Potrebno nam je više aktivnosti i programa koji spajaju ljude sa neprijateljskih strana. Trebamo izbeći i prevazići kolektivizaciju krivice.
Kompletnu i potpunu istinu o ratovima nikada nećemo saznati, gubici koji su se dogodili se ne mogu vratiti niti popraviti, moralna ili materijalna odšteta je premala i zakasnela – to nije pravedan ishod kakav bi poželeli. Ali, kako onda bez svega toga, dati osećaj ljudima, ako ne garanciju, da se sve neće ponoviti? Neki bi rekli, da je sigurno da će se nasilje ponoviti, ali ja ne mislim da smo osuđeni na to da ponavljamo greške iz prošlosti, ma kako težak zadatak bio da to sprečimo, to jeste ono što naša društva moraju da postignu. Možemo nasilje odlagati, možemo se podsmevati ili se konstruktivno angažovati da se ponavljanje nasilja ne dogodi, ali naš izbor danas će odrediti šta će se u budućnosti dešavati. I ako se odlučimo na konstruktivan angažman sprečavanja ponavljanja, to znači da nećemo voditi borbu sa neprijateljima i protivnicima, već će naš izazov biti kako da pridobijemo srca onih koji nisu uz nas. Neočekivano, ta srca neistomišljenika koja treba pridobiti, će biti sa obe strane ratom stvorenih strana, u našem sopstvenom dvorištu, kao i sa druge strane provalije nepoverenja. Kakvog li nezahvalnog zadatka!? Ma, uopšte nije tako.
Čvrsto verujem u to da je jedini način da obezbedimo neponavljanje nasilja iz prošlosti, taj da savladamo i transformišemo sukobe koje smo nasledili i u njima živimo, te da promenimo dominantne narative jednih o drugima koji potpiruju mržnju i neprijateljstvo i pretvorimo ih u narative koji su višeperspektivni i inkluzivni spram “neprijatelja”.
Ne postoje čitavi kolektivi (etničke grupe) koje se mogu označiti kao žrtve ili počinioci nasilja u sukobu – počinioci i žrtve nasilja su uloge u kojima se ljudi mogu naći, a ne njihovi identiteti. Ista osoba može u različitim situacijama i vremenu, biti u obe ove uloge, kao npr ratni vojni invalidi ili žrtve koje potpiruju mržnju, osvetu i nasilje. Oni koji rade na pomirenju će se suočiti sa žestokim otporom iz grupe kojoj pripadaju, nazivaće vas izdajnicima, stranim plaćenicima, neznalicama i mrziteljima sopstvene (etničke) grupe. A otpor sa druge strane će vas optuživati za relativizaciju krivice, obeležavaće vas kao pretnju i svrstavati u sklop zavere neprijatelja koji žele da oslabe glasove pravednih, nevinih žrtava.
Diktiraće vam liste preduslova koji trebaju u potpunosti biti ispunjeni da bi prethodili pomirenju, a oni će imati jedno zajedničko svojstvo: biće nemoguće da oni budu ostvareni u potpunosti. A naravno, nepotpunost je neprihvatljiva!?
Moj prijatelj i kolega Adnan, koji je kao tinejdžer bio delom vojske ARBiH u opkoljenom Sarajevu, objašnjavao je svoju potragu za sagovornicima među ljudima koji su ga godinama granatirali, rečima “radije bih razgovarao sa samim đavolom, nego dopustio da nam se ponovo dogodi rat”.
Ćini se dobrim savetom, da ukoliko želite da učinite nešto dobro posle masivnih događaja nasilja, siđete sa pozicije moralne uzvišenosti, pogledate prvo sebe, procenite nivo pravedništva koji osećate i sagledate njegove posledice. Odgovara li vaš osećaj pravedništva, osećaju pravedništva onih koji su u tom ubeđenju pozivali na nasilje i (ne)vešto ga pravdali pretrpljenim nasiljem u prošlosti?
O čemu se vodi taj dijalog i kuda on vodi kada se vodi u sobi na čijem zidu stoji okačena slika ratnog zločinca? Iskreno govoreći, verujem da bi vas iznenadilo kuda vodi. Mene jeste iznenadilo. Ja govorim o dijalogu koji nije nadmetanje argumentima na pristojan način. Radi se o slušanju, preispitivanju sebe i ispitivanju sagovornika, razumevanju sopstvenih misli i osećanja i njihovom izražavanju u meri u kojoj je to moguće. Taj dijalog obuhvata prepoznavanje nelogičnosti i zabluda, prihvatanju istih, razgovoru o njima, kritičnom preispitivanju istih, ali sve to bez donošenja suda o čoveku koji je pred vama. Suština je u procesu, jer dijalog jeste proces.
