Ždralovi se ovde okupljaju pre nego što pođu za Afriku. Gore je nebo. Jedno od njih je i ono nad Berlinom. Tu nadomak ovog. Lišće je dobro opalo. Mirno je i teško u vazduhu. Boje su pastelne. Sve dok se ne usudiš da uđeš. Tamo i danas liči na Mordor. Prolazimo kroz kapiju: „Rad oslobađa“. Zemlja i zvezdasto raspoređeni pravougaonici šljunka gde su nekad bile barake. Raspoređene tako da bi lakše bile pod kontrolom mitraljeza sa osmatračnice.
Logor Zaksenhauzen (Sahsenhausen) pored gradića Oranienburga, nadomak Berlina, bio je jedan od prvih nacističkih koncentracionih logora i u samom početku bio je logor u koji su dovođeni politički protivnici nacista, a kasnije i homoseksualci, osobe ometene u razvoju, Jevreji, Romi, Poljaci, Rusi… Način na koji je logor organizovan bio je primer ostalim konclogorima koji su nacisti uspostavili kasnije. Danas je na ovom mestu memorijalni kompleks.
U Oranienburgu je policijska škola koja se nalazi pored samog jezgra logora i koja jednim delom koristi zgrade koje su pripadale logoru, odnosno gde su bile smeštene SS trupe. Na samom ulazu u univerzitetski kompleks postoji velika tabla sa informacijom čemu je taj prostor služio u vreme dok je logor postojao. Oblik logora je trouglast. Jezivo trouglast.
Znali su za logor stanovnici Oranienburga. Gledali su dim iz krematorijuma (ostaci peći još su tu), znali su da zaključe da je dim gust i da je tog dana mnogo ljudi umrlo. Znali su i da se žale na pepeo koji im pada na čist veš, jer su znali da je to pepeo ljudskih leševa. Ciglana u logoru je radili za Špera-Hitlerovog ljubimca i glavnog arhitektu Rajha. Cilj je bila izgradnja Germanije od Berlina, a najveća zgrade te satanske prestonice je morala po projektima imati veću kupolu od katedrale Svetog Petra u Rimu. Očekivano vreme smrti logoraša usled rada u ciglani bilo je šest do osam nedelja. Ovde je bila glavna komandatura svih nacilogora Evrope. Zaksenhauzen je projektovan 1936. za 10 hiljada zatvorenika. „Otvoren“ je 1938. i u njemu se brzo našlo 13 hiljada interniraca. Imao je četiri kvadratna kilometra, a pred oslobođenje ovde je zatočeno između 40 i 60 hiljada ljudi. SS kadrovi odavde su išli u Aušvic, Treblinku…
Sa ratnim veteranima i vojnim invalidima iz Bosne i Hercegovine stojim na mestu za prozivku logoraša. Sad je prazno. I nekako previše ravno. Tu je nekad stajalo između 10 i 20 hiljada ljudi u onim prugastim odelima. Geometrijski oblik smrti, trougao, bio je na odelima. Žuti za Jevreje, crveni za komuniste… Stani malo, a kakvi su to ratni veterani iz BiH? I oni sa štakama na ovoj mordorskoj prašini između šljunka i smežurane trave. I svi zajedno: Jedan pored drugog bivši vojnici Armije BiH, Vojske RS, i HVO. Oni su došli na studijsko putovanje uz pomoć Centra za nenasilnu akciju (Sarajevo-Beograd) i nemačke Berghof fondacije. Da se upoznaju sa nemačkim traumama u suočavanju sa vlastitom istorijom. Pa da uporede iskustva sa bosanskim. Ovi veterani se ne foliraju. A i što bi kad su pucali jedni na druge. Sad se i dobro druže i zezaju kad se sretnu. U logoru im svima pogledi postaju teži, kao da na kantar možeš da ih staviš, a najteži su kad neko od njih podigne štaku da pokaže na nešto i da se začudi šta iksan može da uradi drugom iksanu. Iako ni nad Bosnom još ne mogu da se iščude.
