačemo
I ništa ne opraštamo šta se događa, ništa ne opraštamo.
Ah… dovde čujemo krike iz njihovih logora…“
Bertold Breht