Od 20-30.04.2012. u Ulcinju smo organizovali trideset šesti po redu desetodnevni Osnovni trening iz izgradnje mira.
Za grupu učesnika/ca bi se moglo reći da su bili vrlo motivisani, da su predano i naporno radili tokom radionica i da su bili zainteresovani za sve ponuđene teme, a posebno suočavanje s prošlošću. Skoro svim učesnicima ovo je bila prva prilika da sa ljudima iz različitih sredina razgovara o ovim temama.
Grupu učesnika/ca činilo je 20 ljudi iz Hrvatske (3), Bosne i Hercegovine (4), Makedonije (4), Crne Gore (2), Srbije (4) i Kosova (2). Jedna učesnica je bila iz Nemačke koja u okviru Civilne mirovne službe trenutno živi i radi u sarajevskom uredu CNA i koja odlično govori bosanski. U ovoj vrlo heterogenoj grupi je bilo 11 žena i 9 muškaraca, starosne dobi od 22 do 67 godina, odnosno u proseku 35 godina. Oko polovine grupe je aktivna u nevladinim organizacijama (mada još nekoliko njih povremeno sarađuje sa nekom NVO). Potom, bilo je troje ljudi aktivnih u političkim strankama, dvojica u medijima, dvoje u državnoj službi (od toga jedan zaposlen u policiji), dvoje u prosveti (nastavnica građanskog vaspitanja i nastavnik veronauke), i jedna osoba iz udruženja logoraša.
Bio je to sadržajan, emotivno jak, ali i zahtevan trening zahvaljujući poteškoj grupi. Nije u njoj bilo posebno “problematičnih” pojedinaca/ki, ali je njihova kombinacija i međusobna interakcija bila plodno tle za brojne sukobe. Osećaj poverenja se u grupi dugo i sporo gradio mahom zbog nedostatak sluha za drugačije mišljenje, posebno ono “u sopstvenim redovima” (etničkim). Ove poteškoće nisu neuobičajene, ali nam je bilo potrebno neobično mnogo vremena za izgradnju kakvog-takvog poverenja u grupi. Jedan od razloga svakako jeste kombinacija određenih osoba u grupi učesnika, ali razlog leži i u tome što je do prave konstruktivne emotivne razmene došlo tek u drugoj polovini treninga. To se moglo preduprediti malo drugačijim postavkama radionica u prva dva radna dana tako što bi se odvojilo vremena za neku od vežbi koje dovode do emotivne razmene na konstruktivan način. Ovako je do prve emotivne razmene došlo tek u okviru sukoba između pojedinih članova/ica grupe, pa su bili potrebni posebni napori da se radi na međusobnom poverenju.
Na ovom treningu smo najviše i najdublje obrađivali temu suočavanje s prošlošću. Time smo skratili prostor za rad na temi izgradnja mira, ali je to bila dobra odluka jer je potreba da se na suočavanju s prošlošću radi bila najveća. Pažljivo smo vraćali sve glavne tačke oko kojih se nismo slagali, ali na način da pokušavamo da shvatimo zašto i kako nam se stavovi razlikuju. Sve vežbe koje mogu da dovedu do “debatnog” načina komunikacije i povišenog adrenalina su, naravno, vremenski ograničene. Međutim, sve sporne tačke iz tih vežbi smo tematizovali u narednim radionicama, ali u takvoj postavci da se o njima može pričati na konstruktivniji način. Interesantno je da se u evaluaciji treninga više učesnika/ca žalilo da smo ih prekidali i da im nismo dali da se do kraja ispričaju, iako su mogli da nastave priču već u nekoj od sledećih radionica (ali na drugačiji način) ili u neformalno vreme.
U toku treninga pokrenuta je inicijativa da se napiše apel za mir u Makedoniji, koja je potaknuta razvojem događaja poslednjih meseci. Apel je u procesu izrade (što je trajan proces, jer je i samo pisanja teksta apela u ovako šarolikoj grupi izazov), no izgleda da će doći do finalnog uobličavanja teksta i njegovog slanja na relevantne adrese.
