Uvod
Istraživačko putovanje u Jugoslaviji radili su Ivana Franović, Milan Colić i Nedžad Horozović
iz Centra za nenasilnu akciju u oktobru i decembru 2001.
Ciljevi ovog istraživanja bili su:
– Upoznavanje nevladinih organizacija i lokalnih prilika u kojima rade
– Analiza političke situacije u zemlji i analiza problema u društvu
– Ispitivanje potreba grupa koje rade u oblasti izgradnje mira, razrade sukoba, međuetničkih
odnosa, i koje rade na prekograničnoj saradnji
– Ispitivanje potrebe za edukacijom iz nenasilne razrade sukoba.
U toku istraživanja posetili smo 46 organizacija širom Srbije i Crne Gore: u Nišu, Medveđi,
Leskovcu, Vlasotincu, Vranju, Bujanovcu, Preševu, Cacku, Užicu, Novom Pazaru, Kraljevu,
Kragujevcu, Dimitrovgradu, Pirotu, Knjaževcu, Zaječaru, Negotinu, Boru, Beogradu, Novom
Sadu, Somboru, Bečeju, Kolašinu, Podgorici, Nikšiću, Cetinju, Kotoru, Herceg Novom, Tivtu,
Ulcinju, Bijelom Polju.
Kako je istraživanje trajalo veoma kratko s obzirom na veličinu Jugoslavije i broj aktivnih
organizacija, prioritetnije nam je bilo da više vremena posvetimo manjim mestima i gradovima i
organizacijama koje su aktivne u njima, nego Beogradu.
Istraživanje nije sprovedeno na Kosovu iz sigurnosnih razloga.
Istraživanje u Jugoslaviji
Politička situacija
Politička situacija u SR Jugoslaviji je veoma složena. Složenost počinje već time što
se pojam “Jugoslavija” različito percepira. Neko pod Jugoslavijom podrazumeva Crnu
Goru i Srbiju sa pokrajinama: Vojvodinom i Kosovom. Nekome je Jugoslavija: Crna Gora,
uža Srbija i Vojvodina. Nekome je Jugoslavija samo Srbija (ostaje otvoreno pitanje da li
je to “Srbija” samo uža Srbija, ili se tu ubraja i pokrajina Vojvodina). To ujedno znači da
korišćenje pojma “Jugoslavija” neko sa ovih prostora može doživeti kao vrlo političku
izjavu, bez obzira što to jeste zvaničan naziv države. Slično je i sa pojmom “Srbija”.
Trenutna situacija je takva da deo stanovništva Republike Crne Gore želi da Crna
Gora postane nezavisna država, da deo stanovništva pokrajine Vojvodine u Srbiji želi da
Vojvodina kao pokrajina ima veću autonomiju, a veliki deo stanovništva pokrajine Kosovo
želi da ta pokrajina dobije status nezavisne države.
Parlamentarni izbori u Crnoj Gori održani u aprilu 2001. godine bili su uglavnom
doživljeni kao referendum za nezavisnost Crne Gore. Taj doživljaj su potvrđivale dve
najveće koalicije izborom svojih naziva: “Koalicija Zajedno za Jugoslaviju” i “Pobjeda je
Crne Gore – demokratska koalicija Mila Ðukanovića”. Ovaj nezvanični referendum nije
raspetljao zamršenu situaciju u Crnoj Gori, kako ni jedna od koalicija nije dobila preko
50% glasova (vec 40,9%, odnosno 42%, prema zvaničnim podacima). Preostali deo
biračkog tela je svoje poverenje ukazao Liberalnom Savezu (7,9%) koji se zalaže za
nezavisnost i manjim strankama među kojima su i stranke etničkih manjina Albanaca i
Bošnjaka.
Tokom 2000. godine, još za vreme vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji, u crnogorskim
dnevnim novinama se mogao naći veliki broj feljtona o “vekovnoj torturi Srbije nad
Crnom Gorom”. Ta atmosfera je vrlo podsećala na atmosferu u Bosni i Hercegovini ili
Hrvatskoj pred rat, uz pojačano prisustvo policije u maskirnim uniformama naoružane
kalašnjikovima na putevima kroz Crnu Goru, tako da je u to vreme postojao strah od
mogućeg rata između Srbije i Crne Gore. Tog straha više nema, naročito ne nakon
takozvanih “promena” u Srbiji (pada prethodnog režima).
Ono što je svakako ostalo je pitanje nezavisnosti Crne Gore kao goruće pitanje u
Crnoj Gori. U Srbiji je nakon reakcija tipa: “Neka idu ako hoće”, “Neka idu, đavo da ih
nosi”, “Nas niko ne pita da li mi hoćemo da živimo sa njima, samo se oni pitaju da li oni
hoće da žive sa nama” u toku 2000-te, došlo do blage nezainteresovanosti i zamora od te
teme.
