O studentskim protestima koji u Srbiji traju od novembra 2024. godine (o čemu je pisala u posebnom tekstu moja koleginica Ivana Franović) razgovarali smo sa Marijom Ilić i Dimitrijem Glukčevićem, studentima iz Niša koji su aktivni u studentskim protestima, ali su i učesnici Treninga za trenere i trenerice Centra za nenasilnu akciju. Prethodno su i Marija i Dimitrije učestvovali na nekim od naših treninga izgradnje mira, Marija na Osnovnom treningu, a Dimitrije na Mir-Paqe-Мир treningu.
Sa njima smo razgovarali dan posle velikog protesta koji je u Beogradu održan 28.6.2025. godine, i posle kog je policija tukla ljude na ulicama, te pokušala upad na Pravni fakultet.
Možete li nam najpre reći nešto o sebi?
Marija: Ja sam rođena 2001. godine u Paraćinu, sada sam na master studijama komunikologije u Nišu, na Filozofskom fakultetu. Što se aktivizma tiče, aktivna sam od druge godine gimnazije, kada sam sa drugom iz srednje škole napravila organizaciju “Eho”. Snimali smo svoje profesore koji su nam odgovarali na pitanje šta natera intelektualce da se vrate u malo mesto posle studiranja u većim gradovima? Zašto nisu ostali tamo gde su studirali, u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, nego su se vratili u Paraćin? To mi je prvi aktivistički poduhvat na lokalnom nivou. Posle toga sam bila u studentskom parlamentu, pa sam bila u Kreni – Promeni, i tamo sam upoznala Dimitrija. A onda sam počela da se bavim omladinskom politikom i to je to prešlo u posao, prvo u Komsu, a sad radim u Nacionalnoj koaliciji za decentralizaciju. Za sve to vreme idem na proteste. Nadam se da će mi prva četvrtina života proći u protestima, a ostale tri četvrtine u slobodi. To mi je želja za budućnost.
Dimitrije: Ja sam Dimitrije Glukčević, isto iz Niša, tu studiram Pirodno-matematički fakultet, druga sam godina master studija matematike. Mene je Marija zapravo upoznala sa Centrom za nenasilnu akciju. Ona mi je rekla da se prijavim na Mir-Paqe-Мир trening, maltene pred istek roka. Ja sam u tom trenutku radio nešto drugo, ali sam se na kraju prijavio, i mnogo mi je drago zbog toga.
Da li vam je i koliko iskustvo rada u grupi, na osetljivim i teškim temama, sa treninga na kojima ste učestvovali pomoglo na bilo koji način u organizaciji studentskih protesta?
Marija: Baš smo Dimitrije i ja juče pričali o tome koliko nam je to iskustvo značilo, i koliko bismo sada drugima preporučili da odu na trening, koliko mislimo da bi im značio i koliko bi se osnažili. Nama je u startu bio poznat plenumski proces, koji se praktikuje na blokadama fakulteta, kao i kako i na koji način mi argumentujemo i koliko nam je to značajno.
Kada govorimo o ideologiji protesta, studenti nisu homogena grupa, među vama ima velikih razlika, kao i u društvu, ali ste skoncentrisani na jedan cilj: ispunjenje zahteva?
Marija: Studenti nisu ništa drugo nego deo opšte populacije Srbije, kojoj je potreban rad, mi i dalje ne znamo hoćemo li nositi tu neku šešeljevsko-vojvodsku zastavu, ne znam kako se zove ona crna zastava, i čini se da studentskim protestima prevladavju nacionalno-desni simboli, ali to ne znači da je to zapravo ideologija studenta. Ako već pokušavamo da narod na neki način politički opismenimo ili da razbijemo tu stigmu antipolitike, čini mi se da ne bi trebalo da se ponašamo u jednom trenutku prema njima kao prema deci, pa im udovoljavamo, a onda u drugom trenutku kao ih polijemo hladnom vodom.
Dimitrije: Ne bi se složio sa tim, pošto mislim da zastave koje se pojavljuju ne oslikavaju toliko dobro sliku, odnosno strukturu mase, jer mislim da te zastave uglavnom nose više ekstremistički orijentisani ljudi, a da većina zapravo nije takva. Mislim da smo totalno na sve moguće strane raštrkani i to je jedan od glavnih problema koje imamo zapravo. Sukobi uglavnom nastaju, ne možda zbog nerazumevanja, nego zbog nekih suštinskih ideja od kojih polazimo.
Problema u kom smislu? U vašim dogovorima za akcije, aktivnosti, dalji rad?
