„Vaš otac je bio u pogrešnom logoru“ – to su reči činovnika u Nemačkoj, kao objašnjenje za odbijenicu na zahtev o tuđoj pomoći za već vremešnog i bolesnog čoveka. „Da je gore pisalo Aušvic, odmah bismo odobrili zahtev i ne bi dalje ni čitali. Ali Knićanin? Za to niko nije čuo.“[1]

O Drugom svetskom ratu smo učili u školama, gledali smo filmove, čitali knjige. Očekujemo da postoji neki konsenzus bar o osnovnom, o Holokaustu, o tome da se za vreme Drugog svetskog rata stradalo, da je vladao fašizam a strahote u vidu uništavanja u svakom smislu se (uglavnom) ne dovode u pitanje. Međutim, ako se možemo složiti oko toga, zašto se ne sećamo na adekvatan način, na način da se sećamo žrtava i obeležavamo mesta njihovog stradanja?

U Beogradu je, recimo, postojalo više logora tokom Drugog svetskog rata. Za Banjicu i Staro sajmište se zna. Kako se Sajmište obeležava i tretira, to je posebna priča. Međutim, koliko znamo za logor Topovske šupe? Da li smo čuli za Milišićevu ciglanu? Topovske šupe su jedva obeležene, mesto izgleda neugledno i zapušteno, ali je tamo bar tabla. Logor Milišićeva ciglana nije ni označen.

Ako se mi tako ophodimo prema nečemu za šta imamo konsenzus, kako se tek onda odnosimo prema onome što duboko deli naša društva, a to je ova naša novija istorija kao što su ratovi devedesetih ili o onome što se dešavalo posle Drugog svetskog rata podunavskim Nemcima?

Pitala sam se zašto je to tako, zašto se ne sećamo logora oko kojih bismo se mogli složiti. Dobila sam odgovor, koji u neku ruku mogu da razumem, ali koji teško mogu da prihvatim – da istoriografski taj logor, kao na primer, Milišićeva ciglana, nije toliko značajan. U Milišićevu ciglanu su prebačeni zarobljenici posle savezničkog bombardovanja aprila 1944, kad je stradao „Prihvatni logor Zemun“ (Staro sajmište). Preostali zarobljenici su prebačeni u novoosnovani logor za ratne zarobljenike u „Ciglani Milišića“ na Zvezdari, blizu Gradske bolnice. Prema podacima kojima raspolažu istoričari, uoči oslobođenja Beograda 1944. godine Nemci su masovno streljali zatočenike iz tog logora, tako što su ih pobili u okolini današnje Astronomske opservatorije na Zvezdari. Ja svake nedelje prolazim pored te Astronomske opservatorije. Da li postoji ikakav znak da su ljudi tu stradali? Da li postoji bilo kakav znak, bilo kakva tabla pored te veće zgrade koja je nekad bila Milišićeva ciglana? Ne. Kao da se ništa nije desilo. A opet, govorimo o žrtvama o kojima generalno imamo konsenzus. I ponovo se pitam, šta je tek sa onima za koje ga nemamo?

Pitam se i šta bi moja majka rekla na to da logor u Nemačkoj, u Drugom svetskom ratu, u kojem je ona bila nije istoriografski bitan. Bio je relativno mali, opet poređenje, bio je radni logor iako se zvanično tvrdi da nije, nije bilo gasnih komora, mada se ispostavilo da je on predstavljao takođe perfidni plan Trećeg rajha gde se „prevaspitavalo“ u Nemce. Po dokumentima koje su postavile vlasti u to vreme, dakle Rajh, sve je med i mleko što me podseća na izveštaje aktuelnih vlasti o logorima za Podunavske Nemce po Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, gde je isto tako opisivano stanje u logorima, sve sa fotografijama kako su ljudi zadovoljni i srećni u njima.[2] Na moj komentar da to baš i nije bilo tako, da je moja majka do kraja života imala noćne more, jedan istoričar iz Nemačke koji se bavio time, pisao je i objavljivao dokumente na sajtu o tom baš određenom logoru, odgovorio mi je: „Lična svedočenja su zanimljiva porodici, ali nikad ih ne možete generalizovati“. Dobro, nećemo to da činimo. A kako bi se ona osećala da je čula sve ovo? Baš zbog toga, evo samo jedan mali deo njenog svedočenja o tom mestu i tim vremenima. Ona je imala nepunih 8 godina kada su je odveli u logor.

