Napredni trening iz izgradnje mira (saradnja sa Mirovnom akcijom)

U organizaciji Mirovne akcije Prilep/Tetovo, od 11-25.4.2016. godine u Kruševu je organizovan napredni trening iz suočavanja sa prošlošću. Mirovna akcija je za ovaj trening tražila podršku od CNA, s obzirom da im je to prvi napredni trening koji rade, a imajući u vidu iskustvo koje CNA ima na tom polju. Tako su u timu bili Goran Taleski, Boro Kitanoski i Fllanza Jusufi iz Mirovne akcije, i Katarina Milićević iz CNA.

Grupa je ranije odabrana od učesnika/ca sa prethodnih osnovnih treninga u organizaciji Mirovne akcije, a sam trening je za cilj imao osnaživanje aktivista/kinja za delovanje u makedonskom kontekstu. Učesnici/e su pozivani na trening, prema prethodnom učešću na bazičnim treninzima, i aktivizmu u svojim zajednicama. Činili su je mladi, gotovo svi ispod 30 godina, Albanci i Makedonci, najvećim delom. No, kako je par dana pred sam trening i inače napeta situacija u Makedoniji odlukom predsednika da abolira od krivične istrage sve političare umešane u razne afere postala još napetija, nekoliko učesnika/ca, posebno akitivista/kinja je otkazalo svoje učešće. U trenerskom timu smo i sami  imali dileme šta činiti imajući u vidu situaciju u zemlji, ali smo odlučili da radimo prema planu, jer procesi demokratizacije nisu kratki i jasno oročeni na nekoliko dana, te da je sam trening potrebniji i pojedinicima i društvu od učešća na protestima u tih 10 dana.

IMG_2276 - Copy

 

Trening je zamišljen kao produbljivanje osnovnog treninga, sa tim da su teme suočavanja sa prošlošću i izgradnje mira rađene u više blokova, i temeljitije nego na osnovnim treninzima. U ovoj grupi, bile su interesantne radionice kreativne razrade konflikata i identiteta i diskriminacije, u kojima su pokazivali svoj kreativni potencijal, što je delovalo i inspirativno za samu grupu i motivišuće za trenerski tim, da kreativnim vežbama da prednost u odnosu na „polemičko-diskusione“.

Radionice o suočavanju sa prošlošću i iz izgradnje mira nisu dovele do očekivane međusobne konfrontacije unutar grupe, pa ni samorefleksije ustaljenim i prihvaćenim načinom razmišljanja, načinom posmatranja „neprijatelja“ i „vlastitih heroja“. Postoji neka vrsta zadrške u spremnosti na suočavanje, na jednoj strani sumnjajući u svoju „kompetentnost“ jer su u vreme konflikta bili deca, a sa druge strane ne želeći da poremete neki nivo druženja i bliskosti koji je nastao u grupi, i kojim su zadovoljni, samom činjenicom da su se sreli i da na nečemu zajedno učestvuju.

I posle rada sa studentima/cama u Bosni i Hercegovini, mi je bio utisak da mladi ljudi budu ushićeni što se uopšte nalaze zajedno na jednom mestu, što se na ličnom nivou razumeju, te da se boje da bi ulaskom u „teške teme“ pokvarili svoje druženje. Čini se da imaju jako malo prilike da komuniciraju jedni sa drugima i trećima i… te da im ovakvi susreti sami po sebi dođu kao rad na izgradnji mira, što i jesu, na neki način, ali je očekivanje trenerskog tima da se radi na dubljem nivou, izgleda, bilo preterano.

Takođe, zabrinjava smanjivanje broja aktivista/kinja koji žele da se bave izgradnjom mira i suočavanjem sa prošlošću u celoj regiji, što je rezultat smanjenja broja nevladinih organizacija, i u odnosu na prethodnu deceniju, bitno je smanjen aktivistički potencijal, a da nije smanjena potreba društava za aktivizmom.

U samom timu je bilo teškoća u radu, koje su izazvane odsustvom i bolešću jednog od članova i neblagovremenim komuniciranjem tih teškoća unutar samog tima. Sa druge strane, i pored te teškoće, bilo je vrlo izazovno oprobavati se u novim postavkama i vežbama, što su članovi/ce tima iskoristili da prodube svoja trenerska iskustva i veštine, podrže jedni druge i prate ritam i potrebe same grupe.

K.M.

 

You may also like...