Dimitrije: Možda načinu kako želimo da postignemo određene ciljeve, nebitno da li su u pitanju akcije, aktivnosti, dugoročni planovi, ili bilo šta slično. Ne umemo da komuniciramo kako treba, ali sve to možemo da prevaziđemo na neki način. Spomenute idejne razlike , to je ono što zapravo nikada nismo uspeli da rešimo, niti mislim da postoji način za to, jer smo mnogo heterogeni. Imamo zajednički cilj, ali način na koji želimo da dođemo do tog zajedničkog cilja je potpuno različit.
Sedam meseci traje i za sedam meseci taj studentski bunt nije, uz sve pokušaje vlasti, uz sve negativno što se dešavalo, uz sve pretnje, udaranja, hapšenja, blaćenja, stavljanja na crne liste, nazivanja svakakvim imenima, pretnjama porodicama, šta god se dešavalo u tih sedam meseci, studentski protest i dalje je ostao jedinstven, jak i ka javnosti nije bilo ni jednog slučaja da se videla neka vrsta razjedinjenosti. Mi građani, sa strane, vidimo heterogenost, ali u dobrom smislu: ima nas različitih, ali svi imamo jedan cilj i jednu ideju. Kako to objašnjavate?
Marija: Imali smo jednu krizu. Prvo, vrednost koja nas je stvarno okupila jeste solidarnost, ali ne samo ona altruistička solidarnost, nego i preventivna u smislu: sad je pala nadstrešnica na ove ljude, to je moglo i meni da se desi. Neki ljudi su protestovali, dali su svoje mišljenje, rekli nešto glasno, krenuli su da ih tuku. Čini mi se da smo tu jedni za druge baš zato što smo različiti. Imali smo zapravo krizu solidarnosti kada se je desilo ono u Novom Sadu baš pred 15. mart, kada su studenti uhapšeni. To je bila naša slaba tačka, slab moment. Mi smo odrasli u antipolitici. Sada kad hapse nije nam više bitno da li su to pripadnici političke stranke, NGO ili bilo ko drugi. I u tom odnosu prema političkim strankama i nevladinom sektoru vidi se ono što 13 godina svi mi pod ovom vlašću slušamo različite narative ljudima koji su „strani plaćenici, domaći izdajnici“…
Naša drugarica je najmlađa odbornica Skupštine grada Niša, i time što je odbornica ima još veću odgovornost. Za pitanja mog života, kad odlučuju ti ljudi, ne bih htela da to bude prljava igra, nego bih htela da budu ljudi kakva je ta moja drugarica. A onda smo na plenumima više puta izglasavali nepoverenje ljudima koji su se pre studentskih blokada angažovali u politici, što mi je problematično. Nemaju studenti ekskluzivno pravo na borbu za pravdu i to smo napokon shvatili nakon 15. marta.
Dimitrije: Ono što je kao držalo blokade ovih sedam meseci i jesu zahtevi oko kojih smo se okupili. E sad, zašto kažem „kao“. Zato što i nakon sedam meseci mi te zahteve nismo sinhronizovali na nivou svih univerziteta u zemlji. Maltene svaki univerzitet ima neku svoju verziju zahteva što samo pokazuje koliko zapravo mi ne umemo da se dogovorimo. Iako to sa strane možda izgleda dobro, i verujem da je možda neko čak i primetio da ti zahtevi nisu baš isti, nama se to ne uzima za zlo, na svu sreću. Što se tiče vrednosti koje stalno spominjemo, mnogo lepo zvuče kada se kažu, mnogo lepo zvuče kad se napišu, ali ono što sam ja doživeo je da uglavnom kada postoji neki test tih vrednosti, dakle, kada treba da pokažemo solidarnost, da se to zapravo ne dešava.
Mnogo je lako biti solidaran kad smo videli da svaki put kada nekoga hapse izađemo na ulicu i ništa se ne desi, ali kada zapravo postoji određena poteškoća ili prepreka zašto nismo solidarni? To što nas zahtevi vode, to je bilo odlično u nekom smislu jer smo svi znali da se toga držimo. U trenutku kada zahtevi više nisu primarne stvari oko kojih se okupljamo, mislim da je tada sve krenulo da ide u pogrešnom pravcu.
Nešto što sam naučio iz ranijeg bavljanja aktivizmom je da zapravo ako ima više od dva zahteva niko više ni ne zna šta su zahtevi. Recimo, raspisivanje izbora stvarno jeste mnogo prostiji zahtev, s tim što je totalno suprotno onome što smo pre toga pričali i tražili.
Kako je počelo vaše lično angažovanje u protestima? Koji je to trenutak kad ste se vi uključili?