„Nisam ti rekla, prvo kad smo išli tamo, u Nemačku, išli smo u živinskim vagonima. To je bio baš 6. decembar i još pitam baku – Stara mama, šta će mi doneti Mikelauš? (…) Sve su nas pokupili, baku, dedu, stričeve i mene. (…) U Krškom je bio sabirni centar. Sećam se, bio je napravljen wc, pokriveno od gore, i veliko da se sedne, tamo od drveta, jedna rampa. I sećam se da je jedna mati svoje dete tamo obesila, a ona skočila tamo dole. (…). Onda su nas u kamion, pa na stanicu i onda su nas vozili nekoliko dana i noći. Tamo se obavljala nužda i sve, u vagonu, bilo je puno sveta, i muškarci, žene, deca, onda znaš, pričaju oni svakojake priče, da nas vode u klanicu, a mi deca slušamo. (…) Prvo što sam videla kad smo stigli, to mi je baš ostalo, kad smo došli u tu halu, neki balvani, velika slika Hitlera i onaj hasnkrojc, to neću nikad zabraviti. Dečija glava, koliko može da shvati… samo vagoni već… ništa mi nije bilo jasno, idemo u klaonicu. Sve su nas postrojili i onda hajl… I tako je počelo, Neusatzeck. (…) Zadnje godine su nas odvojili. Disciplina za nas decu je bilo… grozno. Ujutro u pet se dižemo, na bunar se ide, dizala se zastava, kažu hajl hitler, imali smo odela kao džak, goli takoreći, ne da je bilo hladno, zime su bile grozne, snega do kolena, ja bila više mokra nego suha. Bože, šta se sve dogodilo u te četiri godine, sada ne mogu ni da zamislim da se to meni dogodilo. Išli smo, tamo su nas vodili, to je bilo blizu tih polja, kad smo morali repu, pa krompir, seno, sve te poslove, svašta smo radili. Bili smo naviknuti i kod kuće na težak rad, ali ovo… Pa došli uveče, ako smo dobili nešto za pojesti, a nekad nismo, kako kad. Tamo su bili stražari, a šta bi mogla deca, i dođemo umorni, jadni, bedni. (…) Stričevi su inače bili osumnjičeni kao partizani, pa su nas posebno maltretirali, ti sumnjivi u jednu grupu. Ono što sam ti pričala, to je bilo treće godine, ili druge, ne sećam se sad, samo znam da nije bila poslednja, kad sam bila u St. Peter kraj Freiburga, kad je ona, fraufirer, znaš, to sam ti pričala. (…) Nama je bilo jezivo, ali mogu da zamislim kako je tek onima bilo, koji su bili tamo, u onim logorima…“[3]

Kući iz logora se vratila 4 godine kasnije.

Ovaj prvi logor u kojem je bila se nalazio u Dominikanskom samostanu, ne postoji nikakva tabla šta se tu dešavalo tokom rata, pretpostavljam ni u St. Peteru, ali nagađam. Kako vidim, nemamo samo mi problem oko sećanja i obeležavanja. Čini mi se svi mi zajedno imamo o čemu da pričamo, razmišljamo i sa čim da se suočavamo.

Zašto to sad sve stavljam na papir? Želim da bude vidljivo: da je bila ma u najdivnijem logoru na svetu – bila je u logoru i prepatila je, noćne more je imala do smrti. Neću da generalizujem, hoću da se poštuje njena patnja tokom četiri godine logora u Nemačkoj, razlog njene izbezumljenosti kad vidi svastiku. Takođe, zašto je bitna priča o ovom njenom logoru, o logoru Ciglana ili recimo Topovske šupe? Zato što to ipak ima direktne veze sa sadašnjošću. Zato što ako ne poštujemo te žrtve, a oko njih više-manje imamo konsenzus, kako ćemo onda one druge? Zato što je važno poštovati žrtve sve, to bi možda ali samo možda značilo da se nešto naučilo.