Dosta dugo su se vlasti i većina medija u Crnoj Gori ponašali kao da u okviru Crne
Gore postoji konsenzus po pitanju nezavisnosti, pa su oči bile uprte u Srbiju, kao da
samo od nje zavisi da li ce Crna Gora biti nezavisna država, a malo se vodilo racuna o
dijalogu i javnim raspravama među samim ljudima iz Crne Gore. A tamo je situacija
veoma zamršena, podeljenost veoma izražena. To ide dotle da postoje slučajevi da
članovi porodice ne pričaju zbog različite političke opredeljenosti, da u nekim mestima
postoje posebni kafići za “jedne”, odnosno “druge”, da ako sedite u kolima sa
beogradskim tablicama i usput upitate nekoga da vam pokaže put, po njegovoj/njenoj
reakciji uglavnom možete proceniti za koju političku opciju glasa. Ni političke partije, ni
mediji u Crnoj Gori ne olakšavaju situaciju, vec doprinose polarizaciji. Mediji su vrlo opredeljeni izmedu dve političke opcije, tako da se može reći da ne postoje nezavisni
mediji u smislu konstruktivne kritike obe opcije i konstruktivnog pristupa problemu.
Prema poslednjem istraživanju Centra za demokratiju i ljudska prava iz Podgorice i
agencije Damar, sprovedenom u januaru 2002. da je tada raspisan referendum za
nezavisnu Crnu Goru bi glasalo 46,7% gradana/ki, a protiv bi bilo 41,9%. Na pitanje koje
bi bilo najbolje uredenje odnosa izmedu Srbije i Crne Gore, 37,2% gradana/ki ocenilo je
da je to nezavisna i medunarodno priznata Crna Gora, 32,7% smatra da je to federacija
na bazi novog ustava, a 11,2% odgovorilo je da je to savez samostalnih i međunardono
priznatih država.
Ovaj konflikt se svakako neće prevazići dok god ne dođe do konstruktivnog dijaloga i
javnih rasprava među pripadnicima/ama različitih političkih opcija u okviru Crne Gore.
Pored Crnograca i Srba, u Crnoj Gori žive i Albanci/ke (uglavnom na jugu), Hrvati/ce
(uglavnom na srednjem i severnom primorju), Bošnjaci/kinje (uglavnom na istoku, u
crnogorskom delu Sandžaka), Romi/kinje, i drugi/e. Međuetničke tenzije su vidljive, no
pitanje nezavisnosti Crne Gore je bacilo sve druge probleme u zapećak. O njima se
uglavnom ćuti ili se negiraju. Tačna etnička slika Crne Gore je nepoznata, kako je
poslednji popis stanovništva bio 1991. godine. Naredni popis se očekuje u aprilu 2002.
Prema infomacijama koje smo dobili u toku ovog istraživanja 7,6% stanovništva čine
Albanci/ke, dok ih u primorskom gradu Ulcinju na samom jugu Crne Gore ima 83%.
Problem sa kojim se Albanci/ke najčešće sreću je nepriznavanje diploma koje su stekli
na Kosovu ili u Albaniji, a veliki broj njih je studirao upravo tamo, kako bi imali šansu da
uče na maternjem jeziku. Interesantan je podatak da se u toku turističke sezone u
Ulcinju može videti najviše turista/kinja sa Kosova (Albanaca/ki), dok su turisti/kinje iz
ostalih delova Jugoslavije veoma retki. Nesumnjivo postoje izražene predrasude prema
delovima naseljenim Albancima/kama.
Sandžak je regija u Jugoslaviji, naseljena uglavnom muslimanskim (bošnjackim)
stanovništvom, podeljena granicom izmedu Crne Gore i Srbije na dva dela. Dok u Crnoj
Gori Bošnjaci nemaju političku stranku koja ih okuplja, već su njihovi lideri zastupljeni u
vladajucoj koaliciji i opredeljeni su za nezavisnost Crne Gore, Bošnjaci iz Sandžaka u
Srbiji imaju svoje stranke, i mahom su protiv nezavisnosti Crne Gore, argumentujući to
opasnošću od podele Sandžaka koji kao regija predstavlja celinu i vežu ga brojne
porodične, prijateljske i poslovne veze.
Po popisu stanovništva iz 1991. godine u Srbiji sa Vojvodinom i Kosovom skoro trećina
stanovništva nisu srpske nacionalnosti. Etnička slika se svakako veoma promenila zbog
pojačanih migracija u toku poslednje decenije, ali i dalje veliki procenat stanovništva
čine Albanci, Bošnjaci/Muslimani, Hrvati, Mađari, Bugari, Slovaci, Rusini, Romi, Vlasi,
Makedonci, Slovenci, Nemci, Goranci i drugi.
Vojvodina je najmultikulturnija sredina u Srbiji, gde najbrojniju manjinu čine
Mađari. Nacionalistički krugovi Mađarima još uvek “pamte” i prebacuje savezništvo sa
nacistima u Drugom Svetskom ratu. Želju velikog dela stanovništva i lidera Vojvodine za
većom autonomijom te pokrajine mnogi komentarišu kao želju za otcepljenjem, odnosno pripajanjem Mađarskoj. Takvi populistički komentari pojedinih političara nikako nisu
bezazleni, kako padaju na plodno tle još uvek prisutnog tinjajućeg nacionalizma.
