Sadržaj kritike koji ovde iznosim proizilazi iz ličnog iskustva bavljenja izgradnjom mira na prostoru Balkana. Radim sa ratnim veteranima, grupom ljudi koji imaju značajan uticaj na javno mnenje u pitanjima odnosa prema ratnoj prošlosti, te sa drugim prekogranično mešanim grupama bivših neprijatelja, multiplikacionog potencijala kao što su novinari-ke, prosvetne radnice-i, aktivisti i aktivistkinje.
Koncept tranzicione pravde se uobičajeno koristi kao odgovor na masovna kršenja ljudskih prava i nepravde činjene od strane državnih organa. On se koristi kao formula da se isprave nepravde i situacija vrati/dovede u željeno stanje korišćenjem pre svega mehanizama retributivne pravde, tj. kažnjavanjem počinilaca. Uprkos činjenici da je od svog nastanka koncept tranzicione pravde „evoluirao“, njegova primena je pokazala njegove nedostatke. Na Balkanu je primenjen prvobitni oblik koncepta tranzicione pravde, koji se oslanja isključivo na retributivne mehanizme pravnog kažnjavanja i to kroz međunarodni krivični sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji i nacionalne sudove za ratne zločine u zemljama regiona.
Akcije retributivne pravde su nekompatibilne sa restorativnom pravdom
Iz mog konteksta mi je jasno da su akcije retributivne pravde nespojive sa nekim oblicima restorativne pravde. Očigledni primeri ove nekompatibilnosti su Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i lokalne komisije za istinu koje bi u zamenu za potpuno svedočenje počinilaca mogle ponuditi amnestiju od krivičnog gonjenja. U slučaju Balkana, široko javno odbacivanje presuda, zbog percepcije neobjektivnosti u najvažnijim slučajevima, je vrlo naškodilo dominantnom doživljaju verodostojnosti suda i njegovom kredibilitetu. Štaviše, opšte je prihvaćena ocena da sada već završeni rad MKSJ (koji je prvobitno u svom mandatu imao naveden cilj pomirenja, a koji je kasnije izbrisan sa sajta MKSJ) te doprinos nacionalnih sudova za ratne zločine, nisu unapredili situaciju u regionu koju i dalje karakterišu mržnja, diskriminacija, dominacija jednostranih nacionalnih narativa, strah i neprijateljstvo kao nasleđe rata. Svest o ovakvom ishodu vodila je ka ideji da se kao naknadna mera posle rada tribunala, uvede regionalna komisija za istinu koja bi koristila utvrđene nalaze i dokaze sudova, a organizovala javna svedočenja žrtava kao mehanizam koji se svrstava u mere retributivne pravde. Ipak, trinaest godina od objavljivanja ideje, atmosfera hladnog rata i osporavanja presuda MKSJ su podrila sprovođenje ove ideje. Dvadesetčetiri godine od završetka rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i dvadeset godina od rata na Kosovu, mi ne živimo u atmosferi mira, već u atmosferi primirja.
Pravda ne može popraviti načinjenu štetu
Zagovornici tranzicione pravde obično ne uočavaju razliku između ishoda pravne procedure i vrlo subjektivnog osećaja za pravdu koje imaju žrtve i članovi njihovih porodica, ili društvenog doživljaja šta bi trebao biti pravedan ishod nakon doživljenih nepravdi. Najveći deo presuda međunarodnog i nacionalnih sudova se u javnosti dominantno doživljava kao nepravedan. To nije samo zbog postojećih mana pravosudnog sistema, već zbog toga što koncept tranzicione pravde sugeriše da se pravda može dostići tamo gde ne postoji ishod koji zaista može biti pravedan. „Pravedan ishod“ bi popravio načinjenu štetu, ali učinjena šteta je nenadoknadiva i nepopravljiva, i to je činjenica koju ovakav sistem ne prepoznaje. Pretpostavka da se pravosudnim mehanizmima može dostići pravedan ishod je iluzija koja vodi stranputici.