Do 1945. ovde je poginulo 35 hiljada ljudi. Streljano je i 10 hiljada sovjetskih vojnika. Na spomenu su lica nekih od njih. Nacisti su ih slikali izmučene da ih prikažu kao „nižu rasu“, ali samo tih nekoliko profila pokazuje multietničnost Sovjetskog Saveza i mladost tih vojnika. Od 1945. ovde je još stradalo 12 hiljada ljudi. Ali Sovjeti koji su preuzeli logor nisu ubijali, umiralo se od neuhranjenosti, promrzlina i bolesti. Mnoge nacilogore saveznici su koristili kao logore za denacifikaciju. I u njima su se našli i nacisti. Zaksenhauzen je oslobodila Crvena armija. Bombardovali su ga i zapadni saveznici, jer je ovde bio centar za razvoj Hitlerove atomske bombe. I danas se ponekad evakuišu delovi obližnjeg Oranienburga zbog detonacija. Ovde ima najviše neaktiviranih bombi iz Drugog svetskog rata u Nemačkoj. Priča se da je ovde bio zatočen i Staljinov sin Jakov.
Logor se našao na teritoriji Istočne Nemačke, a DDR je htela neku vrstu antilogora. Izgrađeni monumentalni sivi betonski spomenik žrtvama dominira nad nacističkom osmatračnicom. Taj monument je konceptualno deo „doktrine Dimitrov“ (po bugarskom komunisti Georgi Dimitrovu). Ono što je opasno u toj doktrini je lenjinistički zaključak da je za zločine u suštini kriv kapitalizam, a da je fašizam samo njegov najgori stadijum. Na spomeniku je i Nemačka navedena kao žrtva, a izvajani oslobođeni logoraši u zagrljaju vojnika Crvene armije kreću u stvaranje nove države – socijalističke. Na spomeniku su samo crveni trouglovi – njih 18. Barake sa brojevima 37, 38, 39 bile su pune posle Kristalne noći, pogroma Jevreja 1938. Jednu od baraka sačinjenu od logorskih ostataka kao spomen, neonacisti iz Oranienburga su pokušala da zapale 1992. nakon posete izraelskog premijera memorijalu. Oranienburg ima mnogo mladih neonacista. Namerno su ostaljeni tragovi paljenja. Da se ne zaboravi. I da opominje one kojima je Holokaust bio „davno“.
Rajner Griger, predsednik Policijske škole pokrajine Brandenburg, ima 31 godinu staža, intezivno se bavio ulogom policije u nacionalsocijalizmu, odnosno stepenom brzine kojom je policija uključenja u Hitlerovu mašinu terora. Posle 1945. zapadna policija je decentralizovana i uklopljena u demokratsko društvo, dok je ona u DDR branila državu i partiju od građana. Velike kontroverze je izazvala odluka da škola pre deset godina bude podignuta baš na ovom mestu gde je nekad bila kasarna SS. I Griger u početku nije verovao u tako nešto. „Baš nedavno mi jedan kolega iz Poljske kaže da ne možemo zbog Holokausta samo da se od srama krećemo pognute glave, već moramo i podignute zbog odgovornosti za budućnost, da se zlo više nikad ne ponovi. Jer, policija je odgovorna za izgradnju mira“. U hodnicima škole je izložba o propagandi i zločinima Hitlerove policije, pored koje svaki dan prolaze kadeti. Oni imaju 35 sati godišnje obuke iz istorije. Uče o Hitleru i DDR-u, kaže nam Grigerov zamenik i politikolog iz Študgarta Johan Kristecajgen. I on skreće pažnju da su ubice iz policije bili takozvani obični ljudi sa porodičnim životom. Johana je uvek interesovao mehanizam kako ti „obični ljudi“ u određenim kontekstima postaju ubice. I kako se ophoditi s tim iskustvom. U nastavi istorije učestvuju i preživeli iz konclogora, koji su sada prilično stari i sve ih je manje, pa je otuda kultura sećanja još bitnija. Johan ukazuje na značaj konkretizacije žrtava i počinilaca, a protiv je apstraktnih brojeva. „Tražimo optimalnu meru nastave, jer i ja kao dete nisam voleo da slušam mnogo o ratu. Istraživanja pokazuju da je kod građana veoma mali procenat onih koji se sažive, i mnogo je onih koje to jednostavno ne zanima“. U školi je izražen veliki senzibiltet za obližnje memorijalno mesto, te se otuda ovde ne pratikuje obuka sa psima jer su pse nacisti koristili u konclogorima za mučenje ljudi. Pitomci žive u Oranienburgu da noću ne bi pravili buku. Streljana za obuku je zvučno izolovana iz pijeteta prema žrtvama.
Stojimo pored ostataka SS birtije, gde su himlerovci lokali pivo posle ubijanja. Udruženje Bradenburški memorijal je smatralo da zgrada treba da ostane autentična zbog sećanja. Od 1950. do 1990. prostor gde je sad škola, koristila je i Vojska DDR kao mesto za popravku tenkova.