Na jugoistoku Srbije najbrojniju manjinu čine Bugari (primera radi, u pirotskom
okrugu oni cine oko 30% stanovništva). Dok u Vojvodini postoje osnovne i srednje škole
na mađarskom jeziku, na jugoistoku Srbije, niti bilo gde drugde u Srbiji, ne postoje škole
na bugarskom jeziku. Težnju nekih bugarskih političkih stranaka da se uvede osnovno i
srednje obrazovanje na maternjem jeziku neki komentarišu (slično kao sa Mađarima) da
zapravo žele da se pripoje Bugarskoj. Nacionalne predrasude su veoma izražene u tom
delu, tako da ide dotle da je “Bugarin” pogrdan naziv za nekoga.
Sve češće se dešava da se mladi ljudi bugarske ili mađarske nacionalnosti u
poslednjih nekoliko godina opredeljuje da studira u Bugarskoj, odnosno Mađarskoj, radi
šanse da uče na maternjem jeziku, ali i u nadi da će u tim zemljama lakše naći
zaposlenje i pristojnije uslove života.
Na jugu Srbije najbrojniju manjinu čine Albanci. Nakon oružanih sukoba između
pripadnika OVPBM (Oslobodilacke Vojske Preševa, Bujanovca i Medvede) i jugoslovenske
vojske i policije situacija je sada relativno mirna, uz povremene incidente. Međutim
veoma je vidljivo pojačano prisustvo vojske i policije. Na primer, u Medveđi u centru
grada, na samom trgu, nalazi se velika kasarna. Nakon oružanih sukoba većina albanskog
stanovništva iz Medveđe se odselila, uglavnom na Kosovo. Srbi kažu “dobrovoljno”,
Albanci kažu “bili su primorani”. I sam strah se čini dovoljnim razlogom. Vlasti u Srbiji
čine određene korake kako bi smirile situaciju, ali veliki broj njih je nespretno izvedeno.
Formiranje multietničke policije zvuči kao konstruktivan potez, no ono sa čime se
Albanci/ke suočavaju ukoliko odluče da se prijave da rade u policije je nep riznavanje
diploma koje su većinom stekli na Kosovu ili pojedini i u Albaniji. U Bujanovcu u lokalnim
strukturama vlasti ima jako malo Albanaca. Naš poznanik, Srbin, iz tog kraja,
kometariše: “Najveći problem je što Srbi sada treba sa nekim da dele nešto što smatraju
svojim, a oni nisu navikli da dele, već da budu gazde.” Ali i: “Ovde ne postoji konflikt
između Srba i Albanaca, već između Albanaca i države.”
U Bujanovcu je izražena podeljenost: posebne radio-stanice albanska i srpska,
posebni kafići, posebne škole, različiti jezici.
Na medijima u Srbiji jako često još uvek može da se čuje izraz “Šiptari”, što je
pogrdan naziv za Albance.
Poteškoća sa kojom se etničke grupe sreću u obrazovanju je svakako nemogućnost
negovanja svoje kulturne tradicije. Ukoliko postoje udžbenici na njihovom maternjem
jeziku, oni su prevodi udžbenika na srpskom jeziku i predstavljaju jednostrano videnje
istorije. Pored toga, postoji jako malo ili ni malo informacija o kulturi tih etničkih grupa.
Apsurd je, na primer, udžbenik iz istorije za osnovnu školu, preveden na albanski jezik
koji na koricama ima fotografiju pravoslavne crkve. Nema udžbenika koji na koricama
ima sliku džamije.
Pored toga postoji zanemarljiv broj književnih dela napisanih na matenjim jezicima
manjina u Jugoslaviji koja su prevedena na srpski jezik.
Obrazovanje nam svakako ne nudi multikulturnu sliku društva u kome živimo.
SMMRI (Strategic Marketing & Media Research Institute) je u aprilu 2001. sproveo
istraživanje u Srbiji pod nazivom “Videnje istine u Srbiji”. Rezultati istraživanja su
zapanjujući: 39,9% gradana Srbije smatra da narodima sa kojima smo bili u ratnom
sukobu nikada više ne treba verovati. Krajnju nespremnost za pomirenje sa narodima sa
kojima smo bili u sukobu izražava 21% ljudi izmedu 18 i 29 godina, a 34,6% ljudi preko 60
godina. Vojska je ocenjena kao najznacajnija institucija za sigurnost zemlje i institucija
od najveceg poverenja. Najvažniji faktor za raspad Jugoslavije je hrvatski nacionalizam
(77,7%) i interesi SAD (73,5%). Srbi u BiH su bili tolerantniji nego ostali narodi i zato su
stradali (41,9%). Ocena ponašanja relevantnih faktora sa srpske strane: Ratko Mladić i
vojska RS – odlično (46,3%); Karadžic i rukovodstvo sa Pala – odlično (34,9%). Kao broj
ratnih zločina koje su počinili Srbi u poslednjih 10 godina 52,5% ispitanih je oznacilo 0.
