Čežnja za saslušanjem – Zoran Panović

Ovde zatvorenici nisu znali kad je dan, a kad noć. Kretali su se samo u okviru zgrade, nije bilo šetnji i gimanstike po zatvorskom krugu. Dovođeni su ispod šahte, jer samo su kroz taj otvor mogli da vide nebo. Nebo nad Berlinom.

Onim istočnim-socijalističkim. Memorijal Hohenšhonhausen (Hohenschönhausen) otvoren je u kompleksu bivšeg zatvora za političke zatvorenike koji su izgradile sovjetske snage nakon Drugog svetskog rata, a posle Sovjeta zatvor je koristila Štazi – specijalna policija DDR-a i on je bio u funkciji do samog njenog kraja. Zatvor danas izgleda kao „zamrznut“ u vremenu pred ujedinjenje Nemačke i predstavlja jedno od značajnih podsećanja na nedavnu prošlost u ovoj zemlji. Obilazimo ćelije, sobe za saslušanja, hodnike… Među vodičima kroz ovaj memorijalni centar su i bivši zatvorenici. Sedočenja su direktna, a sablasnost ovog kompleksa odupire se perverznom nostalži šarmu „sovjet arta“, ili DDR turizmu, onim njihovim relikvijama (suvenirima) koje možete pazariti na ulicama i trgovima Berlina.

Štazi – uz trabante jedan od glavnih „brendova“ DDR, brojao je oko 600 hiljada „nekonvencionalnih“ saradnika. Na inicijativu zatvorenika ovo je sad muzej. Štazi je ovde mučio bez fizičke torture, već mentalno. Enterijer je „kataloški“-retro: linoleum, tapete, stone lampe, pisaće mašine… Estetika socrealističkog minimalizma; sa crvenim lampama u hodnicima i njihovim svetlom koje se gasilo i palilo po birokratskim procedurama koje su zastrašivale i psihotizovale zatvorenike. Zgrada je projektovana tako da zatvorenik jedino može da vidi svog islednika. Kibernetski kafkijanizam.

Državna bezbednost je „mač i štit partije“. U članu jedan Ustava DDR pisalo je da partija ima vodeću ulogu. Ceo kvart je bio zatvoren. Bilo je nekoliko ulaznih vrata, adresa nije postojala, štazijevci su živeli u kvartu, neki od njih žive i danas, mlađi kadar nadgleda radnike kod kapitalista, kaže nam ironično naš vodič i bvši zatvorenik Rajnhard Furman. On je pokušao 1972. da pobegne iz DDR. Osuđen je na dve godine, a posle jedne odložene pušten. Tačnije „otkupljen je“. SR Nemačka je uplaćivala DDR sredstva za otkup političkih zatvorenika. Furman u glavi preračunava, i kaže nam da bi u sadašnjim parama jedan politički zatvorenik vredeo 50 hiljada evra. Princip DDR je bio: „para nam treba, a političkih zatvorenika bar imamo“. Štazijevci danas imaju Društvo za pravnu i humanitarnu podršku, nevladinu organizaciju i kažu da su radili po zakonu. Oni su DDR nostalgičari. Ali, zakoni DDR su bili tako napisani da ih štazijevci maltene nisu mogli prekršiti. Država nije istraživala provale u stanove. Provalu si mogao da prijaviš posle sedam dana, a ona brzo postane zastarela. Po ugovoru dve Nemačke, Zapad nije mogao da procesuira one koji ne krše zakone DDR.
U dvorištu je Spomen-ploča-sećanje na mrtve, njih oko hiljadu posle 1945, kad je ovde gospodarila sovjetska tajna policija. Rukovodstvo nemačke Komunističke partije rat je provelo u Moskvi. Staljin je pola pobio, a pola 1945. poslao u Berlin da vladaju u njegovo ime. Honeker je bukvalno mislio „sad smo mi na redu“, kaže Furman koji je i istoričar. I dugogodišnji lider DDR Honeker je proveo deset godina u zatvoru pod nacistima.
Ovde se pre rata pravila hrana za narodne kuhinje. Sovjeti su posle sloma Hitlerove Nemačke hteli tajni zatvor u Berlinu. U podrumu su izgradili 68 ćelija bez prozora. Tu se smeštaju politički protivnici, 16 procenata zatočenih bili su nacisti, po četiri zatvorenika bila su u sobi. Mogli su da sede samo na ivici daski. Saslušanja su počinjala posle 22. časa, i trajala su sve dok ne se potpiše priznanje. Ako ne te noći, onda sledeće…
Priznanja sa saslušanja su bila formatirana: „Ja, taj i taj, datum, počinio sam svoj zločinački poduhvat u službi američkog imperijalizma kako bih im pomogao u pripremama za Treći svetski rat s ciljem da se rasturi i uništi Sovjetski Savez. Služio sam kao špijun CIA“. „I ko posle takvog priznanja da vas pusti kući?“, smeje se naš vodič. Ali i dodaje da je 90 odsto tih nesrećnika koji nisu bili nacisti rehabilitovala današnja Rusija.

