Program Osnovnog treninga iz izgradnje mira, koji CNA organizuje od 1997. godine, prošao je kroz mnogo transformacija i promena, i stalno se menja, jer nijedan trening nije isti kao prethodni, niti je ijedna vežba ista, kada se radi sa drugom grupom. Zovemo ga “treningom” upravo zbog mogućnosti učenja, lične transformacije, vežbanja (za koje se na treningu odvaja poseban prostor), i koji učesnicima/ama daje predstavu da menjajući sebe, svoje poglede i reakcije, mogu da prepoznaju i menjaju društvo u kome žive. Na taj način oni/e se, na neki način, i motivišu i osnažuju, ali i senzibilišu kroz radionice i vežbe da mogu da prepoznaju društvene mehanizme i procese, i da stvaraju kreativnu promenu u svom okruženju.
Počinjem izveštaj ovom konstatacijom, jer je utisak da neki učesnici/e koji/e prolaze kroz druge programe često dolaze na naš trening sa očekivanjem da će na njemu dobiti gotova rešanja, predavanja “eksperata” i “recepte” koji će biti primenljivi u svakoj drugoj situaciji u kojoj se nađu. I onda se, doduše retko, ali se događa, na samom treningu zatvore i ne mogu da daju sebe, svoja razmišljanja i dileme, u strahu od toga da će odgovori biti pogrešni ili nezadovoljavajući za nekoga…
Tako se gubi dragocen prostor za razmenu, i za učenje, što na kraju stvara frustraciju, i osećaj da se nije stiglo dokle se moglo, i kod trenerskog tima i kod nekih učesnika/ca. Zbog stalnog traženja sebe u današnjem svetu, koji je na jedan čudan način sve više globalan, i otvoren, a na drugi sve zatvoreniji i otuđeniji za pojedinca, događa se da se u moru ponuđenih rešenja i modela razmišljanja gubi samosvojstvo, ličnost i originalnost, te je sve manje prostora da jedinka zadržava pravo na različitost. Prava je veština iz svega naučenog i nepropitanog doći do suštine, zadreti u ličnost i doći do onoga što čovek u svojoj biti jeste. Sa jednim delom grupe koja je bila na Osnovnom treningu izgradnje mira u Ulcinju, od 18-28. oktobra 2013. godine, trenerski tim je imao poteškoću da prepozna gde se u razmišljanjima nalaze, i zašto svoje impresije ne dele transparentno, sa celom grupom, u procesu u kom, čak i kad ćute, ipak učestvuju.
Bez obzira na ove poteškoće, sa ovog treninga izlazimo osnaženi jer se na razne načine i raznim otvorenim procesima došlo do novih ideja, saznanja i uvida, koji će verujem, kada se prenesu u mikro-sredine, biti mali pomeraji društvenih procesa. Možda ne toliko vidljivi u javnom prostoru, ali bitni za pojedince i njihovu blisku okolinu.
Jako dragoceno iskustvo učešća u ratu podelili su na treningu veteran iz Armije BiH i veteranka iz Vojske RS, koji su svojim iskustvom, i željom da rade na izgradnji mira u svojim sredinama, na neki način dali podsticaj i svim ostalim učesnicima/cama. Takođe, smatram velikim korakom što su učesnici/e umeli da prepoznaju probleme svojih sredina i u drugima, te da ih zajednički analiziraju i promišljaju o daljim mogućim koracima u izgradnji poverenja, i na koncu, mira u regionu. Početni dijalozi na radionicama, koji su svima približavali kontekste problema u Makedoniji, na Kosovu, u Hrvatskoj, Srbiji (uključujući Preševsku dolinu i Sandžak), u Bosni i Hercegovini, odakle su sve bili učesnici/e treninga, nastavljani su i u neformalno vreme, što je stvaralo dodatnu sigurnost i osećaj razumevanja i potrebe da se i drugi razume/ju, i na samim radionicama. Na ovom treningu jako je bila izražena potreba da se čuje drugi, što je stvorilo osećaj sigurnosti, bar u većem delu grupe. Iz te sigurnosti, nastajala je i solidranost, i potreba da se pazi na druge, pa je u pojedinim momentima nedostajalo otvorenog koflikta, ali to nije ostavilo utisak da se problemi sakrivaju, već da se želi o njima promišljati. I to se najbolje pokazalo na radionici Suočavanje sa prošlošću, za koju je postojala najveća motivacija kod učesnika/ca, i na kojoj se dubinsko propitivalo ono što se u prošlosti regiona i društava događalo, a što ostavlja posledice i na sadašnjost i na budućnost.
Na kraju, pored utiska da smo imali još jedan jako kreativan i inspirativan trening, i za CNA, kao tim koji organizuje, i za sve učesnike/ce, ostaje i mala doza žaljenja što je na treningu, zbog kasnog otkazivanja jedno mesto ostalo upražnjeno. Takođe, raditi u Ulcinju, u ambijentu hotela “Dvori Balšića” i “Palata Venecija” kao i uvek do sada je i kvalitetno, i inspirativno, jer su usluga i ljubaznost na visoko profesionalnom nivou.
Katarina Milićević