Dijalog ne vodi automatski poboljšanju stanja, on je uloženi napor, više je od “saslušao sam”, znači slušanje i refleksiju, pokušaj da se razume.
Relativizacija protiv generalizacije
Postoji puno ljudi koji odbijaju da neprijatelje, ljude sa druge strane, uopšte sretnu. Ti ljudi su intelektualci, umetnici, novinari, prosvetni radnici, seljaci, radnici, bogati i siromašni – nema jasnog pravila.
Spremnost na potpuno neuslovljen dijalog će biti kritikovana, i dobra je šansa da će vam prigovoriti “relativizaciju krivice”, zbog navodnog zanemarivanja konteksta i kolektivne odgovornosti. Ono što žele time reći je: postoji (etnička) grupa “krivaca” i grupa “žrtava”. Postoje (etničke) grupe koji dele svoj osećaj etničke pripadnosti i automatski dele i svoju nevinost i svoj identitet žrtve. Kolektivna odgovornost postoji samo ako govorimo o grupi krivaca i ne primenjuje se na etničku grupu žrtava, te žrtve koje ustvari dolaze iz “grupe krivaca” ne mogu imati isti tretman kao i “prave žrtve”. Time se zapravo zagovara hijerarhija žrtava, koja ne priznaje jednaku vrednost ljudskog života i njegovu vrednost određuju ravnajući se po svom ličnom osećaju pravedništva. Očekivanje spram drugih da poštuju i prihvate isti kriterijum pravedništva, ne samo da neće biti ispunjeno, već je i uvredljivo za druge, jer šalje poruku da su neke druge žrtve manje vredne. Uvreda izaziva nepoverenje i strah, nešto što će ironijom sudbine oni koji sebe vide kao velike pravedne žrtve doživeti kao glupost, jer oni su tobože tako pravedni i toga se niko ne treba bojati, jer njihova dela stvaraju bolje društvo….
Nepoverenje i strah dolaze s mržnjom, predrasude se učvršćuju i vraćaju nas nazad u stanje vatrenog primirja u kojem živimo decenijama. Možda to nije osnovna namera, ali ishod je taj.
Sa druge strane, verujem da samo ophođenje sa svim gubicima na jednak način, nezavisno od porekla ili okolnosti stradanja, može preduprediti da se gubici ljudskih života pretoče u samokolektivizirajuće mitove kolektiva u kojima postoje zajednice “dobrih” i zajednice “loših” ljudi. A takvim uravnoteženim ophođenjem izbegavamo i kolektivizaciju krivice, tj. označavanje čitavih kolektiva kao krivce i počinitelje nasilja. Kada se javno osudi nasilje, pokaže poštovanje i žaljenje spram gubitka ljudskog života jednog vojnika koji je pripadao jedinici poznatoj po zločinima, taj izraz empatije ne podrazumeva podršku i prihvatanje ideja za čije ostvarenje se taj vojnik možda borio. Empatija u ovom slučaju znači žaljenje, što je izgubljen ljudski život na takav nasilan način, ništa više i ništa manje od toga.
Zajedničke posete mešanih grupa bivših neprijatelja na komemoracijama se pokazao kao moćan način za razoružavanje umova, jer se poručuje: “mi nismo pretnja, dolazimo u miru, žalimo za gubitkom ljudskog života”. Ne bojimo vas se, dolazimo u miru, nemojte nas se bojati.
Ako dolazite iz zemlje koja je pretrpela rat, sigurno da u manjoj ili većoj meri osećate nametnuti teret – da vas neko uporno svrstava u grupu koju vidi kao neprijateljsku. Onda znate kako je kada vas nepravedno tretiraju samo zbog identitetske odrednice koju niste sami odabrali. I većina nas je imala momente straha, ljutnje i boli u kojima nam se učinilo opravdanim da podržimo nasilje spram onih koje doživljavamo kao počinioce nepravde. Ako ste dovoljno spremni da oprostite sebi tu podršku nasilju i uspostavite mir unutar sebe, sigurno ste spremni da se pomirite i sa drugima. Nije vam potrebna pravda, istina, osveta, kazna i odšteta da bi prestali da mrzite čitave kolektive, jer mržnja spram čitavih grupa drugih ljudi jeste ono što ratove čini mogućim. Izlazak iz te spirale i ostanak van tog vrtloga je garancija neponavljanja, svakako nešto što se mora čuvati i održavati, što zahteva budnost i reflektivnost, nešto što traži i strukturne promene i institucionalizaciju takvih mera. Ali, sve počinje od odluke pojedinca, od nas samih. Da li bi pristao-la da razgovaraš sa svojim neprijateljem? Ne? I to je u redu, to je uvek tvoje pravo da biraš…. Ali, zagovaranje mržnje i osvete nije tvoje pravo, jer takvo pravo ne postoji.
Orginalni članak na engleskom