Savezno ministarstvo za etničke i nacionalne zajednice je pokrenulo kampanju sa
parolom “Tolerancija!” Nakon toliko godina govora mržnje na medijima, ovo je svakako
osveženje i korak koji treba pozdraviti i podržati.
Ekonomska situacija u Srbiji i Crnoj Gori je jako loša. Primera radi, prema podacima
Saveznog zavoda za statistiku prosečna plata u Jugoslaviji, u novembru 2001, bila je
6944 dinara (oko 115 EUR). Potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu je u istom
mesecu bila 12067.58 dinara (oko 201 EUR). Polako dolazi do zatvaranja pogona velikih
fabrika koji su neprofitabilni, i koji su do sada finansirani iz budžeta Vlade, tako da
veliki broj ljudi ostaje bez posla. To svakako može izazvati socijalne nemire većih
razmera, no ljudi navikli na razne životne prilike kao što su sankcije, nekoliko ratova,
bombardovanje, inflacija, ne reaguju onako kako bi se moglo očekivati.
U Jugoslaviji trenutno živi nekoliko stotina hiljada izbeglih i raseljenih lica iz
Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Podaci o njihovom tačnom broju se veoma
razlikuju (prema podacima Crvenog krsta u Srbiji ima oko 350.000 izbeglih i 185.000
raseljenih lica). Većina njih živi u kolektivnim centrima i neretko u neljudskim uslovima.
Mahom su smešteni u opštinama centralne Srbije i Vojvodine, i često čine 14-37%
ukupnog stanovništva opštine u kojoj se nalaze, uključujući i najsiromašnije opštine u
Srbiji kao što su Kraljevo, Kragujevac, opštine na jugu Srbije.
Ti ljudi su mahom neprihvaćeni od strane lokalnog stanovništva, koje ih često
optužuje za tešku ekonomsku situaciju u kojoj se sami nalaze, tako da nije redak slučaj
da je njihov život sličan životu u getou.
U razgovorima sa predstavnicima/ama NVO koje smo posetili na pitanje šta se
promenilo od “promena” u Srbiji čuli bismo mahom razočaranje. Ljudi se uglavnom žale
da su rezultati jako spori, da se slabo vide, skoro da nema sistemskih promena, da nova
vlast ili ne zna kako ili ne može da iznese prave promene. Medutim, ono što su podvukle
skoro sve osobe sa kojima smo razgovarali je da postoji osecaj slobode, da nema više
straha od policije, hapšenja, da nema više rada u ilegali. Bez obzira na razočarenje,
postoji generalno razumevanje za probleme sa kojima se suočava nova vlast, pa stoga
postoji strpljenje i nada da će vremenom doći i do suštinskih promena. Nešto manje
razumevanja postoji za lokalne vlasti u pojedinim mestima, kako se ima slučajeva da su
isti ljudi (iz prethodnog režima) ostali na vlasti, ali su promenili stranku, ili se radi o
sasvim novim ljudima koji su prihvatili stari model ponašanja (korupcija,
nepotizam, osionost itd).
Poteškoće u društvu, u svojoj lokalnoj sredini koje su aktivisti/kinje navodili:
– Ekonomski problemi, štrajkovi,mala primanja, strah od ostajanja bez posla
– Prepucavanja u vladajućoj koaliciji
– Korupcija (“U opštinu moraš da odneseš bar 200g kafe da bi završio posao, da ne
govorim o doktorima”)
– Apatija ljudi, melanholija, gubitak snage i energije, naročito apatija mladih ljudi
– Mladi nemaju prostora da se iskažu
– Nezaposlenost
– Tiho iseljavanje mladih ljudi iz manjih mesta i gradova
– Kriminal
– Rasizam
– Nacionalizam
– Ksenofobija
– Neprihvatanje različitosti
– Nepoštovanje građanskih prava manjina
– Govor mržnje u medijima
– Porodično nasilje
– Zanemarljiv broj žena i mladih ljudi u lokalnim vlastima
– Neinformisanost stanovništva – plodno tle za manipulaciju
– Zanemarljiv broj nezavisnih medija sa edukovanim novinarima koji proveravaju
informacije pre nego što ih plasiraju
Nevladine organizacije i vlasti
Nevladine organizacije zameraju “novoj” vlasti u Srbiji što još uvek nisu doneli zakon
o nevladinim organizacijama, tako da oni još uvek funkcionišu po starim zakonima, po
kojima se finansijsko poslovanje i porezi nevladinih organizacija vode kao kod
profitabilnih firmi. Time su NVO prinuđene da se bave “kreativnim knjigovodstvom” kako
bi opstale. Razočarenje je veće time što su NVO odigrale veoma veliku ulogu u smeni
prethodnog režima, i time pružile direktnu podršku sadašnjoj vlasti. Kako kaže jedan od
aktivista koga smo sreli: “Za njih smo šetali. Volonterski smo sve odrađivali, nikakvu
pomoć od njih nismo tražili. To nismo radili zbog njih, nego zbog nas. Ne treba mi ni
orden, niti da me tapšu po ramenu. Želim samo da znam koja su moja prava, a ne da
ispada da je neko blagonaklon prema meni. Trenutno jesu blagonakloni, pa iz tog razloga
i nema finansijske inspekcije. Pitanje je da li će biti blagonakloni i kad krenemo njih da
kritikujemo.”
Zakon o NVO u Crnoj Gori se ne razlikuje mnogo po pitanjima finansijskog poslovanja
(npr. novac koji organizacija ima na računu na kraju godine se vodi kao profit i
oporezuje se).
U Crnoj Gori Vlada i lokalne vlasti imaju po budžetu predviđene iznose za podršku
nevladinim organizacijama, međutim, ne može se dobiti informacija koliko je novca predviđeno po budžetu, niti kojoj organizaciji je koji iznos odobren. Kako se cini, ta vrsta informacija nije za javnost.
Veliki broj političkih partija na vlasti, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, imaju svoje nevladine
organizacije.
U nekim opštinama (na primer u Nišu i Pirotu), u gradskim skupštinama postoji
“prazna stolica” namenjena predstavnicima/ama NVO, koji nemaju pravo glasa, ali
imaju mogućnost da doprinesu diskusiji.
Predstavnici/e lokalnih vlasti se retko ili nikako ne odazivaju na pozive na seminare
koje organizuju NVO. Nekoliko osoba sa kojima smo razgovarali napomenulo je da imaju
utisak da ih lokalne vlasti doživljavaju kao neku vrstu konkurencije, pošto rade programe
koje bi lokalne vlasti trebalo da rade, ali ih ne rade, i da je teško od njih dobiti neku
potrebnu informaciju. Jedna od naših sagovornica kaže: “Mislim da nas (lokalne vlasti)
doživljavaju kao konkurenciju zato što smo imali prilike da prođemo više edukacija nego
oni, pa o nekim stvarima koje bi oni trebalo da znaju, mi znamo više. Stvar čini
apsurdnim to što kada hoćemo sa njima da podelimo to što znamo, oni se jednostavno ne
odazovu na seminar.”
Retke su organizacije koje imaju neku vrstu saradnje sa lokalnim vlastima. Retke su i
one koje su dobile ma kakvu vrstu podrške od lokalnih vlasti, mada rade na programima
od opšte koristi za zajednicu. To se ne odnosi na slučajeve u kojima NVO rade programe
distribucije humanitarne pomoći, jer tada uglavnom imaju podršku lokalnih vlasti.
Slučajevi saradnje NVO sa republičkim ili saveznim vlastima su takođe retki.
Jedna od naših sagovornica komentariše: “Lakše je doći do nekog stranog
ambasadora, nego do nekoga u ministarstvu.“
Poteškoće sa kojima se NVO susreću
Jedna od većih poteškoća sa kojima se susreće veliki broj organizacija koje smo
posetili je osipanje ljudstva. Postoji nekoliko razloga za to:
– Edukovani/e aktivisti/kinje prelaze da rade za veće međunarodne organizacije (u
kojima retko imaju moć donošenja odluka i mahom imaju izvršnu ulogu, ali imaju
veće i redovne plate)
– Edukovani/e aktivisti/kinje su postali predstavnici/e lokalnih ili drugih vlasti
– Nakon smene režima pad motivacije aktivista/kinja.
Većina ljudi koji rade u NVO nema socijalno niti zdravstveno osiguranje.
Zbog nedostatka odgovarajućeg zakona o NVO one su prinuđene da traže finansijsku
podršku od stranih donatora, kako se domaćim firmama ne isplati da doniraju sredstva za
NVO jer svakako na njih moraju platiti porez.
Većina NVO u Srbiji i Crnoj Gori je “projektno orijentisana”, što znači da nemaju
jasno definisanu misiju i strategiju, već rade predloge projekata na osnovu konkursa koje
su donatori objavili. Time donatori direktno definišu strategiju rada i razvoja i prioritete
građanskog društva, čime se gubi autentična inicijativa lokalnih ljudi koji bolje poznaju
lokalne prilike, i programi postaju usmereni ka donatoru, a ne ka ciljnoj grupi. Između
ostalog, iz ovog razloga je veliki broj NVO nastao kao posledica slike o NVO da je to
šansa za zaposlenje. Jedan naš sagovornik kaže: “Vlada apatija zbog rada na programu
koji nije prioritet, ali ako ne prihvatiš programe koji se nude – nema finansija. Donatori
finansiraju humanitarnu pomoć, pa je zato radimo, moramo od nečega da preživimo.”
