Sve je prošlo bolje nego što se moglo očekivati. Zajedničko prisustvo veterana svih zaraćenih strana, odavanje pijeteta stradalima prilikom streljanja u Trusini. Posebno je značajno što je od organizatora dodatno istaknuto prisustvo veterana u okviru prisutnih zvanica.
Umorni od penjanja do groblja u Trusini, gde se održala Sveta misa. Puni dojmova koji su ostali nakon svega što se doživelo, puni emocija, bez obzira kakva i kolika iskustva stoje iza veterana. Malo je ostalo prostora nakon svega doživljenog da se analizira gde lično stoji svako i šta je ostavio pojedinačno u celoj priči.
Nakon završenog programom predviđenog dela, većina veterana su pošli put svojih domova dok je manji deo, zbog dužine puta od nekih desetak sati neophodnih za povratak, ostalo u Jablanici da bi to učinilo sledećeg dana ujutru. Kako je preostao dobar deo popodnevna, odluka je bilo da se vreme svrsishodno i iskoristi. Krenulo se u obilazaka spomenika bliže i dalje istorije koji se nalaze u blizini.
Najbliži spomenik bio je u Jablanici gde su učesnici i bili smešteni. Muzej “Bitka za ranjenike na Neretvi” Jablanica.
Početak obilaska valjda sasvim uobičajen. Slikanje da se zabeleži i pokaže. Ulazak u Muzej, na ulasku dočekuje kustos koji ljubazno odgovara na postavljena pitanja. Naravno, jedno od prvih pitanja je o mostu, koji je koji most… Kustos strpljivo pojašnjava da je most koji su partizani srušili bio stari most na Neretvi kojim je išao voz, a koji je sagrađen u vreme Austro-Ugarske monarhije. Nemci su 1943. godine ponovo podigli most u cilju uspostave komunikacije vozom. Taj most koji su Nemci podigli 1943. godine je srušen za potrebe snimanja filma Bitka na Neretvi. Taj most i danas leži srušen na prilazu Neretvi.
Potom nas je kustos ostavio da sami, u obilasku Muzeja, komuniciramo sa svojim mislima, nakon stečenih novih utisaka, o nečemu o čemu se slušalo u školi, gledalo na filmu.
Prilikom završetka obilaska došlo je do ponovnog razgovora sa kustosom muzeja koji je pokazao interesovanje, u početku, odakle smo se obreli tu. Najverovatnije zarad izvesne evidencije odakle se pokazuje interesovanje za Muzej.
Reč po reč, došlo se do toga zašto smo u Jablanici. Objašnjavamo: zajedničko prisustvo veterana svih zaraćenih strana, odavanje pijeteta žrtvama streljanim u Trusini.
Kustos je više puta ponovio pitanje: “Veterani svih sukobljenih strana!?” Kada je dobio pozitivan odgovor, na neki način je pokazao posebno interesovanje za jednu od strana učesnika sukoba pitanjem: “Zar su i oni prisustvovali?” (Na žalost, do tog trenutka nije nam se učinilo toliko bitno, pa nismo obratili posebnu pažnju.)
Nakon dobijanja pozitivnog odgovora, došlo je do reakcije kustosa, koja me je dovela do kasnijeg ličnog razmišljanja koliko zapravo znače posete i prisustvo veterana svih sukobljenih strana ovakvim događajima, odavanje pjieteta svim stradalim u sukobima na prostorima bivse SFRJ.
Kustos je krenuo da nam vrati novac dat za ulaznice sa pojašnjenjem da je znao ko smo ne bi ni naplatio ulaznice, dodavši i još niz pažljivo odabranih reči, a sve da da na neki način iskaže pažnju prema nama kao učesnicima događaja.
Naravno, mi smo rekli da skroman iznos dat za ulaznice smatra našim skromnim doprinosom za održavanje Muzeja. Rastali smo se svako sa svojim mislima nastalim na osnovu utisaka nakon ove posete. Produžili smo dalje, u našoj nameri da obiđemo još mesta koja smo zamislili.
Tek kada smo stigli u motel i ostalima ispričali događaj, počeli smo da “vraćamo film unazad”.
Počeli smo sa razmišljanjem koliko zapravo vredi i šta znače ove i ovakve posete vetarana svih sukobljenih strana, posebno mestima stradanjana svim stranama, stradanja najčešće nedužnih, bespomoćnih…
Ono što sam sam sabrao neću nametati. Neka svako se susretne sa svojim mislima.
Ljudevit Kolar Kole