Godine 2010. smo u CNA doneli odluku da radimo na dokumentaciji spomenika iz poslednjeg rata u BiH, da ih fotografišemo i sakupimo osnovne podatke vezano za njihovo nastajanje. Odluka je obuhvatila i poznata mesta stradanja na kojima ne postoji spomen obeležje. Od 2012-2015 je trajao proces povremenih putovanja, fotografisanja, sakupljanja podataka, pregleda urađenog i dogovaranja o daljim koracima. Putovanja i fotografisanje smo radili Nedžad Horozović i ja. Ovaj tekst pruža uvid u delić onoga što smo doživeli, a čemu se teško može naći mesto u analizi kulture sećanja.
I kada sve prođe sećamo se doručka pod neonskim svetlom, sedimo sami u prostranoj sali namenjenoj svadbama, na stolu beli stolnjak preko njega ukoso postavljen plavi, umazani slanik na sredini. Nezainteresovani konobar donosi omlet natopljen uljem i turske kafe koje stavlja ispred nas uz korpicu belog hleba.
Sedimo u jaknama, jer grejanje te prostorije se hotelu ne isplati, toplo je u zadimljenom kafiću koji gleda na trg i centralni spomenik na njemu. Rano je, grad je pust. Drago nam je što o hotelu u kojem smo prenoćili nismo saznali da je mesto masovnog zločina, osoblje nas već zna, bili smo nekoliko puta već.
Vani je zabeleo mraz, pijemo kafu i čekamo da nas naš prijatelj iz lokalnog udruženja boraca odvede do spomen sobe i provede do mesta na kojima su spomenici i mesta stradanja.
Idemo sa njim u tišini, prerano je za priču, otključava nam spomen sobu, ulazimo i počinjemo da fotografišemo. U svakoj od njih osećam nelagodu pomešanu sa potrebom da iskažem poštovanje prema gubitku koji je pretrpljen. Okruženi smo fotografijama ljudi kojih više nema. Za neke od njih dobijamo njihovu skraćenu životnu priču, ono što stane u minut dva, sećanja i anegdote. Nelagoda raste uz slike političara iz vremena rata, uz trofeje u obliku delova unifomi neprijatelja. Razmišljam o tim zarobljenim i ubijenim vojnicima sa druge stane, čije slike ću možda za neki dan videti na nekom drugom zidu. Težina besmisla i tuge me pritiska.
Ali navikli smo, nagledali smo se ovakvih mesta, Nedžad i ja, razmenjujemo poglede i bez reči pokazujemo jedni drugima uglove koje smo otkrili.
Oko svakog spomenika koji fotografišemo, retki prolaznici zastaju i posmatraju šta se dešava, a naš prijatelj i vodič se ubacuje i objašnjava. Čak i u centru grada, foto-aparat izaziva podozrenje, ko smo, zašto smo tu, zašto fotografišemo? Pozdrav “pomoz Bog”, “selam alejkum”, “hvaljen Isus” i poneka ispružena ruka nakon našeg odgovora “dobar dan”. Mir jeste sa nama, ne kudimo Isusa, a ako nam Bog pomogne, utoliko bolje. Ipak, nadamo se dobrom danu. Dobar će biti ako nas niko ne napadne.
Fotografišemo barake sa velikom reklamom za stočnu hranu “Sana” na obodu grada, tridesetak metara od jedine uređene zelene površine u selu, na kojoj je pre rata bio partizanski spomenik, a nakon poslednjeg dodat još jedan za žrtve iz poslednjeg rata. Žrtve iz one zajednice koji su danas tu u većini. U baraci pored je 7. maja 1992. godine pobijeno 16 ljudi, zatočenih civila. Dvadeset godina kasnije, nema nikakvog znaka koji bi govorio o tome šta se tu dogodilo, a mi krišom i u brzini fotografišemo jer se uz baraku nalazi kafana, a zna se da u kafani uvek ima pijanih ljudi. Sedamo u auto i odlazimo u tišini, sa osećajem poniženja i sputanosti. Svima je nelagodno i meni i Nedžadu i našem domaćinu koji zločin u Crkvini doživljava kao mrlju i sramotu, a niko od nas nije kriv za to. Ne trudimo se da odagnamo nelagodu, nosimo je mirno, treba da se zna da je tu, da je naša. Zbližava nas osećaj deljenja sramote i bola. Umalo da ne pomenem bol, otupi se pomalo.
U skoro tri godine povremenog fotografisanja, putovanja, na svakom mestu na kojem smo bili, domaćini su želeli da nam pokažu još neka mesta stradanja ili spomenike za koje nismo prethodno znali. A njima je bilo važno da nas odvedu da vidimo, i mi smo išli i snimali. Neki od njih su snimljeni ali podatke o njima nikada nismo uspeli da sakupimo.
U poslednjoj turi snimanja, na samom kraju ostao nam je put za Višegrad. Primio nas je lokalni hodža koji se brine i o mezarju na kojem je postavljen spomenik stradalim Bošnjacima iz Višegrada. Dugo je razgovarao sa nama a onda nas je poveo do mezarja da nam ga pokaže. Tamo sam video grob jednog deteta i kleknuo sam u travu da napravim fotografiju i tu scenu više ne mogu da zaboravim. Vraćala mi se danima u snu i na javi, preplakao sam je puno puta i dugo nisam hteo da je pokažem nikome osim najbližima, nesiguran u to da li treba da bude javna ili ne.
To je ova fotografija.
u Beogradu, 9. 11. 2015.
Nenad Vukosavljević
za izložbu fotografija kliknite na donju fotografiju:
