Strahujući da opasna mala iskra sukoba, poput prebijanja vaterpolista u Zagrebu može zapaliti novi ratni plamen na Balkanu, ratni veterani eks-Jugoslavije koji su se sastali protekle nedelje u Daruvaru, šalju tihu poruku glasnim političarima da prekinu da manipulišu primitivnim nagonima pojedinaca na svim stranama, zarad pridobijanja glasova i opstanka na vlasti.
Puno je vremena trebalo da ovakva vrsta posete postane moguća, zbog pritisaka, tenzija, otpora dijalogu sa bivšim neprijateljima. A onda, usred predizborne kampanje u Hrvatskoj, i oštrih reči na relaciji vlasti Srbije i Hrvatske, ratni veterani Srbije, Hrvatske i Bosne u Daruvaru obilazili su spomen-obeležja srpskim i hrvatskim žrtvama poslednjeg rata. Oni šalju poruku političarima da će učiniti sve da zaustave obnavljanje novog kruga mržnje.
Bili su nervozni i domaćini i gosti. Osim Srba i Hrvata bili su tu i Bošnjaci u organizaciji Centra za nenasilnu akciju. Bilo je to snažno iskustvo, postojala je strepnja šta će se dogoditi, da li će ih neko optužiti, uputiti neku ružnu reč dok su prolazili putem od policijske stanice Pakraca, gde je rat devedesetih započeo. Njih 40 ratnih veterana iz Srbije, Hrvatske, Bosne, RS pred spomenom srpskim a potom i hrvatskim žrtvama, govorili su da je njihova vojnička čast ukaljana mnogim ratnim zločinima i da lično nisu odgovorni za nastanak rata kao ni za njegovo okončanje i da je nedopustivo ratno huškanje političara, 20 godina nakon krvavog pira u zemljama bivše Jugoslavije. Poručuju političarima svih strana da ograniče svoju sebičnost u pokušaju održanja na vlasti. Da prestanu sa raspirivanjem mržnje kako bi prikrili nesposobnost da ekonomski oporave svoje zemlje i zaustave epidemiju odlaska sve većeg broja mladih iz regiona.
Srpski veteran Veroljub Smiljković iz Kruševca, ranjen je na Kosovu kao pripadnik VJ 1998. Imao je 21 godinu kada su upali u zasedu. Teška povreda. Lezija kičme, polomljen kuk, povreda stomaka. Oporavak dve godine, 13 operacija. “Sa 22 ugradio veštački kuk. Od kolena nadole ne osećam nogu. Možda je za nekoga govor političara samo pridobijanje glasa više, ali dovoljno je da posle tih izjava neko napadne decu vaterpoliste usred Zagreba i vidimo posledicu neodgovornosti političara. Voleo bih te političare ratnohuškače da vidim na poligonu na kom smo bili mi, kada znaju i sada, kao da nije prošlo tek 20 godina od rata, da prizivaju atmosferu novih sukoba. Poručujemo omladini da voli svoju otadžbinu i poštuje tuđe jer samo ako ceniš i sebe i drugog ti si patriota”, kaže on.
Okupljeni ratni veterani, ubeđeni da prepucavanje političara neće stvoriti bolju budućnost pokušavaju da im poruče da gledaju u njih koji su do juče bili neprijatelji, stajali u rovu, a danas stoje zajedno u odbrani mira regiona. “Mladi jastrebovi koji bi da ginu, koji bi nove sukobe, i tuče na ulicama, treba da vide nas sa ratnim iskustvom i teškim posledicama kako i šta smo preživeli. To su štete nepopravljive. Svaka država samo jednom žrtvom, nastradala ona na ulici ili napustila zemlju, može samo da izgubi. Mi ne želimo nikome da oseti kako u deliću sekunde od mladića punog sebe kome je nebo granica postaješ nemoćan, privezan za krevet”, kaže Smiljković.
„Ufff… kad sam prvi put stao na noge posle dve godine privezan za krevet. Kao klinac misliš, mesec, pet, proći će. Svi te bodre, ali prođe i pet meseci a ništa, tu su komplikacije, infekcije. Sastavljao sam sebe kockicu po kockicu, psihički i fizički dok nisam stao na štake. I danas kada vidim Vulina dok izgovara ratnohuškačke rečenice, ne želim da čujem muk kao odgovor naroda. Masa ćuti. Niko ne kaže nećemo sukobe. A ja kada bih imao prilike sve u lice da mu kažem, pitao bih ga čemu sve žrtve na sve strane pre samo 20 godina. ’Daj, objasni mi’, rekao bih mu, ’da li smo i dalje jaka država da gubimo svoje građane i pored ovolikog nestajanja, odlivanja mozgova, nestanka mladosti. Da li imamo još dovoljno ljudi, potomaka onih koji su preživeli još od balkanskih ratova, da nam nestaju najbolji i najmlađi. Zar ne shvatate vi političari da ako izgubite i jednog građana, zbog saobraćajne nesreće, tuče na ulici ili odlaska iz zemlje, to je tragedija za državu, jer nas je malo i oslabljeni smo’. I narod bih pitao da li hoće na vlasti one koji će po svaku cenu da izbegnu najgore ili one koji zveckaju oružjem. Mi, ratni veterani regiona dobro znamo šta donosi to zlo provociranja i čačkanja i koliko je lako zapaliti iskru zla”, kaže on.
Kada je počeo rat Željko Špelić iz Hrvatske, Pakraca, imao je 28 godina. Isto misli što je mislio onda. Da nije u redu da huškaju na rat oni koji ga nisu okusili. „Mi smo taj gorak ukus osjetili. I dobro se razumijemo. Izvrsno, u stvari. Jer, pucali smo jedni na druge. I susrećemo se ovdje, mi koji smo bili na istom bojištu, u isto vrijeme, držeći jedni druge na nišanu.
Mi rat nismo ni počeli, ni završili. To su radili političari. Nisam ja išao u rat, nego je rat ušao meni na prag kuće. Granate su padale na moju kuću i moja je obitelj bila ugrožena. I ja sam je uzeo branit. A političari svih strana su bili na sigurnom, daleko od svih tih zbivanja”, kaže on.
Ne oseća se ugodno sa ratnim sećanjima. I ne bi da njegova deca iskuse ono što je on. Ne bi čak ni ulične sukobe i zato insistira da govorimo o pokušaju veterana rata da održe mir, da prenosimo njihove poruke mladima da ne nasedaju na provokacije političara i da se ne sukobljavaju. “Mi nećemo spasiti svijet, ali razgovaraćemo i pokazaćemo ljudima da se može drugačije. Političari možda i razumiju. Ali oni su ambiciozni, egocentrični. Njima je važna trenutna potreba. Ako mogu pridobit glasić, bilo kakav za sebe, njima nije strano huškanje. Nikog od njih nije briga da narod bude živ, nego da oni ostanu na vlasti. Neodgovorni su i naravno, brinu se samo za sebe. Oni su naš zajednički neprijatelj sada, može se tako reći. Čak i ako shvaćaju, očito ih nije briga što će se dogoditi. Razmišljaju da svijet započinje s njima i s njima će se završiti. Porazne politike balkanske. Naravno. Pokazuje se stalno, u predizborna vremena naročito”, kaže Špelić.
Kada bilo koji međunacionalni incident političari dočekuju za prikupljanje poena, on strahuje. Nije ni 1991. pomišljao da rat može biti posledica sitnih političkih čarki. „A kada je već počelo, rekoh, zaustavit će se, ljudi su dovoljno pametni, nismo u srednjem dobu. A onda se jedno jutro to pojavilo na mom pragu i više nije bilo kud”, kaže.
Njegova sestra bila je sa decom kada je na kuću palo pet, šest minobacačkih mina. Nikada neće zaboraviti lica te dece. Na njima bio je neizreciv strah, od kojeg nisu mogli ni plakati. „E, to mi je strašnije od raskomadanih tijela prijatelja, što je samo po sebi nepodnošljiva bol, također.”
Ali sada kaže: „Danas u ovom hodu kroz Daruvar ni u jednom trenutku ratne veterane drugih strana nisam doživljavao neprijateljima. Znam da nije njihova namjera bila ubijat ničije roditelje, rušit kuće. To su ljudi koji su u jednom trenutku pomislili da nekog brane. Kao i mi. Vješto su nas izmanipularali političari i, evo“.
Proveo je goste ratne veterane kroz Pakrac. Pokazao preduzeća koja su nekada zapošljavala 1.500 ljudi, danas zjape uništena. Konačno, svi su izgubili. Čini se, nekim političarima to nije dovoljno. „Naše velike vođe, bivše i sadašnje, odgovorne su, ko bi drugi, što živimo loše. Mi ne da stagniramo. Tonemo. Idemo unazad. Naši ljudi odlaze. To znači da oni koji su na vlasti, vlast ne zaslužju. Nisu kompetentni raditi posao koji su uzeli na izborima. Kada nema radnih mjesta, kad se ne može zaradit plaća, to znači da oni ne rade svoj posao. A stvaraju atmosferu takvu da je normalno prebijat na ulici nekoga samo zato što je druge nacionalnosti. Političari ne mogu ponudit nešto od čega ćemo živjeti, pa nam nude kost oko koje ćemo se gristi“, kaže Željko.
Đoko Pupčević iz Šamca, BiH, RS ubeđen je da političari iz udobne pozicije mogu da misle samo kako da ostanu na vlasti, neki od njih ne umeju drugačije no da svađaju narod potpirujući mržnju. „Mi svi ratni vetarani koji smo proveli u rovovima na različitim stranama pozivamo političare na odgovorne politike, da ne proizvode nove sukobe, nove obračne na ulicama, jer to lako može zapaliti iskru rata. Želimo da se naša djeca svugdje u regionu slobodno kreću i slobodno žive, i da nikada kao mi ne budu silom prilika natjerani na rat, jer život je samo jedan“, kaže Pupčević.
