U Kruševu, Severna Makedonija, održan je peti po redu Mir-Paqe-Мир trening „Uvod u izgradnju mira“. Trening su zajednički organizovale mirovne organizacije Centar za nenasilnu akciju (CNA), Sarajevo–Beograd, Action for Nonviolence and Peacebuilding (ANP), Gjilan/Gnjilane-Prishtina/Priština, Mirovna akcija (MA), Prilep-Tetovo.
Na treningu je učestvovalo 18 učesnika/ca, iz Srbije (7), Severne Makedonije (6) i Kosova (5). Bilo je učesnika/ca iz Preševa, Kragujevca, Beograda, Novog Sada, Kruševca, Vranja, Velesa, Vaksinca, Vinice, Skoplja, Bitole, Borinca, Runika i Lipjana.
Učesnici/e koji su odabrani od 84 prijavljenih, imali su različite etničke identite, bili su zastupljeni i oni/e koji/e u sredinama iz kojih dolaze predstavljaju manjinu, i većinu, kao i oni/e koji pripadaju nevećinskim etničkim grupama (onima koji nisu pripadnici/e nijedne od većinskih zajednica na tim prostorima). Upravo heterogeni sastav grupe, po raznim kriterijumima, ne samo etnički, stvara podesnu atmosferu za analizu postojećih društvenih sukoba iz različitih perspektiva i upoznavanje posledica koje ti sukobi ostavljaju na pojedinke i pojedince iz različitih zajednica i društvenih slojeva. Svako od učesnica i učesnika unosi svoje iskustvo i deli ga sa ostalima uključujući i ono što se ne pokazuje tako lako, a to su strahovi i bol zbog proživljene nepravde. Učestvovalo je 8 muškaraca i 10 žena, godina od 21 do 54.
Trenerski tim činili su Boro Kitanoski i Albulena Karaga iz Mirovne akcije, Nexhat Ismajli iz Akcije za nenasilje i izgradnju mira i Nenad Vukosavljević i Katarina Milićević iz Centra za nenasilnu akciju. Iako je ovo privi put da ovaj trenerski tim radi zajedno, u ovom sastavu, zadovoljni smo zajedničkim radom, načinom na kojim smo se nosili sa teškoćama i većoj međusobnoj povezanosti, kako na ličnom, tako i na nivou organizacija iz kojih dolazimo. Etnička, polna i regionalna heterogenost u timu je predstavljala na određeni način direktan primer ljudima iz grupe da različiti identiteti samo po sebi nisu izvor nepoverenja, već način kako se sa tim identitetima nosimo.
Prevodioci za ovaj trening bili su Naile Keqmezi i Ismet Ballazhi.
Kako do poštenog odnosa prema prošlosti?
Prevazilaženje zvaničnih, ali pre svega granica koje postoje u glavama ljudi, predstavlja najveći izazov rada na izgradnji mira u celom regionu, te Mir-Paqe-Мир trening, za devet dana intenzivnog rada, postaje prostor za slobodnu razmenu mišljenja i preispitivanje sopstvenih stavova. Mir-Paqe-Мир trening zahteva hrabrost da se učesnici/e suoče sa prihvaćenim i nesvesnim stereotipima koje nam društva nameću i da ih (bar) u sebi transformišu.
Kao i za svaki trening iz izgradnje mira, da bi se razgovaralo o kompleksnim, bolnim i teškim temama, potrebno je najpre stvoriti atmosferu poverenja i međusobnog uvažavanja u grupi, i prema trenerskom timu, te je prvi deo treninga bio posvećen upoznavanju, radu na timskom radu i saradnji, nasilju, diskriminaciji, te radionicama o identitetima i razradi sukoba. U prvom delu treninga radili smo i na ulozi polova u društvu. Tada je posebna teškoća, sa kojom smo se, pokazaće se u drugom delu, uspešno nosili, bila da omogućimo stvaranje sigurnog prostora za misaoni izlazak iz uloge „predstavnika/ca zajednica“ i dolazak do samog/e sebe – „govorim u svoje ime“. U tom smislu, posebno je značajno što su neki od učesnika/ca podelili sa drugima lične, emotivne priče, o tome kako se osećaju i kako žive sa statusom nepripadanja nijednoj od većinskih zajednica (ne samo u etničkom smislu), jednostavnije rečeno, „nisu ničiji“.
Takvi, nadasve emotivni, iskazi pomogli su otvaranju sigurnog prostora za sve, i povezivanja međusobnom empatijom, što je omogućilo da se u drugom delu treninga posvetimo temama razrade sukoba, suočavanja sa prošlošću i izgradnji mira. Tu se izdvojila radionica na kojoj smo promišljali o tome šta bi trebalo da se uradi tamo gde je “moj narod” u većini, a što bi predstavljalo pošten odnos prema prošlosti. Prvo su učesnici/e izradili zidne novine, podeljeni/e po etničkim grupama, a potom su im drugi/e dopisivali šta još smatraju da ta grupa može da učini. To je prouzrokovalo i zanimljivu diskusiju, ulazak u sukobe, iz kojih se, sa velikom empatijom i željom da se čuju stavovi i potrebe „druge strane“ izašlo više povezano i ojačano. Na primeru se pokazalo kako sukobi mogu da daju novu priliku i promene, ako se njima bavi na konstruktivan način i ako se istupa iz srca.
Učesnici/e su se iskreno posvetili radnom procesu, i iz njega su dobili možda i više nego što su očekivali na početku, kada je nekoliko njih izrazilo stav da na treningu ne bi voleli da bude konflikata. Bilo ih je, ali od njih nismo bežali, niti smo probali da ih sakrijemo, već smo na njima radili. Neke uspjeli da transformišemo, nekima naznačili put promjene, a neki su i ostali da se na njima još radi i uči. Osećaj nelagode što se bavimo teškim i mučnim temama kompenziran je spoznajom da se i njima može baviti, na drugačiji način, te da muka koja nam se javlja nije muka pojedinca, ostavljenog samog sebi, već muka koju možemo da podelimo i da se po njoj prepoznajemo. Da jedni/e na druge delujemo, međusobno se podržavamo i pomažemo, jer smo vezani daleko dubljim i jačim vezama no što bi se to na prvi pogled iz „neprijateljskih“ pozicija zaključilo.
Promena je proces
Nekad je samo prisustvo ljudi, koji se gotovo nikada inače ne bi sreli, na jednom mestu, vrsta uspeha, no mi ne želimo da organizujemo samo susrete i druženja, ako iza njih ne ostane bar začetak procesa rada na izgradnji mira. Duboko verujemo da je pojedinac/ka taj koji/a ima moć da menja, a promena, počevši od najužeg porodičnog okruženja, je proces kojem težimo. Zadovoljstvo rada je u prepoznavanju pojedinaca i pojedinki u grupi, spremnih da od te promene, lične, rade i dalje – na društvenoj promeni. Utisak je da se to velikom broju učesnica i učesnika na ovom treningu dogodilo, te da baš niko iz njega nije izašao isti kakav-va je ušao-la.
Galerija fotografija sa treninga nalazi se ovde