„Topografija terora“ je mesto u srcu Berlina koje je danas Centar za dokumentovanje nacističkih zločina. Između 1933. i 1945. godine na tom mestu su bile najznačajnije institucije nacističkog terora. Zahvaljujući građanskoj inicijativi, 1987. godine (na 750. godišnjicu Berlina), postavljena je izložba na otvorenom koja je 2010. prerasla u muzej i centar. Stalna izložba sadrži fundamentalne informacije o sedištu Gestapoa i SS-a i njihovim zločinima širom Evrope: od dolaska nacista na vlast, načina na koji su pod svoju kontrolu stavili sve pozicije moći i detaljnog pregleda institucija koje su bile u funkciji terora, preko konkretnih zločina i društvenih grupa koje su bile proganjane. Glavni lik izložbe je šef SS Hajnrih Himler. Onaj kome je u maturskom svedočanstvu iz 1919. pisalo da se „uvek lepo ponaša“, da je bio „savestan i marljiv“. Onaj o kome je Gebels 1930. govorio da „nije preterano inteligentan, ali je marljiv i poslušan“. Onaj o kome je Šper 1953. govorio da je „napola bio učitelj, a napola udarena luda“. Taj Himler, masovni ubica koji je 1943. rekao da je „antisemitizam isto kao uništavanje vaški“. I SS zločini u Srbiji imaju svoje mesto u „Topografiji“. Snažan efekat koncepta se postiže paralelnim prikazivanjem esesovaca kao krvoloka u uniformama i kao običnih ljudi u privatnom životu. Kontrast je primenjen i za Gestapo. „Policija prepoznaje simptom bolesti, otklanja klice, to je posao policije u narodnoj firerovoj državi“-kako je govorio Verner Best zamenik Hajdriha, šefa državne bezbednosti Rajha. Nije zaboravljena ni reintegracija mnogih nacista u svakodnevni život posle rata. Maltene amnestija. Jer ako je policiji trebao stručnjak za otiske, ona ga je uzela. Tu su i reči Konrada Adenauera, koji 1952. misli da je vreme da prestanemo sa opsesivnim traženjem nacista, jer jednom nećemo znati gde to prestaje.
Nemci nemaju samo jednu reč za spomenik: „denkmal“ označava sećanje, ali se koristi i za slavljenje trijumfa. „Mahnmal“ je spomenik koji opominje i upozorava. Holokaust memorijal – spomenik ubijenim Jevrejima Evrope nalazi se u blizini parlamenta i Brandeburške kapije. To su tamno sivi betonski blokovi različitih visina, njih ukupno 2.711. Ispod je Informacioni centar Holokausta. Čini se da je nekima rasprava o idejnom rešenju bila dojadila, pa su predlagali da se u centru Berlina ostavi prazan prostor, deo zemljišta, na kome bi stajao samo jedan znak s natpisom: „Nemački memorijal holokaustu. Dvanaest godina smo debatovali i nismo mogli da nađemo rešenje.“
Blokovi, koji isto izazivaju kontroverzu, simbolizuju nepojmljivost zločina. Kad ste među njima, obuzima vas usamljenost i klaustrofobija, a dve osobe ne mogu da prođu jedna pored druge između dva bloka. Pod zemljom se teskoba pojačava, a globalna slika i simbolika se svodi na ličnu sudbinu pogubljenih, na lična dokumenta, mesta stradanja, porodice… Imena promiču krupnim slovima na ekranu, dok spiker čita ko su i šta su bili… Blokovi nemaju konačnu konceptualnu interpretaciju, osećaj je ličan, a teskoba intezivna. Naizgled slični, imaju različite dimenzije, različiti su kao ljudi. Nisu brojevi. Pod zemljom je sećanje i na porodicu Demajo iz Srbije. Tu je i slika Starog sajmišta u sjaju kad je otvoreno, kad se i Milan Stojadinović na štandu Filipsa kao i građani divio čudu tehnike – televiziji, da bi se za samo koju godinu od te vere u progres sve survalo u varvarstvo. Bilo je Jevreja koji su posle maltretiranje išli da se žale policiji, da bi ih nacisti šišali, skraćivali im pantalone i terali ih da idu nemačkim ulicama sa natpisom „nikad se više neću žaliti policiji“.
„Kuća koje nema“ je instalacija francuskog umetnika Kristijana Boltanskog, postavljena na mestu gde se nalazio deo zgrade u Berlinu u Groshamburger ulici broj 15-16, a koji je srušen u savezničkom bombardovanju Berlina 1945. godine. Ovaj spomenik ćete teško primetiti ako nemate poseban dar opažanja ili ako vam nije unapred poznato da se on tamo nalazi.