Marija: Ja sam 1. novembra iz Niša kretala za Beograd, imala sam neku radionicu na FKM.
Dimitrije: Ja mislim da sam bio u kafiću preko puta fakulteta u Nišu, tada sam saznao. Neko je video vesti i tada nismo ni shvatili koliko je ozbiljno. Pri kraju tog dana sam shvatio…
Marija: Inače zanimljiva stvar, trebalo je na FKM da radim u saradnji sa drugaricom iz Subotice koja je trebala baš da vozom dođe. Imam i nešto lično kad je pitanje, prilikom pada nadstrešnice jedna moja sugrađanka je poginula, Anja Radonjić. U Nišu je 4. decembra bila zakazana blokada Rektorata, i ja sam od tog trenutka tamo, jer je moj, Filozofski fakultet, prvi ušao u blokadu.
Dimitrije: Prvo mi pada na pamet jedna scena iz Rektorata kada je rektor hteo da kaže:“Šta ja sad treba, da pričam sa svima vama?“ i mi smo svi onda povikali:“Da!“ i otišli u amfiteatar. Meni blokada počinje pre tog četvrtog. Vreme mi je mnogo relativan pojam i imam osjećaj da su prošle godine. Mesecima sam pričao sa svojim prijateljima sa novinarstva kako generalno treba da se pokrenu studenti, pošto su i ranije bili neki protesti sa nama bitnim temama i uvek se skupi desetak studenta koji tu kao nešto protestvuju i na kraju opet ništa. Pričali smo kako da aktiviramo svoje kolege, šta bi mogli da uradimo, i sećam se da sam u tom periodu od 1. novembra do 4. decembra baš aktivno radio na akcijama vezanim za besplatne udžbenike. Bio mi je baš aktivan period i sećam se da se mi pripremamo za jednu ozbiljnu gerilsku akciju, i mene zove drugrica da mi kaže kako već neko vreme razmišlja i ne može da veruje da se u Nišu ništa nije pokrenulo. Da je FDU blokiran, da ima još fakulteta koji su blokirani u Beogradu, a da mi u Nišu ćutimo, i kako je to moguće, gde su studenti iz Niša, šta se dešava… Treba nešto da uradimo… I onda smo krenuli u planiranje protesta i bilo je nas troje-četvoro koji smo znali da ćemo da se pojavimo u Rektoratu i pozvali smo maltene sve ljude za koje smo mislili da mogu da se pojave, da će sigurno da dođu. Jutro kada je trebalo da se blokira rektorat, ja se sećam, sedam na biciklu, trčim da kupim neko platno da nažvrljam crvenu šaku, kupujem farbu, zove me drugarica da joj kupim lek za srce, ja se vraćam u apoteku, trčim kod njih u stan… Pokušavam da skiciram na tom platnu kod njih, na podu studentske sobe, koja bukvalno ima dva sa dva. Planirali smo da farbamo tu, da se osuši, ali nismo imali vremena. Ulećem u taksi, stižem ispred rektorata, bukvalno smo spustili to platno dole na kej samo ga na brzinu zamazali, ulećem u rektorat… u taksiju smo pričali kako niko neće da se pojavi, kako će da nas pohapse sve, i onda o tome kao “ko će njima da donosi cigare kada odu u zatvor”.
A onda – pun rektorat, pun amfiteatar i ispred njega. Kad smo stigli tamo ja sam bio oduševljen, da li je moguće? Shvatili smo da postoji mogućnost da se blokiraju i neki fakulteti i izglasali smo blokadu Filozofskog. Zanimljivo je što nismo ni znali šta znači blokada rektorata, jer mi smo mislili sada kao tu uđemo, ali šta ako nas je petoro, šta mi tu radimo, koliko dugo ostajemo?
Koliko puta za ovih skoro sedam meseci su se desili momenti za koje ste mislili da nisu mogući? Jesi li ikada pomislio da ćeš da ideš pešice od Niša do Beograda?
Dimitrije: Ja sam se nadao takvim stvarima, moram da priznam. Prvih dana blokada sam onako iz šale rekao, e mogli bi da pešačimo za Beograd, zato što znam da su to radili ’90-ih, ali stvarno nisam mislio da će to da se obistini, pogotovo ne da će zapravo toliki broj ljudi da ide na ta pešačenja.