Imao je 24 godine kada je rat počeo. Bio je pripadnik VRS. Postao invalid sa 24 godine. Ima trajne posledice ratne. I ne mrzi nikoga. Butna kost mu je razneta, natkolenica, potkolenica.
„Političari da se manu zveckanja oružjem i sjednu za stol i mirnim putem rješavaju stvari. Dižu tenzije pred izbore, kampanje su im samo važne, pokušavaju da narod zastraše kako bi glasali za njih kao da su oni jedini koji nama mogu pomoći. Izazivaju napetost ljudi na ulici. I neki nasjednu, dok je najveći broj onih koji jedva čekaju bolju ekonomsku situaciju. Mi se sada na svim stranama borimo za život. Golu egzistenciju. Minimalna primanja uslovila su da ljudi egzistiraju samo“, kaže on. Tokom 1996. pala mu je bomba u rov. „Zašivali su me naživo, kao prase. Kada sam otvorio oči pogledao sam jesu li obe noge na plahti. Mnogi ih nisu vidjeli“, kaže on.
Skoro, bio je u Zagrebu kada su tramvajske šine zašištale. Kočenje. „Zalegao sam. Pomislio sam zvuk granate. Blam. Pocrvenio sam kada su se ljudi okupili oko mene i kada sam shvatio da nisam u rovu već na ulici. Rat uopšte nije jednostavna stvar, toliko je komplikovana da čovjek ne može da zamisli koliko to psihički čovjeka optereti. Da, patim od postratnog sindroma.“
Njegov prezir rezervisan je za političare, ali prema ratnim veteranima nekada suprotstavljenih strana ne oseća mržnju. Tokom poslednjih poplava pozvali su ga, njega srpskog veterana, pripadnika Vojske RS bošnjački ratni veterani da vide šta mogu da pomognu. Istog dana pun autobus njih prevalio je 250 kilometara i došli su da pomognu kuću da očiste od blata. Od političara ga nije posetio niko.
Jasmin Osmakić, bivši pripadnik Armije BiH iz Bihaća, kaže: „Bili smo pijuni političara. Radi svojih pozicija, da zadrže mjesta, ne libe se ni sada ratnohuškačkih poruka. Čim izbori prođu, smire se, ali podgrijavaju tenzije u narodu. I onda se prebijaju djeca na ulici. Njih se to ne tiče. Gledaju na svoje poene, misle na rat a ne shvataju da je rat prošao prije 20 godina, da se borimo za suradnju i ekonomiju”. I on boluje od postratnog sindroma. Noćne more, ratne traume, sve što je prošao u ratu ponavlja se uveče u snovima. Imao je 21 godinu. Proganja ga odvajanje od familije. U šumi, blizu Bihaća. Bio je tu most. Bežali su kroz šume dve noći. Oko 6.800 žena, dece. Plač dece. Negde tamo sedmi mesec, 1992. Livada, pšenica, noć je bila. Ljudi su jecali u toj pšenici, na toj livadi. Niko nije smeo otići po njih. „Ja i kolega smo krenuli da izvlačimo jednog po jednog. Za što god da uhvatiš tog čovjeka, samo ruka isklizne iz one uniforme, nemaš zašta da ga izvučeš kroz pšenicu. Jednog sam navukao na sebe, uhvatim za zadnji dio kragne i tako ga izvučem, ako uhvatim za bilo koji dio tijela, ostane mi ruka istrgnuta. Sve raskomadano. Vukao sam tako 350 metara prijatelja. Trajalo je 45 minuta. Znao sam ga od prije. Iz mog rodnog kraja. Sjećam ga se kada smo igrali nogomet, kada bi prolazio pokraj kuće, veseo, raspoložen, fin, prijatan. Sjećam se pred sami rat sjedili smo na terasi u jednom lokalu u Kulen Vakufu, kada prolaze kamioni, autobusi sa zastavama, predizborni skup. Tu mi, Bošnjaci i Srbi. Išli smo u školu svi zajedno. Jedan kaže kako ovo neće valjati. „Ako počne rat, ja ću pobjeć`”. Ali, eto i 1992. tu noć čuo sam i njega da ječi u toj pšenici. Nigdje nisam primijetio ranu. Malo kao da ga je metak po glavi očešao. Nisam znao. Bilo je unutarnje krvarenje, i ode”.
Možda je za neku decu patriotizam iskazati se krvav na tribinama stadiona, kaže. Ali za veterane to je jasan znak da neko njima manipuliše, prikupljajući poene, jer ne zna da se izbori sa ekonomskom propašću. „Sve nas je manje, i moramo primorati političare da propagiraju mir, jer u suprotnom svi ćemo nestati”.
Tanja Nikolić Đaković
objavljeno u NIN, Nedeljne informativne novine
Broj 3429, 15.9.2016.