Pružene veteranske ruke – Ljudevit Kolar preneto iz “Danasa”, 27.5.2015

Prva saznanja potekla su iz skole; da živimo u Državi koju čini šest republika i dve pokrajine, i da u njoj žive narodi i narodnosti. Onda na radnim akcijama, bili smo drugovi i brigadiri; i gradili smo zemlju. Služeći armiju postali smo saborci, i spremali se da branimo zemlju, ako je neko napadne… I onda, preko noći, postali smo neprijatelji i pucali jedni na druge, i rušili postojeće.

kole2Prošlo je, posle svega, ne puno vremena, da bi se neki ljudi dosetili da probaju da se ponovo susretnu: drugovi i brigadiri sa radnih akcija, saborci iz armije i… veterani koji su u jednom trenutku postali neprijatelji, i pucali jedni na druge. Kažu da se sa nekih pet stotina reči može komunicirati, ali neka je u pitanju i par hiljada, postoji jedna reč, samo jedna reč bez koje komunikacije nema, koju je najteže prevaliti preko jezika, izreći je: IZVINI! Prvi put se ukazala prilika da se nakon desetak godina, u Grožnjanu, pod okriljem CNA (Centar za nenasilnu akciju) susretnemo: brigadiri, saborci i naposletku neprijatelji. Bio je susret za pamćenje. Verovatno će svi učesnici radionce pamtiti kada je veteran sa jedne od suprodstavljenih strana pomenuo gde se borio, na šta će veteran sa druge strane: „Čekaj, čekaj…“, i krenuo je sa preciziranjem mesta borbenih dejstava, da bi na kraju došli do zakljucka da su bili na istom mestu, ali sa razlicitih strana… Nastavak priče se produžio u pauzi seminara, uz čašicu istarskog crnog vina. Jedna od sledećih prilika za susretanje desila se u Bugarskoj, na crnomorskoj obali. Nosilac susreta je bio Centar za ratnu traumu. Naravno da nije moglo proći bez događanja. U večernjim časovima, časovima odmora, hrvatski i srpski veterani su se zatekli skupa u kafiću. Nakon par čašica počelo je sa naručivanjem pesama kod muzike, uz napomenu da je pesma za hrvatske i srpske veterane. Kafić je nakon najava na momente zanemeo. Nakon izvesnog vremena u kafić su stigli domaći momci poznate ikonografije. Nakon razgovora se razjasnilo da su to veterani koji su došli zbog seminara, a ne da bi se mešali u lokalne poslove. Jedan od sledećih susreta bio je seminar u organizaciji CNA u Brčkom i na Jahorini. Sa njega će između ostalog ostati za pamćenje kako je šanker bio zabezeknut da je to jedini seminar u njegovoj praksi u kom je učestvovala kompletno muška grupa. Ali, ono što će najverovatnije ostati kao najjači utisak sa svih seminara biće dolazak na Jahorinu. Dolazilo se sopstvenim vozilima. Na usponu neposredno pred turističkim mestom Jahorina, jednom od veterana je “prokuvao”auto. Kako je ko pristizao, kada bi video auto pored puta momentalno se zaustavljao i prvo pitanje je bilo šta treba da se da se pomogne… Kada se sve završilo, na prvoj kafi nakon puta, u hotelu, prvo pitanje koje se nametnulo nakon malopređašnjeg događaja na usponu, bilo je kako bi taj susret izgledao pre desetak godina!? Nakon učešća na svim ovim seminarima, rodila se zajednička ideja da se organizuju grupne posete mestima stradanja, sva tri entiteta. Krenulo se sa određenom strepnjom. Ali, uz dobre pripreme od strane nosioca događaja i pokrovitelja CNA, ostajali su i bolji utisci nego što se dalo pretpostaviti. Jedna od takvih poseta se desila u Velikoj Kladuši, gde su se sukobili prpadnici istog entiteta. Cveće se položilo, zajedno, na spomen-znamenje obema od sukobljenih strana. Najdirljivije je bilo na zajedničkom ručku, gde su nakon desetak godina međusobno progovorile nekadašnje dobre komšije sa sukobljenih strana, koji do tog događaja nisu govorili. Potekla je i poneka muška suza, ona tvrda, najtvrđa. Naravno, o susretima veterana sva tri entiteta, pomenutim, a jos više nepomenutim, mogao bi se napisati roman. Hiljade reči se mogu napisati o tome da veterani primerom pokazuju da se može dalje, nakon svega sto su prošli i doživeli, uz poštovanje različitosti. Ali, da li bi roman mogao ono najvrednije? Da možemo dalje, treba prevaliti preko jezika onu jednu, tako tešku reč IZVINI, ili pruženom rukom, bez reči to pokazati. Svi susreti o kojima govorim proticali su bez velike pompe, manje-više nezapaženo od strane medija, sem možda lokalnih, iako iza svih ovih događaja stoje iskrenost i velika želja, a imajući u vidu iskustvo koje su prošli veterani, da se sve ono što im se dogodilo ne dogodi nikada vise. Jedan u nizu takvih susreta veterana sva tri entita biće održan 29. i 30. maja u Kruševcu. Glavni događaj će se odvijati 30. maja na Velikoj Moravi kod Varvarina, kada će se položiti cveće i odati pošta žrtvama, povodom tragedije kada je poginulo desetoro ljudi prilikom bombardovanja mosta od strane aviona NATO snaga. Svako je dobro došao! Autor je veteran i učesnik susreta veterana iz različitih entiteta.

Ljudevit Kolar

Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja

Danas, 27.05.2015.

 

 

 

 

You may also like...