Kako popraviti gubitak života? Kako popraviti gubitak izazvan višegodišnjom patnjom i/ili diskriminacijom? Moj odgovor na ta pitanja je da štetu te vrste nije moguće popraviti. Ne možemo ispraviti gubitak života i gubitak budućnosti. Ono što možemo učiniti jeste da damo doprinos društvenom priznanju doživljene patnje kroz simboličke akcije materijalnih davanja („kompenzacije“) ili podršku preživelim članovima porodice. Time odgovaramo na potrebu javnog priznanja gubitka koji su doživeli i dajemo prostor u javnosti da odjek izazvanog bola bude saslušan – kao pokušaj da se patnji žrtava da „značenje“.
Uprkos prisutnoj želji da se „popravlja“, čini mi se važnim da se definiše nepopravljivo, kako bi od te polazne tačke mogli da definišemo zadatke ispred nas.
Pravda ne čini ljudima istinu prihvatljivom
Ako pogledamo šta je krajnji cilj, a to je da rane zarastu i da se nepravde ne ponove, ne vidim dokaze koji vode zaključku da mehanizmi tranzicione pravde doprinose dostignuću tog cilja. Čak i najsmisleniji aspekt pravosudnog procesa a to je „kazivanje istine“, utvrđivanje nepobitnih opšteprihvaćenih društvenih činjenica, nije postignut u balkanskom kontekstu. Uprkos vrlo kvalitetnom radu na sakupljanju dokaza, MKSJ je ostao neprepoznat kao kredibilna institucija u zemljama koje su prevashodno trebale imati koristi od njegovog rada.
Postoji mnogo kompleksnih razloga i okolnosti zbog kojih je to tako, a njihovo razlaganje bi prevazišlo okvir ovoga teksta. Pod okolnostima primene u stvarnom životu, nastaju brojna pitanja koja ukazuju na nedostatke mehanizama tranzicione pravde:
• Šta se dešava kada su počinioci zločina mrtvi? Istina, pravda, kazna, popravka? Ništa.
• Šta se dešava kada nema dokaza koji ukazuju na određene izvršioce? Ništa.
• Šta se dešava kada su obični vojnici poginuli u borbi? Treba li ih smatrati žrtvama, obzirom da ih zakon ne prepoznaje kao takve? Da li je gubitak njihovih života tragedija za njihove prijatelje i porodice, koja zahteva proces zarastanja? Na koji način se mehanizmi tranzicione pravde bave ovim pitanjem?
Pravda ne sprečava ljude da učestvuju u ratovima i/ili da počine ratne zločine
Ako smo svesni činjenice da su ratni zločini već decenijama definisani kao nelegalni, a ipak se uporno iznova dešavaju, zašto pretpostavljamo da je pravno gonjenje prepreka njihovom ponavljanju?
Postoji li osim pretnje pravnim posledicama išta drugo što ljude odvraća od ubijanja drugih? Ukoliko znamo za dobre razloge koji doprinose odvraćanju ljudi od ubijanja, zar ne bi trebali da razvijamo strategije da ojačamo i raširimo te razloge?
Zašto se ljudi drže koncepta koji ne proizvodi ono što obećava?
Obmanjujuće je pridržavati se koncepta utemeljenog u pravosudnoj praksi da bi se izgradio mir ili postiglo pomirenje, jer su izgradnja mira i pomirenje puno širi i kompleksniji društveni pojmovi nego što pravni okvir može obuhvatiti. Bilo bi korisno prepoznati ograničenja i dostignuća tranzicione pravde i istražiti polje uticaja i doprinosa koje mehanizmi tranzicione pravde, ili njihovo odsustvo, imaju na izgradnju i/ili razgradnju mira.
Originalni članak na engleskom
Povezano: Transforming Transitional Justice FriEnt-GPPi Dez 2018