Dodatna poteškoća je to što NVO retko uspevaju da nađu donatore rade da im odobre
finansijska sredstva za strukturno finansiranje (za troškove ureda kao što su: kirija,
računi za telefon, struju, grejanje, plate), dok je za aktivnosti lakše naći finansijsku
podršku. Da bi organizacije radile kvalitetne programe potrebno im je određeno iskustvo
i uigrana struktura koja bi program profesionalno realizovala. Međutim, ta struktura
često nedostaje, kako nema finansijske podrške za nju.
Nekoliko organizacija, naročito Romskih, je navelo da im posebnu poteškoću
predstavlja to što su prinuđeni da pišu predloge projekata na engleskom jeziku, koji
velika većina stanovništva, a time i aktivista/kinja NVO ne govori. Neke organizacije su
to navele čak i kao primer diskriminacije: “Ako ne znamo engleski jezik, automatski smo
uskraćeni za brojne konkurse i donacije.”
Nekolicina NVO je navela problem krađe projekatnih ideja i nemogućnosti da se
zaštite.
Mali broj NVO je naveo poteškoće sa lokalnim ekstremnim grupama.
Ženske grupe koje rade na prevenciji nasilja nad ženama, na podizanju svesti
zajednice o velikoj prisutnosti porodicnog nasilja (nad ženama i nad decom), na
podizanju svesti zajednice o neravnopravnom položaju žena u njoj, jako često su
neprihvaćene od strane lokalne zajednice, naročito u manjim sredinama.
Poteškoća NVO iz manjih sredina je otežan pristup informacijama (o postojećim
edukacijama, o objavljenim konkursima donatora, o sličnim grupama u drugim mestima,
o literaturi iz oblasti kojom se bave). Organizacije iz Beograda ređe imaju ove
poteškoće, kako je to grad koji predstavlja čak i centar informacija.
Izgradnja mira, regionalna saradnja, međuetnicki dijalog
Postojeće inicijative
CNA su od posebne važnosti kontakti i poznanstva sa grupama koje rade na izgradnji
mira, međuetničkom dijalogu i kojima je regionalna (prekogranična) saradnja među
prioritetima, kako među njima vidimo svoje potencijalne saradnike/ce i saveznike/ce u
brojnim aktivnostima i promoviranju zajedničkih vrednosti.
U Srbiji i Crnoj Gori postoji preko 3.000 registrovanih nevladinih organizacija.
Prema poslednjim podacima Centra za razvoj neprofitnog sektora koji raspolaže
bazom podataka o NVO u Srbiji i Crnoj Gori , postoji samo 51 organizacija koja se
deklariše kao mirovna i radi na širenju kulture mira i nenasilja. Od tog broja, velika
većina je neaktivna ili imaju aktivnosti koje često nemaju ni direktne ni indirektne veze
sa izgradnjom mira.
Većina NVO koje smo posetili, a koje u svojoj misiji imaju širenje kulture mira, veliki
deo svojih kapaciteta je posvetila distribuciji humanitarne pomoći. To svakako jeste
veoma koristan rad, stotinama hiljada ljudi u Jugoslaviji neophodan, ali nije mirovni rad
u pravom smislu.
No, postoje i organizacije koje svoj rad ne vide kao mirovni, ali koje svojim aktivnostima čine bitne korake ka izgradnji trajnog mira.
Veoma mali broj organizacija radi na transformaciji sukoba i organizuje edukacije iz
nenasilne razrade sukoba (npr. Most, Hrast, Hajde da…). Većina organizacija koje smo
sreli nije imala priliku da prođe takvo obrazovanje, a smatraju to potrebnim za svoj rad.
Pojedine organizacije čak imaju želju da izgradnju mira i nenasilnu razradu sukoba
uvrste u svoju dugoročnu strategiju, pa su eksplicitno izrazile potrebu za obrazovanjem
svojih članova/ica. Nismo dobili informaciju da ijedna organizacija radi trening za
trenere iz ove oblasti.
Što se tice delova zemlje u kojima je stanovništvo etnički mešovito (jug i jugoistok
Srbije, Vojvodina) retke su organizacije koje su etnički mešovite i koje rade na
međuetničkom dijalogu. Organizacije koje okupljaju pripadnike/ce etničkih manjina
mahom su fokusirane na očuvanje svoje kulture i tradicije, i eventualno na zaštitu
ljudskih prava etničke grupe ciji/e su pripadnici/e.
Mali broj organizacija radi direktan monitoring ljudskih prava i suočavaju javnost sa
kršenjem osnovnih ljudskih prava. Rad tih organizacija je od neprocenjive vrednosti za
društvene grupe čija se prava krše, u smislu direktne podrške, ali je veoma važan i za
senzibilizaciju društva po pitanju diskriminacije koja je vrlo prisutna. Svakako treba
izdvojiti Fond za humanitarno pravo i Jukom (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska
prava), ali i organizacije koje rade u lokalnoj sredini, kao što su Odbor za ljudska prava
Bujanovac, Odbor za ljudska prava Negotin i druge.