Na kraju ostaje utisak da je ovaj trening vredeo svog uloženog truda (a trud za organizovanje jednog ovakvog desetodnevnog treninga, njegovo održavanje, pa i učešće na njemu je zaista povelik). Ciljevi treninga u vezi sa senzibilizacijom i osvešćivanjem su u velikoj meri ostvareni. U nešto manjoj meri su ostvareni ciljevi u vezi sa osnaživanjem za delovanje. Očekivani minimum je da više od polovine učesnika/ca na neki način primenjuje naučeno u svom radu/okruženju, što verujemo da će biti efekat treninga. Svesni smo da je preterano očekivanje da se jedan deo učesnika aktivira i van uobičajenog polja rada, posebno imajući u vidu da dobar deo grupe zapravo nema iskustvo društvenog aktivizma. Za njih bi nam bilo potrebno još radnih dana, gde bismo mogli da obradimo neke osnove društvenog delovanja i praktičnih veština koje su od pomoći.
I usmena i pismena evaluacija treninga su pokazale visoko zadovoljstvo učesnika/ca, pojedinci su čak nazivali trening velikom životnom školom. Sad nam preostaje jedino da se to zadovoljstvo pretoči u delovanje.
U trenerskom timu su bili Adnan Hasanbegović, Katarina Milićević i Ivana Franović iz CNA i naša saradnica Marijana Stojčić.
I još nekoliko reči, a u vezi zanimljivosti iz prijava za trening i procesa odabira. Stiglo nam je rekordnih 227 prijava i bilo je jako teško napraviti odabir, a ne ogrešiti se o brojne kvalitetne prijave. Najviše prijava je stiglo iz BiH – 68 (što je čest slučaj), potom iz Makedonije – 58, pa iz Srbije – 56, Hrvatske – 26, iz Crne Gore čak 10 (s obzirom da ih prethodnih godina skoro uopšte nije bilo) i sa Kosova 9. Pored navedenih 227 prijava bilo je i onih koje nisu razmatrane: nekoliko nepopunjenih prijava (da ne kažem praznih), dve prijave iz Gane (s obzirom da je radni jezik treninga bosanski/hrvatski/srpski i fokus je na zemljama bivše Jugoslavije), prijave osoba koje su već učestvovale na našem Osnovnom treningu (što se neretko dešava), itd.
Još malo statistike: kao i obično, više prijava su poslale žene – 140, dok su muškarci 87. Prijavili su se ljudi između 19 i 67 godina starosti, a prosečna starost bila je 29 godina.
U prijavnom upitniku postoji i pitanje kako su saznali za trening. Iz toga možemo videti da najveći broj ljudi za trening saznaje preko interneta (različitih portala, mailing lista), direktno od nas (našeg sajta, facebook profila, mailing liste) ili drugih nevladinih organizacija. Veliki procenat ljudi (oko 20%) informaciju i/ili preporuku dobija od bivših učesnika/ca treninga. Zanimljivo nam je da nezanemarljiv broj ljudi informaciju dobija na fakultetu, od profesora ili ljudi zaposlenih u prosveti, pa i podatak da je preporuka došla od profesora iz Argentine ili Nirnberga, ili to što se prijavilo više studenata sa Institut za bezbednost, odbranu i mir iz Skoplja, jer su preporuku dobili na fakultetu.
Pored ovog broja prijava odabir postaje sve teži posao, pa je savet onima koji žele da se prijave da posebnu pažnju posvete popunjavanju upitnika i pokušaju što bolje da pojasne zašto žele da učestvuju na treningu, šta je to na čemu već rade i kako misle da bi im trening bio od pomoći u daljem radu, zašto ih baš ove teme zanimaju, šta je to o čemu žele da pričaju sa ljudima iz različitih zemalja bivše Jugoslavije, itd.
Važno nam je da napomenemo da smo, kao i uvek, izuzetno zadovoljni saradnjom i uslugom Hotela “Dvori Balšića” i “Palata Venecija” u kojima smo održali ovaj trening. Multietnička sredina kakva je Ulcinj jer uvek dobar izbor za održavanje treninga. I zato volimo da se tamo vraćamo.
.F., 16.05.2012.