„It happened, therefore it can happen again“
Primo Levi
Fondacija Robert Bosch već nekoliko godina organizuje studijska putovanja po Nemačkoj za grupe iz regiona bivše Jugoslavije (i šire – Zapadnog Balkana). Osnovni cilj ovih poseta je upoznati učesnike/ce sa načinima na koje nemačko društvo memorijalizuje svoju nasilnu prošlost. Kako onu vezanu za II svetski rat i, posebno, stradanje i istrebljivanje evropskih Jevreja, tako i prošlost vezanu za period nakon rata i zločine počinjene u ime i pod zastavom socijalizma u nekadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj.
Grupa od 18 učesnika/ca imala je priliku da tokom pet dana poseti različita mesta sećanja, muzeje, memorijalne centre i institucije u Berlinu, Vajmaru i Minhenu. Neka od mesta koje smo posetili su: Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu (i Informacioni centar u sklopu njega), Memorijal Wansee Konferencije, ured Savezne komisije za arhive Stasija, Buchenwald Memorijal, sud u Minhenu na kojem se sudilo nacističkom zločincu Johnu Demjanjuku (Ivan Mykolaiovych Demianiuk) i mnoga druga mesta, spomenike i memorijale. Na svim mestima bila je obezbeđena stručna podrška u vidu vodiča ili prezentera koji su bili na raspolaganju za pitanja i diskusiju nakon organizovane ture. Posebnu pomoć pružio je Christoph Kreutzmüller, istoričar sa Humboldt Univerziteta u Berlinu koji je bio na raspolaganju tokom čitavog studijskog putovanja.
Za izuzetno motivisanu grupu ovo je bila jedinstvena prilika da izbliza upoznaju mehanizme koji pokreću (ili ometaju) uspostavljanje institucionalnog sećanja na sramne događaje iz ne tako davne nemačke istorije. Gotovo svaki razgovor i diskusija koju smo imali ostavili su nas sa gomilom uvida, i ponekad nerealizovanom potrebom da i dalje diskutujemo, raspravljamo se i žučno sporimo oko stvari koje smo videli i čuli. Nažalost, sam koncept je bio vrlo gusto popunjen, pa je bio osetan nedostatak prostora za strukturiraniju razmenu i refleksiju, a time i uspostavljanje nekih veza, paralela i razilaženja nemačkog i našeg konteksta. Za učesnike/ce došle iz konteksta koji se istovremeno suočava i sa prošlošću i sa sadašnjošću tokom ove posete skoro da nije bilo bespotrebnih ili besmislenih momenata. Između prošlosti i sadašnjosti u našem kontekstu, za razliku od nemačkog, još uvek ne postoji jasna linija razgraničenja, niti neki istorijski i/ili ideolološki nulti čas koji bi označio jasan prekid sa nasiljem i početak nečega novog i suštinski drugačijeg. I u tome verovatno leži jedan od jačih izvora motivacije i zainteresovanosti ljudi iz našeg regiona za ovu tematiku.
Putovanje je pružilo još i brojne mogućnosti za dublje pronicanje u načine na koje moderna Nemačka funkcioniše, a svakako da nije izostalo ni prilike da se neposredno uverimo u moć nekih globalnih (kulturoloških? političkih?) fenomena koji poprimaju apsurdne razmere. Jedan od njih je svakako i fenomen/istina/činjenica da history sells (istorija prodaje). U gradu bremenitom i natopljenom istorijom kakav je zasigurno Berlin, to je verovatno vidljivije nego bilo gde drugde. Prividni tabu na trgovanje memorabilijama holokausta1 samo zapravo naglašava globalno etičko stanje gde je sve na prodaju, posebno artefakti novije, krvave i morbidne istorije.
Izuzetno su zanimljive protivrečnosti koje su vidljive iz odnosa nemačkog društva prema zverstvima i zločinima počinjenim u sopstveno ime. Iako bi bilo preterano reći da su prerađene sve traume i tabui iz prošlosti, ipak je vrlo vidljivo iskreno nastojanje da se institucionalno i sistemski pošalje poruka – svesni smo šta smo uradili ili podržali, ne želimo da se to zaboravi, ne želimo da se ponovi. Garantom da se to ne ponovi smatra se izgradnja i brižljivo čuvanje demokratskog sistema i baštinjenje takozvanih „evropskih vrednosti“. Istom tom sistemu ipak zastaje knedla u grlu kada treba da se očituje o, recimo, izraelsko-palestinskom sukobu, vojnim intervencijama NATO saveza diljem sveta, ili o činjenici da su se, eto, neka zverstva po poznatim, ozloglašenim obrascima dogodila pre samo koju godinu, na koju stotinu kilometara od „raja“ EU. Da ne pominjemo utisak da je pomen nemačkih žrtava savezničkih bombardovanja, gladi, posleratnih tortura još uvek izvan dominantnog narativa i uglavnom se smatra opasnim koketiranjem sa desničarskim političkim strujanjima u toj zemlji. Kada, međutim, treba izjednačiti „dve diktature“ i o nacional-socijalističkoj i kasnijoj socijalističkoj vladavini progovoriti istim tonom, to koketiranje sa desnim antikomunizmom više se ne čini tako strašnim.
Protivrečnosti ima još puno, kao i u mnogim drugim društvima. Iz perspektive nekoga iz bivše Jugoslavije mogu ipak reći da je institucionalna podrška koju danas u Nemačkoj uživa suočavanje i bavljenje nacističkom prošlošću nešto što naša društva još jako dugo neće doseći. Zamka u koju ljudi sa ovih prostora često upadaju je da svesno ili nesvesno odbijaju da saznaju više o mukotrpnom putu koju je Nemačka prešla u tom procesu. Značajniji pomaci na tom polju se ne dešavaju tek tako, sami od sebe, ili pukim protokom vremena. Njima obično prethode hrabra nastojanja upornih građana i političara da se prošlost tematizuje, preispita, stavi na agendu svakodnevnog političkog delovanja.
Reči Prima Levija sa početka ovog teksta nalaze se na ulazu u Informacioni centar Memorijala ubijenim Jevrejima Evrope. Izrečene od strane preživelog logoraša iz Aušvica, čoveka koji je svet zadužio briljantnim svedočenjima i refleksijama o životu u logoru i posle njega, ove reči nisu mogle biti bolje odabrane. One upozoravaju posetitelje/ice ovog Centra na krhkost zablude da će puko iznošenje na videlo strahota iz prošlosti sprečiti njihovo ponavljanje u budućnosti. U tom kontekstu one su i upozorenje čitavom jednom društvu – demokratskom, bogatom, dobro nahranjenom i još bolje odevenom – da se ne uljuljka u samozadovoljnosti i pogrešnom uverenju da je zlo zauvek sprečeno.
A šta bi bilo adekvatno upozorenje za naša društva – veliko je pitanje na koje bi se morao naći odgovor.
* * *
1 Još uvek, na sreću, nije moguće na ulici kupiti umanjene makete koncentracionih logora, niti razglednice sa fotografijama izgladnelih zatočenika logora smrti, ili replike pisama koje su logoraši slali iz zatočeništva. Drugi oblici „prodaje“ su dakako široko zastupljeni, a i laički uvid je dovoljan da se primeti kako mesta zverstava i užasa iz prošlosti postaju jedne od najposećenijih tačaka na turističkim mapama.