O Prijedoru, i događajima u tom gradu i njegovoj okolini moja saznanja su postepena. Malo po malo, godinu za godinom, otkrivam po deo strahote koja se u tom mestu dešavala tokom 1992. godine. I svaki put, nad svakom novom spoznajom, u meni se prepliću i tuga i bes, zar jedno ljudsko biće, samo po sebi slojevito, može takve stvari da uradi drugom ljudskom biću.
Književnost, sociologija i istorija, ma zapravo sve humanističke nauke od svog postanja do danas bave se baš tim pitanjem, razgrtanjem slojeva ljudskosti, no ipak – sve napisano o događajima nekada me za nijansu manje boli nego dođagaji čija sam savremenica, i koji su se zbivali u mom vremenu, tu negde, blizu mene.
Odatle i odluka, moja lična, da se pridružim kolegama koje su planirale da posete Prijedor u vreme komemoracija žrtvama na Hrastovoj Glavici, u Trnopolju i Omarskoj. Nikad nije pravo vreme za obilazak takvih mesta, jer se uvek suočavam sa teškim i jakim emocijama, a košmarne slike mi danima budu u glavi. Pokušavam da razumem, a da ne relativizujem, pokušavam da objasnim sebi, a da to ne bude pravdanje, pokušavam da što više saznam, a informacije se svode na iščitavanje sudskih presuda, pisanih teškim pravnim jezikom.
Pokušavam da zamislim kako je bilo živeti u tom mestu te, 1992. godine, kada se svako plašio svakog, kada su komšije odvodile komšije i niko ih više nikada nije video. Kako je bilo narediti da se na muslimanske kuće okače bele zastave, i kako je bilo poslušati to naređenje, staviti belu plahtu na kuću, a traku na svoj rukav, i takav obeležen nadati se da će i to proći.
Ulazim u Prijedor, 5. avgusta popodne, srećna što nemam internet, jer mi je jasno da se oko obeležavanja godišnjice Oluje vodi teška i žalosna polemika, u kojoj je svako malo u pravu, ali niko nije sasvim, a to malo istine je razloženo na deliće, pa svako grabi i drži se svog dela, jer celovita slika ne odgovara nikome. I sa tim mislima ulazim u Prijedor u kome je toplo, a uskim starim gradskim ulicama ljudi voze mahom automobile sa stranim tablicama. Avgust je, vreme da se vrate oni koji su nekako uspeli da pobegnu, i bar se egzistencijalno spasu.
Za veče planiramo da prisustvujemo događajima na mestu nekadašnjeg logora Trnopolje, i već je kasno kada krećemo put njega, vozilom sa beogradskim tablama, nas četiri žene. Gubimo se, mape su nepouzdane, putevi neobeleženi, a to već nije slučajno, mislim se u sebi, mračno je i pusto. Stajemo na jednoj pumpi, pitamo gde je spomenik. Pita nas žena kod koga idemo u taj kraj. Odgovaramo da idemo da se nađemo sa nekim prijateljima. “Kod spomenika?” “Da.” Njeno objašnjenje nas je odvelo na pravi put.
Kod spomenika.
A spomenik je podignut palim borcima Republike Srpske, eto tako, baš na tom mestu, ili mjestu, kao da i on, onako beo i sa krilima hoće da sav taj poginuli narod podseća da rat još traje, da žrtvama nije dovoljno što su dali svoje živote, već da ih i u smrti treba upotrebiti ili upotrijebiti za još jednu poruku drugima. Tu negde iza njega, videsmo svetla i auta, pa dođosmo do nekadašnjeg školskog igrališta, koje je nekoliko meseci bilo logor.
U Prijedoru znam Edina Ramulića, aktivistu koji radi taj najteži posao posle rata: traži dostojanstvo za žrtve, i dostojanstvo za preživele, a znala sam i jednu Almu, ali ona tu ne živi više. A opet, kad stigosmo do tog tepisima pokrivenog porostora, sa šatorom sa strane, ispozdravljah se sa mnogima. Odakle se znamo? Sa sličnih akcija u regionu, ili sa društvenih mreža, gde smo jedni druge prepoznali, po nekim bazičnim vrednostima ili vrijednostima, pa se međusobno branimo od napada onih “drugih”. Onih koji bi opet da ratuju, jer im je malo bilo, i kojih se opet čini da ima više.
Zazvecaše tanjiri, zovu nas na večeru. Sramota da odbijem, sramota da sednem. Nigde na grobljima ne jedem, iako su me učili da je to za pokoj duše, da se nahrane umrli, ja opet ne mogu, sve razmišljam koliko je tu bilo gladnih, koji su i od gladi umirali, a ja sam tog dana već dva podobra obroka imala… a opet, red je, gosti smo, sedosmo nekako, dok ne poče tribina o “Ulozi medija u sprečevanju genocida”.