Treba pomenuti i važnost postojanja organizacija koje imaju programe čiji je cilj
suočavanje sa prošlošću, kao što su Odbor za gradansku inicijativu iz Niša, Gradanski
parlament Srbije iz Čačka, Medija centar Beograd, i druge.
Regionalna (prekogranična) saradnja je takode slabo pokrivena. Većina organizacija
koje su imale saradnju sa organizacijama iz susednih zemalja (a retke su) ili programe
koji se odnose i na susedne zemlje, fokusirali su se na Rumuniju, Bugarsku i/ili
Mađarsku. Tek nekoliko organizacija se fokusira na jednu ili više zemalja bivše
Jugoslavije i to vide kao jedan od svojih prioriteta. Nekoliko organizacija je izrazilo želju
za saradnjom sa organizacijama iz zemalja bivše Jugoslavije i potrebu za kontaktima s
njima.
Potrebe i pouke
Veći deo ovog istraživanja je rađeno u vreme dok je CNA pripremao jedan od
osnovnih treninga iz nenasilne razrade konflikata. Za taj trening smo primili oko 160
aplikacija, od cega je preko 100 bilo iz Srbije. Malo nas je zabrinulo toliko
interesovanje, kako smo u mogućnosti da prihvatimo samo 20 aplikacija po treningu.
S obzirom na broj i spektar problema u društvu, obrazovanje iz nenasilne razrade
sukoba je svakako jaka potreba, kao i s obzirom na interesovanje koje postoji. Postojeći
kapaciteti u Jugoslaviji su nedovoljni da odgovore na sve zahteve, tako da posebnu
pažnju zaslužuje obrazovanje multiplikatora.
Od nekih NVO koje smo sreli eksplicitno smo čuli potrebu za radom preko granica,
naročito u okviru bivše Jugoslavije. Takav rad smatramo nephodnim, u cilju razgradnje
predrasuda i nepoverenja koji postoje, uspostavljanju komunikacije i otvaranju dijaloga.
Važna dimenzija prekograničnih susreta i saradnje je efekat senizibilizacije za nasilje u
društvu koji proizilazi iz spektra različitih iskustava i percepcija dogadaja. To
podrazumeva ne samo susret rekreativnog karaktera ljudi različitih nacionalnosti,
“drugih strana”, već pažljiv i konstruktivan pristup otvaranju tema oko kojih sukob
postoji.
Procenjujemo da je jako važno raditi na obrazovanju o različitim kulturama sa
kojima i pored kojih živimo. Potrebno bi bilo ohrabriti izdavačke kuće da prevode i
objavljuju prevode dela sa jezika manjina i susednih nacija na srpski jezik.
Akcije nevladinih organizacija su medijski uglavnom slabo propraćene, što zbog
neupućenosti ili nezainteresovanosti medija, što zbog neobaveštavanja medija od strane
NVO-a ili nedostaka veština NVO-a prezentacije svoga rada široj javnosti. Od važnosti
nam se čini obrazovanje ljudi iz medija i NVO-a jednih o drugima, radi širenja i jačanja
kruga ljudi i organizacija koje razumeju i podržavaju delovanje na izgradnji mira i
građanskog društva.
Takođe smatramo da bi bilo dobro podržati saradnju među NVO. Primetna je česta
atmosfera konkurencije među NVO, koja sprečava plodotvornu saradnju i razmenu
informacija i iskustava, a nadasve međusobnu podršku. Želimo da napomenemo da
rešenje ovog problema ne vidimo u formiranju glomaznih NVO-mreža sa velikim brojem članica, kako su te mreže često osuđene na propast jer su samo formalnog karaktera, već smatramo potrebnim raditi na obrazovanju o građanskom društvu čija osnova jeste saradnja, razmena informacija i međusobna podrška.
Veliki broj organizacija koje smo sreli izrazile su potrebu za obrazovanjem iz timskog
rada, kao osnovom saradnje.
Pored saradnje među NVO, vidimo potrebu za podrškom saradnje među predstavnicima/ama medija, vlasti, NVO, i drugih predstavnika/ca građanskog društva. Kao uspešnu strategiju vidimo međusobno bolje upoznavanje i izgradnju odnosa medu ovim grupama.
Smatramo važnim uticati na ministarstvo prosvete i druge nadležne organe da brže i
temeljnije sprovedu reforme obrazovanja, i da obrate posebnu pažnju na izmenu
obrazovnog programa koji je trenutno bez senzibiliteta za manjine, uloge polova u
društvu, ljudska prava i prava dece, nasilje u društvu. Posebno bi nas radovala
transformacije društvene vrednosti jako prisutne u školskim udžbenicima “život dati za
domovinu” u neku od vrednosti društva koje je trajno opredeljeno za kulturu mira i
nenasilja.