Logori opet, ali posle Drugog svetskog rata

I sad dolazimo do logora oko kojih, u stvari, uopšte nemamo konsenzus. Mada, da li je i potreban? Šta se dešavalo sa podunavskim Nemcima u Vojvodini posle 1945? Šta je predstavljao Knićanin, Gakovo ili Bački Jarak? Opet logori? Kako je moguće da je opet toliko ljudi stradalo u njima, većinom deca, starci, žene? Da odemo i malo dalje – šta se dešavalo devedesetih u recimo Sremskoj Mitrovici ili Stajićevu – da se samo zadržimo na istoj ovoj Vojvodini.

Da historija ume da se poigra jeste sledeći primer, opet ćemo ostati u Vojvodini – u Zrenjenanu i njegovoj okolini. Zgrada bivšeg logora u Zrenjaninu, poznata kao Stari mlin služila je kao koncentracioni logor od 1942. do 1944. u kojem su bili zatvarani Jevreji, Srbi, Romi, komunisti i partizani. Posle oslobođenja do 1948. predstavljala je logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine. Nakon toga je služila uglavnom kao skladišteni prostor. Sada je ruinirana, ali predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik od kulture od velikog značaja. Sam izgled ne govori tako.

U istoj toj okolini Zrenjanina je i čuveni logor Knićanin za Nemce nakon Drugog svetskog rata (to je onaj “pogrešni” logor sa početka teksta), a nedaleko odatle i logor u Stajićevu koji je devedesetih godina prošlog veka služio za zatvaranje zarobljenika iz Hrvatske.

Ono što definitivno spaja ova dva logora, u Knićaninu i Stajićevu, osim geografije jeste način na koji se o njima govori i kako se obeležavaju. Na mnogim mestima, dok sam istraživala o logorima za podunavske Nemce, navodilo se da to nisu logori, nego su sabirni centri, a inače sabirni centri su osnovani po međunarodnom pravu, kako kaže jedan beogradski advokat.[4] Pretpostavljam, onda je sve u redu. I Stajićevo je isto, po nekima, vođeno kao sabirni centar. Na teritoriji Srbije postojalo je sigurno pet mesta gde su bili zatočeni ratni zarobljenici iz Hrvatske u periodu od oktobra 1991. do avgusta 1992. godine: Stajićevo, Begejci, Kazneno-popravni zavodi Sremska Mitrovica i Niš, Istražni vojni zatvor u Beogradu u Ustaničkoj ulici. Procene su da je u njima bilo zatočeno između 5.000 i 7.000 ljudi. Bila je planirana poseta bivših logoraša Stajićevu u dva navrata 2009. godine i odložena je „jer policija nije mogla da garantuje bezbednost“(?!). Postojali su dogovori 2017. koji nisu realizovani. Spomen-ploča koja je trebalo da 2009. bude položena još nije postavljena.[5]

blank

Kad smo postali toliko neosetljivi na druge? Ko je najviše stradao? Da li to znači da se o drugima ne priča? Ne pričamo o nekim logorima zato što su u drugim logorima ljudi stradali više i na svirepiji način? Nelagodnost dok o tome pišem i bez mogućnosti da uhvatim nit mi posebno stvara mučninu. Da li možemo da pričamo o drugim stratištima, kad imamo, opet ću se pozvati na sveže ratove, Srebrenicu? Možemo li da pričamo o Milišićevoj ciglani kad imamo Staro sajmište ili Banjicu? Da li možemo da pričamo, ali suštinski, o logorima za Nemce u Knićaninu i Gakovu iako smo imali nacističke logore smrti? Da li smemo da govorimo o Stajićevu ako su naši stradali u Oluji? Zašto stalno moramo da (se) upoređujemo? Zašto ne možemo da poštujemo žrtve i tuđu bol, a ne samo svoju? Daniel Gaede, iz Memorijalne fondacije Buchenwalda, nešto o tome govori: „Mislim da je to jedna od teških stvari oko kojih se još uvek svađamo: ‘ko je više propatio?’ ‘Kako se to meri?’“.[6] Pitanja se dalje samo nadovezuju i nastavljaju: kad smo postali neosetljivi na druge? Da li baš zbog toga što drugi hoće da neke žrtve stave na videlo i hoće u stvari da izjednače narative, to nas još više tera da ne vidimo neke stvari, neke žrtve? Šta ako u porodici imate i jedne i druge? Ko ima pravo na svoju priču da bude javna? Da li je koristi? Da li se svejedno stidi, pa čak i ako je „pravedna“?