Previše je bilo neverovatnih trenutaka, a sad naravno pitanje je gde je ta prelomna tačka kad nešto neverovatno postane verovatno i moguće pošto i svaki protest i svako pešačenje i sve ostalo u nekom trenutku mora da krene da se planira i onda već znamo da će da se desi. Nisam optimista po prirodi, ali što se događanja tiče baš sam bio optimističan svaki put kada nešto radimo, bio sam siguran da će da uspe. Nekako, osećao sam entuzijazam u vazduhu.
Iz aktivističkog ugla, to su aktivnosti koje traže i fizičku i psihičku snagu, iscrpljuju na svakom nivou, ali dovode do toga da se uključuju i ljudi iz svih tih gradova i sela, veličanstveni dočeci u Beogradu i Kragujevcu, i emotivno je jako. Kako ste se nosili sa svim tim emocijama, koje su potpuno različite? Strah je uvek prisutan, u takvoj državi živimo, kako preovladavate svoj strah?
Marija: Postojale su amplitude, i baš smo bili umorni. Baš smo pred 15. februar, pred protest u Kragujevcu pričali o tome kako smo se osećali kao izduvani baloni, do tada smo sedeli na plenumima i odlučivali šta ćemo kako ćemo, i onda sam i ja pešačila od Jagodine do Kragujevca, i to mi je bilo značajno. Da te ljudi dočekuju kao oslobodioce, nije to istina, samo vide u tebi da ti je stalo do onoga čemu su oni dali svoje živote. Posebno stare bake i deke, oni su dali život ovoj zemlji, i vide evo nekome i dalje znači ova zemlja, neko ovde šeta, neko je ovde prošao ponovo, ovi mladi ljudi hoće nešto, imaju volju za nešto. Mnogi su do sad mislili da smo mi neki apatični, apolitični, koji gledaju samo telefone i to im je jedino bitno i da svi maštajmo da odemo u Ameriku, da se preselimo tamo, ili u Kanadu, Nemačku… To se mnogo promenilo. Kad je strah u pitanju: ja bežim. Kada treba da se priča, verujem da bih mogla da kažem šta god, ali kad su u pitanju fizičke opasnosti, tu sam već kukavica.
Mislim da niko ne bi imao pravo da ti kaže da si kukavica, imaš ogromnu hrabrost.
Dimitrije: Mislim da generalno imam visoku granicu za strah, u smislu gde drugi ljudi ne bi smeli nogom da kroče, idem glavom. I raniji aktivistički poduhvati koje sam radio su dosta bili povezani s time. A onda mi je ovo u blokadama došlo kao prostor da ja taj deo sebe ostvarim i to mi mnogo znači. Kada odem na protest i budem samo deo gomile koji je tu i šeta se, ne osećam se dobro. Nije mi to taj doživljaj kao kada aktivno učestvujem, u smislu da ima tu i delimično straha, i drugih emocija, sreća, radost, oseća se energija, masa… Često sam za megafonom i ta interakcija sa masom mi jako puno znači. Na strah uglavnom ne mislim.
Ako pričamo o stvarima koje su simbolički označavale promenu, ono što sam ja videla to je bio 13. februar, 14. je bio protest u Kragujevcu, 13. februara uveče kad su došli studenti iz Novog Pazara u Kragujevac, kad su skandirali „Kragujevac opet glavni grad“ zajedno sa studentima iz Kragujevca, sa svojom DUNP zastavom, tog trenutka sam ja zapravo doživela jednu od najvećih promena koju sam videla u ovoj zemlji, a to je da odjednom smo svi – mi i da odjednom se i taj kraj Srbije priključuje toj velikoj reci promena. Kako ste vi to doživeli? Sve te razlike koje su postojale, na primer 31. oktobra prošle godine, mnogo njih je u međuvremenu prevaziđeno.
Dimitrije: Kada sam sreo ljude iz različitih gradova Srbije, mi stvarno imamo osećaj kao da se poznajemo godinama, i da smo svi ekipa. Imamo osećaj da ljudi koji su u blokadama, pogotovo ti ljudi koji su najviše aktivni, koji pešače, dolaze na sastanke, s kojima najviše imam interakciju… Nema među nama: mi smo Pazarci, mi smo Nišlije, mi smo Beograđani, prosto svi smo jedna velika zajednica i mislim da je to ono što mene najviše motiviše, jer osećam da možemo da izgradimo takvo društvo, da smo svi u njemu jednaki, da se solidarnost o kojoj toliko volimo da pričamo poštuje, neguje, živi.
Marija: Kad smo mi u Nišu pravili protest, pošto je Filozofski fakultet smeštao DUNP-ovce, onda smo tražili gde će biti mesto za iftar, jer je u tom trenutku bio Ramazan. A onda kad smo mi pešačali do tamo, pošto je tad bio post, onda su oni nama spremili posne mantije. Ljudi sa kojima sam pričala vide ovo kao priliku da ostanu u svojoj zemlji, ovo je naša zemlja: Dunpovaca, Nišlija, Paraćinaca, Kragujevčana, Novosadjana.