Pa da li je bilo zaista onih koji su radili za Amerikance, pitamo Furmana?
Jedan mladić, pravnik, radio je u policijskoj administraciji, ne govori mu ime iz etičkih razloga, poticao je iz socijaldemokratske porodice, postao član KP, i primetio da se čine protivpravne radnje tokom posla: hapse se ljudi, oduzima se imovina, krivotvore se dokazi. Počeo je da posećuje ljude koji je trebalo da budu sledeći, najavljivao im hapšenja „sutra u šest dolazimo, sklonite se“. Ali, jednog jutra targetirani je rekao kad je otvorio vrata „ja neću nasesti na provokaciju“. Razočaran praksom režima kome je pripadao i cinkaroškim mentalitetom koji je obuzimao podanike, inkognito je otišao u Zapadni Berlin, a tamo su mu rekli da ne može da pređe kod njih tek tako, pošto je kući hapsio ljude, te da je najbolje da se vrati i da šalje izveštaje za Zapadni Berlin. Počeo je da radi za CIA. Ubrzo je otkriven i uhapšen. Furman je gledao njegov dosije, u kome je bila prepiska sa Zapadnim Berlinom. Ali, 17. juna 1953. u Berlinu izbija radnički ustanak koji je ugušila Crvena armija, pa je bilo glupo da u toj situaciji ubiju i jednog policijskog majora, da se ne bi pravila loša atmosfera u službama bezbednosti. Umesto streljanja, otišao je na doživotnu robiju. Posle 12 godina robije i on je potpao pod „otkup zatvorenika“. Kad je izašao iz zatvora, i stigao na Zapad javio se CIA, ali jedini odgovor koji je dobio bio je: „Mi ne znamo ko ste vi“. Danas čovek ima 86 godina i živi u Berlinu.
Mehanizam mučenja kod Sovjeta bio je raznovrstan: ćelije sa vodom i samo za stajanje, ili samo za sedenje ali sa niskim plafonom. Stvari se menjaju nakon Staljinove smrti. Pušteni su oni koji su osuđeni sovjetskim prekim sudom, ali državna bezbednost DDR je htela da ima svoj zatvor jakog „ranga“ i da ima sopstvene metode za mučenje. Stavili su prozore na ćelije tamo gde je moglo, a 1960. su sazidali novu zatvorsku zgradu u kojoj je robijao i Furman. Stara zgrada je zatvorena, sovjetski oficiri odlaze, Služba traži svoje metode. I uskoro ih nalazi. Staru zgradu u kojoj je bio sovjetski zatvor zvali su „podmornica“, jer su u njoj uvek gorela svetla kao u podmornici, i uvek se čulo zujanje ventilacije kao što se u podmornici uvek čuje zvuk generatora. I ta zgrada kao i podmornica naravno da nije imala prozore.
Ideja vodilja za novu zgradu je bila da svaki zatvorenik bude u samici. A taj komunistički kafkijanizam – da je islednik jedina osoba koju može da vidi u zatvoru pojačava osećaj usamljenosti i mizerije pojedinca spram sistema, što je po Furmanovim rečima bilo deprimirajuće do očaja.

„Sagnite glavu!“ To je bila prva komanda štazijevaca kad uhapšenog izvedu iz simpatičnog belog kombija na kome je često pisalo „svež hleb“ ili „sveža riba“ dok je u njemu bila jedna „portabl“ tamnica. Zatvor je bio napadno čist – do sterilnosti. Miris dezinfekcionih sredstava uvlačio se u mozak. Ćelije su „mirisale na sapun“, seća se Furman koji je nosio filcanu obuću, čarape i staru vojničku uniformu prefarbanu u crno. Preko dana smeo je da sedi samo na hoklici. Nije smeo da se nalakti. Umesto prozora bili su stakleni zidovi. Zatvorenik je trebalo da razvije „čežnju za saslušanjem“ kada si mogao da se „raskomotiš“ i da s nekim popričaš. „Ja sam čak jednom dobio priliku da napišem pismo. Samo jednom sam dobio paket, i samo jednom video advokata. Ćelije su bile ozvučene, a samoću je nekad uspeo da razbije „ćelijski informator“- povlašćeni zatvorenik provokator.
Štazi je imao 16 zatvora i takmičili su se ko će da mobiliše više „informatora“. Furman je imao 25 godina kad su ga zatvorili. Otac mu je bio državni službenik i obavezao se da ga ne viđa. Kad je on umro, majka je kao penzionerka podnela zahtev za pasoš. U DDR svaki penzioner je imao pravo da dobije pasoš, jer su ga smatrali bezopasnim. Na kraju se na Zapadu spojio sa majkom i sestrom.
Furman je studirao na Univerzitetu u Jeni. Sa drugom je odlučio da pobegne. Preko Bugarske stigao je u Jugoslaviju-u Dimitrovgrad. Iako je Titova država tada zbrinjavala na neki način političke begunce iz DDR, njega i druga su vratili u Bugarsku, navodno zbog neke razmene, jer su Bugari izručili nekoga ko je bio „interesantan“ jugoslovenskim službama. Štazi nije toliko interesovao beg dvojice studenata koliko studentska grupa u Jeni kojoj je Furman pripadao i koja se zalagala za „demokratski socijalizam“ što vlasti DDR nisu mogle da svare, jer je to za njih bila „revizionistička ujdurma u službi imperijalizma“. Dobio je doživotnu zabranu studiranja u DDR, i zaposlio se kao pomoćni radnik.
Dosije su mu vodili 19 godina nakon puštanja i na kraju je to bio šest metara dugačak „materijal Furman“.

Objavljeno 26.10. 2012. u listu „Danas“

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/ceznja_za_saslusanjem.14.html?news_id=249969

You may also like...