Ovom prilikom bismo preporučili organizacijama i pojedincima van ovih prostora da,
ukoliko žele da pruže podršku lokalnim inicijativama u izgradnji građanskog društva i
trajnog mira, oslušnu lokalne potrebe i okolnosti, i izbegnu scenario u kome programi
postaju usmereni ka njima samima, a ne ka ciljnoj grupi i potrebama lokalnog
stanovništva.
Niko ne može za ljude iz ovog regiona igraditi trajan mir i suočiti ih sa prošlošću. Oni
to moraju sami uz podršku svih ljudi dobre volje.
Posebno bismo istakli hitnu potrebu ovog društva da se ne koncentriše samo na
gašenje požara koji su nastali, već da kao svoj prioritetan zadatak vidi prevenciju
paljenja novih požara.
Uloga CNA u izgradnji mira
Centar za nenasilnu akciju svakako vidi svoju ulogu u podršci mirovnom obrazovanju
gde su naši kapaciteti i kompetencija najizraženiji. Kao i do sada, organizovaćemo
treninge iz nenasilne razrade sukoba i pokušati da odgovorimo na postojeće potrebe i
pristigle zahteve. Učesnici/e naših treninga su ljudi aktivni u NVO, medijima, političkim
strankama, prosveti, iz zemalja bivše Jugoslavije. U skladu sa procenjenim potrebama
smatramo važnim sva četiri nivoa koja trening pokriva:
– rad na tehnikama i veštinama nenasilne razrade konflikata (nenasilna komunikacija;
timski rad i donošenje odluka; razumevanje, analiza i razrada sukoba; itd.)
– senzibilizacija za nasilje u društvu i razgradnja međunacionalnih i drugih predrasuda
(uspostavljanje komunikacije i pružanje prilike ljudima da čuju drugu stranu)
osnaživanje ljudi da aktivno deluju u svojoj lokalnoj zajednici i društvu i da
adekvatno reaguju na nasilje i kršenje svojih prava i prava svojih sugradana/ki
– povezivanje i umrežavanje ljudi kako iz različitih zemalja bivše Jugoslavije, tako i iz
različitih sfera javnog delovanja (NVO, mediji, političke stranke, prosveta) i podrška
njihovoj međusobnoj saradnji
Otvaranjem ureda u Beogradu i širenjem svojih kapaciteta intenzivirali smo svoj rad i
imamo priliku da odgovorimo na više zahteva za treninge. No, kako nismo u mogućnosti
da zadovoljimo potrebe svih zainteresovanih, našu ulogu posebno vidimo u obrazovanju
multiplikatora, odnosno u organizovanju i razvijanju programa Trening za trenere/ice ,
uz posvećivanje posebne pažnje selekciji učesnika/ca.
Važan segment našeg rada je upravo podrška mirovnim grupama i pojedincima/kama
koji/e žele da rade na izgradnji mira, nenasilnoj razradi sukoba i senzibilizaciji društva
za nasilje koje nas okružuje. Ured u Beogradu nas čini prisutnijim u ovom delu regiona
bivše Jugoslavije, odakle nam najviše zahteva za treninge i pristiže, i možemo lakše da
odgovorimo na zahteve za podrškom.
Smatramo da je za naš rad važna veća prisutnost u javnosti, u cilju uključivanja
većeg broja ljudi u diskusije na teme na kojima se obično nosimo na treninzima.
Posebnu ulogu ureda u Beogradu vidimo u radu na suočavanju sa prošlošću ,
razgradnji predrasuda koje postoje prema drugim nacijama / etničkim grupama,
ukazivanju na diskriminaciju i ostale vidove nasilja prisutnih u društvu. Smatramo da bi
ovakav rad bio lakše prihvaćen od strane javnosti ukoliko bi njegovi nosioci bili upravo
lokalni ljudi.
Naročito u ovom segmentu vidimo važnost i imamo potrebu za saradnjom sa drugim
grupama sa ovih prostora sa kojima delimo vrednosti (Građanski parlament Srbije –
Čačak, Odbor za gradansku inicijativu – Niš, Most – Beograd, Centar za građanske
inicijative – Kolašin, Fond za humanitarno pravo – Beograd, Žene u crnom – Beograd,
Jukom – Beograd su samo neke od njih).
Činjenica da je CNA organizacija koja nije nacionalna, već ima urede u Beogradu i
Sarajevu u kojima rade i radili su ljudi iz raznih zemalja bivše Jugoslavije je mnogim
sagovornicima/ama bila značajna jer predstavlja pravu retkost. Štaviše to je
istovremeno i konkretan primer regionalne saradnje, komunikacije i zajedničke
izgradnje mira koje time i direktno promoviramo.
Ovo istraživanje je od neprocenjive vrednosti za CNA, kako smo imali priliku da lično
upoznamo veliki broj NVO i ljudi aktivnih u njima, a i da steknemo bolju sliku o situaciji
u lokalnim zajednicama.
Zahvaljujemo svim pojedincima/kama sa kojima smo se sreli u toku ovog istraživanja
na gostoprimstvu, vremenu i veoma korisnim razgovorima.
OKTOBAR, DECEMBAR 2001