Dimitrije: Meni je ljudska komponenta kod svih ljudi koji se aktiviraju najupečatljivija. Mislim da niko ne misli toliko o tim nekim stvarima, odlasku preko i slično, samo smo svi naši. To je više osećaj i nešto što kruži vazduhom nego nešto o čemu se diskutuje. Baš je specifično zato što to nisam osećao na taj način ranije, pogotovo ne sa tolikom skupinom ljudi.
Jako je emotivno promišljanje da hoćemo da napravimo društvo u kojem je dobro da živimo, to mi je vrhunac politike i to je i vrhunac i uključivanja ljudi, i ljudi to isto osećaju. Od koga ste doživljavali najveću podršku, a ko vam nije pružao podršku ili ko je najviše pokušavao da smeta?
Marija: Ja nisam odrasla u porodici koja se ikada angažovala, niti aktivistički, niti politički, ja sam ta koja je u svoju porodicu unela politiku. I porodica me podržava, najviše mama, ali ne i cela šira familija. Imam podršku i od prijatelja, kolega, ljudi na blokadama. Mi smo imali sreće sa dekanicom našom, ali s druge strane i ona je imala sreće zato što je pred istek poslednjeg mogućeg mandata.
Dimitrije: Iskreno, moji roditelji nije baš da ne podržavaju, ali su uvek pričali: “šta ćeš ti tamo, šta će to tebi u životu. Pošto se ja generalno dugo bavim aktivizmom, uvek su tog stava. Prosto, student sam matematike, potpuno sam u drugim vodama, bavim se drugim stvarima, fizikom, programiranjem, sve su to prirodno-tehničke nauke. Šta ću ja sad na protestima, moram li ja baš da budem u prvim redovima, šta će to meni da blokiram, ima li drugih studenta… Ali, kada su krenule blokade, ja sam imao režim da dva dana budem na blokadama, malo spavam na fakultetu, onda odem kući da se istuširam, uzmem stvari i opet se vratim na fakultet. Ničija podrška mi nije trebala, osim tih ljudi koji su na blokadama i mislim da nam je to najviše značilo. Mi smo prosto živeli svi u jednoj zajedničkoj kući.
A građani u kom smislu vam građani daju podršku, a u kom smislu ta podrška nije onakva kakva vama treba?
Marija: Ja sam se probudila jednog jutra i razmislila u kakvoj bih državi htela da živim. To je priča o zborovima kada smo krenuli da pričamo o tome činilo nam se da smo svi mi mnogo napredovali od kada su počeli plenumi i blokade. Koliko mi se puta desilo da imam određeni stav o nečemu, dođem na plenum, čujem neke argumente i onda samo vidim sebe kako dižem ruku za stav za koji sam mislila da nema šanse da glasam za to. To su one nemoguće stvari. Meni je zapravo ta podrška bila najznačajnija, da su se ljudi više uključili u zborove, odnosno da saznate da je ova država njihova, pa makar mesna zajednica, a onda i dalje.
Dimitrije: I IT-jevci su nam dali baš veliku podršku, to mora da se spomene.
U vreme kada završavamo Godišnji izveštaj, ne nazire se kraj protestima, u međuvremenu su studenti izašli sa zahtevom za vanrednim izborima, koje vlast ne želi da raspiše. Tokom leta smo imali krvave obračune na ulicama raznih gradova u Srbiji, represija je sve jača, vlast upotrebljava svu silu koju poseduje (nezakonitu uglavnom) pa ću vas pitati šta biste rekli za kraj intervjua?
Marija: Meni se čini da smo se stvarno promenili, svi, kompletno. Možda se nismo promenili trenutno, ali stvarno razmislimo o tome da li će za 20-30 godina ovi studenti možda biti u prilici da odlučuju u politici. Možda ćemo tad doživeti zlatno doba. Ne zlatno u smislu para, nego zlatno doba demokratije. Nadam se da će me sve ovo naterati da ostanem ovde. Ja vidim mnogo veliku nadu u svemu ovom što se desilo.
Dimitrije: Trenutno baš onako živim svoje dvadesete u punom sjaju, i mislim da na tim fakultetima gde kolektivno postojimo sa drugim ljudima sličnih uverenja, mi bukvalno ostvarujemo državu kakvu bismo hteli.
Razgovor vodila: Katarina Milićević