Zašto nemamo muzeje ili obeležena mesta, zašto su mesta zapuštena, zašto na nekim uopšte ne postoji čak ni tabla, neki znak? Zato što se mi kao društvo ne sećamo suštinski već samo deklarativno. Zašto stradalima u Topovskim šupama spomen tablu podiže Jevrejska opština, a ne država ili naše društvo? Zašto spomenik u Knićaninu podižu žrtve i njihovi potomci? Zar to nije nešto što je obeležilo celo društvo a ne samo njihove potomke? A sve te table sećanja bi u stvari govorile, između ostalog, navodim reči istoričara Milovana Pissarija kad je govorio o pokretanju inicijativa za očuvanje nekadašnjeg logora „Topovske šupe“, „da moramo da budemo svesni da su postojale određene politike koje su bile uzrok smrti miliona ljudi“, kao i da „jedan od načina da to sprečimo da se ponovo desi jeste upravo kultura sećanja i edukacija o tome šta se desilo“.[7]

Ono što će se ipak pojaviti u Zrenjaninu, ali i u još nekim mestima u srednjem Banatu, oko čega imamo konsenzus – vraćamo se na početak teksta, jeste „kamen spoticanja“ koji će biti postavljen u znak sećanja na pripadnike jevrejske zajednice koji su bili žrtve Holokausta. To su komadi kaldrme, obloženi metalnom pločom na kojoj su upisani ime i prezime, godina rođenja i smrti, te mesto stradanja osobe. Kamen ima izdignut reljef kako bi ljudi na neki način zapeli za njih, a cilj je da se obrati pažnja na one koji su stradali. Skoro osam decenija posle.

Branka Prpa u Vremenu govori o sećanju na stratišta i žrtve u Beogradu u Drugom svetskom ratu. Međutim, svaka reč može da se primeni i na ova vremena i na sve ove prostore:

„Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.“[8]

Tada nema pogrešnih logora, ni pogrešnih žrtvi, nego samo njihove patnje.

[1] Thomas Dapper, Putevi za Mramorak, u: O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina – Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941-1955. godine. Izdavač: Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje i Centralni podunavskošvapski muzej, str. 188. Logor Knićanin je bio logor za podunavske Nemce, od 1945. do 1948.  Dokumentovano je 7767 slučajeva smrti u logoru, ali je nezvanično ta brojka mnogo veća.

[2] Rill, H, Stojčić, M. Na tragu podunavskih Nemaca, Centar za nenasilnu akciju, str. 52.

[3] Izvodi iz razgovora vođenog 15. decembra 2007. godine. Prekucano na osnovu audio zapisa.

[4] Beoković, Jelena: Istraga o logorima kod Zrenjanina, Politika

[5] Stupar, Dalibor: O logorima za Hrvate i Bošnjake u Srbiji tokom devedesetih, VOICE  Videti i:  Tončić, Bojan: Logori u Srbiji: brižljivo čuvana istina, Remarker

[6] Kultura sećanja na Balkanu i u Nemačkoj: Jedno je lice užasa, Centar za nenasilnu akciju, str. 10.

[7] Pissari: Zaštiti nekadašnji logor Topovske šupe od propadanja, Danas od 28. oktobra 2019

[8] Tihi susedi, Vreme

Podunavske Švabe, Podunavski Nemci, Vojvodina, kultura sjećanja, logor, memorijalizacija, sjećanje, suočavanje sa prošlošću, žrtve

Share This