Boltanski je sa grupom studenata istražio istoriju srušene zgrade. Došli su do podatka da su stanari zgrade u predratnom periodu većinom bili Jevreji, koji su u trenutku bombardovanja verovatno već bili deportovani, ubijeni ili su imali sreću da na vreme izbegnu. Boltanski je došao na ideju da obeleži ovo mesto postavivši table na kojima stoje imena stanara, njihovo zanimanje, godina rođenja i godina smrti, i to otprilike na mestima gde su i živeli.
„Stolperstein“ ili „kamen spoticanja“ je projekat umetnika Guntera Demniga koji živi i radi u Kelnu. Njegova originalna ideja su metalne pločice, veličine 10×10 cm, koje postavlja u kaldrmi ispred zgrade u kojoj su živele žrtve nacizma u znak sećanja na njih. Demnig kaže da se na čoveka zaboravi onda kada se njegovo/njeno ime zaboravi. Skoro svaki kamen počinje sa „Ovde je živeo/živela…“ Prvi „stolperstein“ Demnig je postavio u Berlinu, u Kreuzbergu, bez dozvole. Dozvolu da postavi još 600 pločica u Kelnu dobio je 2000. godine, a potom još 2.000 u Berlinu. To je postao njegov životni projekat koji se realizuje u gradovima širom Nemačke, ali i u gradovima drugih zemalja: Austrija, Holandija, Češka, Mađarska, Belgija, Norveška, Ukrajina, Poljska i Italija). Postavljeno je preko 32.000 kamenova u više od 700 mesta.
U potrošačkom centru u nekadašnjem Zapadnom Berlinu nalaze se konzervirani ostaci Memorijalne crkve cara Vilhelma. Sagrađena je krajem 19. veka, a srušena u savezničkom bombardovanju 1943. kada joj je uništen toranj. Pod pritiskom građana doneta je odluka da se crkva ne obnavlja, već da ostane kao spomenik i znak upozorenja.
Memorijalna crkva ima jedan simbol pomirenja: Staljingradsku Madonu, grafiku Kurta Reubera, doktora i teologa. Nacrtao ju je kao nemački vojnik u rovu pred Staljingradom, za Božić ledene zime 1942, dok se nemačka vojska nalazila u okruženju. Na njoj se nalazi Marija koja u naručju blizu svog lica drži malog Isusa. Sa desne strane su ispisane reči „Svetlost, život, ljubav,“ sa leve „Božić 1942. u kotlu,“ a u dnu „Tvrđava Staljingrad.“ Reuber je umro 1944. godine kao sovjetski ratni zarobljenik u logoru. Kopije Staljingradske Madone su kao simbol pomirenja poklonjene crkvi u Volgogradu (Staljingradu) i katedrali u Koventriju srušenoj u nemačkom bombardovanju.
Na Bavarskom trgu na banderama su table: s jedne strane je stilizovani crtež, a sa druge primer nacističkog zakona ili propisa. Na primer: „Jevrejskim autorima zabranjene su sve literarne aktivnosti u Nemačkoj (mart 1935.).“ Pored toga što memorijal liči na moderne reklame, dodatnu težinu ovoj instalaciji daje izbor mesta za table – njihov sadržaj je često u vezi sa današnjom infrastrukturom. Pored dečijeg igrališta nalazi se tabla sa natpisom „Arijevskoj i nearijevskoj deci nije dozvoljeno da se igraju zajedno (1938.)“; ispred pekare stoji tabla: „Jevrejima je dozvoljeno da kupuju namirnice u Berlinu samo između 16 i 17h (1. jul 1940.)“, a s druge strane je stilizovani crtež hleba.
Autori jasno ukazuju na to da do Holokausta nije došlo preko noći, već se na njemu radilo tokom niza godina, dok jedna grupa ljudi nije do te mere dehumanizovana da je bilo legitimno „izbrisati“ je.
U Bavarskoj četvrti je pre rata živelo oko 16 hiljada Jevreja. Ovde ih više nije bilo 1943. godine.
Prema jednom relevantnom istraživanju, svaki peti Nemac danas naginje antisemitizmu. Ali od njih pet, četiri nisu antisemiti.
U sutrašnjem broju: Iskustvo sa Štazijem
Objavljeno 25.10.2012. u listu „Danas“
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/nebo_nad_berlinom.14.html?news_id=249817
nastavak teksta pročitajte ovdje