Petog i šestog maja članovi i članice tima Centra za nenasilnu akciju Sarajevo – Beograd, u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava, prisustvovali su komemoraciji povodom Dana sjećanja na djecu stradalu tokom opsade Sarajeva.
Peti maj je dan žalosti u Sarajevu. Tada udruženja roditelja stradale dece, političari i druge organizacije, polažu vence i cveće u Velikom parku u Sarajevu, kod spomenika ubijenoj deci Sarajeva.
Sutradan, šestog maja, isti park pun je dece obučene u belo. Na hiljade njih, od vrtićkog uzrasta do završnih razreda osnovne škole i gimnazije, stajalo je oko spomenika i pevalo „Samo da rata ne bude“.
Čas bi čučnuli jedni, pa drugi redovi. Hor se smenjivao, glasovi su se prelivali kroz park, a ljudi oko hora su plakali.
Bronzani prsten spomenika napravljen je od čaura granata i municije ispaljene na grad. U njega su utisnute stope nekih od srodnika ubijene dece. Unutar prstena nalaze se dve staklene figure naslonjene jedna na drugu koje predstavljaju majku koja želi da zaštiti svoje dete.
Dok su deca pevala, setila sam se da neki tu pesmu smatraju defetističkom. Da je to molba i poniznost umesto zahteva i optužbe, kao da se prosi mir, a ne imenuje onaj ko ga je oduzeo.
Teško je razumeti tu kritiku. Posebno je teško ostati pri njoj kada pred sobom gledaš hiljade dece obučene u belo, koja pevaju o tome da rata ne bude, na mestu gde su vršnjaci ubijani. U tom trenutku analiza pretpostavlja distancu koju jednostavno nisi u stanju da održiš, ali ono što ti je blisko je molba da rata ne bude.
Ono što mi je ipak ostavilo najjači utisak nisu ni pesma, ni spomenik, ni suze ljudi oko mene. Domaćini komemoracije bili su roditelji ubijene dece.
Grlili su nas i ljubili. Nas, ljude iz zajednice iz koje su došli oni koji su njihovoj deci oduzeli živote.
Grleći me, jedna majka mi je rekla da joj je Marija omiljeno žensko ime, odmah posle Jasmine, kako se zvala njena ćerka. Rekla mi je to usput. Kao da govori o nečemu što svakodnevno nosi sa sobom i što je deo nje.
U tom trenutku nisam znala gde da stavim ruke, ni šta tačno da kažem. Delovalo mi je da nijedna reč nije dovoljno velika za taj susret.
Nakon komemorativnog programa, roditelji stradale dece su nas pozvali na ručak. Nisam znala kako da se postavim za tim stolom. Pitali su me odakle sam, kakva mi je porodica, da li imam braću i sestre. Odgovarala sam i osećala nešto čudno, skoro stid što imam „normalne odgovore“. Jedna majka je izvadila telefon i pitala možemo li da se slikamo. Kad sam krenula, počeli su da mi pakuju hranu za put.
Tokom puta nazad činilo mi se da je čitav prostor između Sarajeva i Beograda stao u zagrljaj. Sve ono što je izgovoreno, prećutano, negirano ili nikada oplakano.
I možda upravo zato taj susret nije delovao kao nešto veliko i istorijsko, nego kao nešto veoma malo i ljudsko. Razmena nekoliko rečenica. Dodir. Ime jedne devojčice. Jasmina.