Ta tema je toliko i široka i uska – ne zna čovek ili čovjek šta bi sve tu rekao, a opet toliko je već rečeno, da svaka dodatna reč zvuči kao fraza. I pričaše neki novinari, i dve novinarke, o medijima, o fotografiji Eda Vilijamsa, koja je pomogla da svet sazna za prijedorske logore, pa su ih ubrzo zatvorili, o izveštavanju, o tome kako nema slobode, nema objektivnosti, ni danas, a kamoli u ratnim izveštajima. I ne uspesmo da dođemo do tačke: sprečavanje budućih genocida. A svi negde u glavama imamo da se oni dešavaju, baš sad, ne ovde ili ovdje, ali negde u svetu ili svijetu, neko muči i ubija neke druge ljude…
Ujutru stadosmo u kolonu u Kozarcu, da krenemo put Omarske, gde vlasnici “Mitala”, rudnika željezne rude, ili gvožđa, jednom godišnje dozvole da se u prostor rudnika uđe, i obeleži ili obilježi godišnjica zatvaranja logora koji se u nalazio. Moguće je, sa specijalnim dozvolama, kažu, ući u taj prostor i tokom godine, ali znate kako je i koliko dostupno mesto za koje ti treba posebna dozvola da u njega uđeš.
Kolona krete, i zastade negde, u nekom šumarku.
Izađoše ljudi, čujemo, pričaju kako prošle godine nisu ni mogli da uđu, valjda su bili sporni pripadnici oružanih snaga BiH… Zastade jedan čovek ili čovjek, uslika nas pored kola sa beogradskim tablama, pa te table posebno, klimnu glavom… Nedugo prođe, začu se policijska sirena. Ide praznom trakom, mimoilazi automobile, no kraj nas zastade:”Možete ući u auto, uskoro će krenuti kolona.” Što baš kod nas? Ajde da ne pogađamo, mada je prilično jasno zašto.
Iskopanim i izlokanim stazama, nasutim šljakom (nisam baš vična tim izrazima, ono malo žuto kamenje, što ostavlja tešku prašinu kad hodaš po njemu, kako se to zove?), stigosmo do tog nekog “parkinga”, a odatle krenusmo peške dalje.
Srete nas jedan poznanik, povređen, na štakama. U knjizi “Ni krivi, ni dužni – knjiga nestalih opštine Prijedor” koju sam slučajno videla prethodnog dana, izbrojah 49 ljudi koji se prezivaju isto kao on. A u knjizi 3254 slika ljudi, sve po tri u redu, pa tri na strani, abecednim redom…
Na prostoru između “Bijele kuće” i fabričkih hala, postavljena bina, neka vojska sa oružjem, sa zvučnika se čuju svedočenja preživelih… o tome kako su ih mučili, kako su mučili one koji su tu i umrli. U toj “Bijeloj kući” koja izgleda kao neki napušteni beli kućerak, neko bi rekao da ti zidovi ćute jer je o onome što se između njih događalo nemoguće govoriti, a ne biti skamenjen, kao kamen od koga je kućerak sagrađen.
Sa zvučnika se začu konferansije, prvo reč dade nekom verskom ili vjerskom poglavaru. Taj krete, pa ga žar ponese, pominjaše “srpski rod”, pričaše o Habilu i Kabilu (Kain i Avelj), u okvire svetih knjiga postavi ovdašnji zločin, i nekako izvuče poruku, ili sam je ja tako razumela, da dok je poslednjeg čoveka ove ili one vere ili vjere, tu mira biti neće.
Ne beše mi dobro – sve se mislim, na strani sa koje ja dolazim dovoljan je jedan sličan, i eto nama rata ponovo. Do poslednjeg čoveka ili čovjeka.
Ređaše se govornici, jedna ćerka stradalog reče kratko:”Nikad halaliti, nikad oprostiti.” A ja se mislim – nikad je duga reč, traje duže od ljudskoga veka ili vijeka, i od mnogo ljudskijeh vijekova, pa zar baš nikad?
I bi mi i tužno, i mučno, i tegobno… a Sunce radi svoj sezonski posao, cedi se sa mene znoj u potocima, a sve me sram misli o vrućini:”Živi ljudi su ovde bili, bez vode i hrane, mesecima, tebi smeta vrućina…”
Dođoše do mikrofona neki političar i predstavnici udruženja logoraša, njihova priča već nije bila “nikad”, oni rekoše nešto, jedan čak:”Dolazite, i povedite svoje komšije Srbe, Hrvate…”
Na kraju, svako uze po jedan beli balon, vezan belom uzicom, na čijem je kraju zakačen papirić sa imenom stradalog u Omarskoj. Njih je bilo oko sedam stotina. A tri hiljade ih je kroz logor prošlo.
Poleteše bijeli baloni.
Lakši od duše, vinuše se put Sunca.
Na Zemlji tegoba.
Da nekad prođe, i da se nikad ne ponovi.
