Ne postoji politička volja za pomirenjem i izgradnjom održivog mira između Kosova i Srbije. Kako bi se podržali napori izgradnje mira u regionu, EU i Nemačka trebaju zauzeti jasan stav po dva pitanja: fokus pregovora mora biti na ljudima a ne na teritorijalnom razgraničenju i drugo, podrška razvoju demokratije, umesto tolerisanja autoritarnih tendencija zarad navodne stabilnosti.

Istina o ratu na Kosovu je nepotpuna, preostale su nečitke mrlje na njoj, iz perioda pre, tokom i posle rata. Pravda sprovedena kroz pravosudni sistem je još nekompletnija, dok su nezadovoljstvo i ljutnja ogromni sa obe strane. Odštete zbog gubitaka su neznatno prisutne i štaviše, šteta i gubici načinjeni tokom rata su nepopravljivi. Moglo bi se zaključiti da je, obzirom na neispunjenje svih ovih ciljeva, pomirenje neostvarivo, odnosno postizanje stanja odnosa u kojem bi ponavljanje bilo nezamislivo. Ali, gledano iz drugog ugla, izbor se svodi na to da se posvetimo naporu da do pomirenja dođe i da učinimo sve što je u našoj moći da sprečimo nasilje, ili da nađemo sebi dobar izgovor koji svedoči o tome da je pomirenje nemoguće. Ipak, iako bi napor za pomirenje podrazumevao snagu, hrabrost, (samo)-refleksiju, komunikaciju, temeljnu upornost i strpljivost, za poboljšanje odnosa između ljudi ne postoji nemoguć zadatak.

Za nas koji živimo na Balkanu može biti korisno da sagledamo da nismo prvi i poslednji koji se suočavaju sa ovakvim izazovom. Oni koji su tim putem prošli pre nas, nam mogu osvetliti put. Npr nemačka vlada, koja je nedavno  usvojila “Međusektorsku strategiju za podršku Suočavanju sa prošlošću i pomirenju (tranzicionoj pravdi)” koja sadrži mnoge sjajne preporuke, uključujući i onu o potrebi da lokalni akteri moraju biti vlasnici i upravljači procesa pomirenja.

Trampa navodne stabilnosti za mir, nije održiv koncept

Sprovođenje pomenutih preporuka predstavlja izazov zbog kompleksnih konteksta i okolnosti koje katkad vode prihvatanju neželjenih propratnih efekata. Na taj način razumem podršku Nemačke, srpskoj vladi:

u nadi da se održi stabilnost i postigne mirovni sporazum između Kosova i Srbije, nedemokratske i autoritarne tendencije su tolerisane godinama.

To je dovelo do erozije sudske nezavisnosti, rasprostranjene korupcije, vladine kontrole svih glavnih nacionalnih medija, te zloupotrebe vladine medijske moći za klevetanje opozicije, fizičkog nasilja i umnožavanja slučajeva pretnji. Za svo to vreme, mirovni sporazum sa Kosovom je ostao jednako nedokučiv.

Principi podrške procesa suočavanja sa prošlošću i pomirenja su manje eksplicitni kada definišu akcije koje razgrađuju mir. Trampa navodne stabilnosti za “mir” uz prihvatanje nedemokratske prakse i podrška mirovnom sporazumu koji zanemaruje dugoročni cilj pomirenja, su primeri odluka koje mogu doprineti razgradnji mira umesto da ga unaprede. Nemačka treba biti svesna ovih neželjenih posledica koje mogu unazaditi put ka zacrtanom cilju.

Svaki mirovni sporazum mora imati ljude u svom fokusu, a ne granice

Kakva je priroda mirovnog sporazuma o kojem predsednici Kosova i Srbije pregovaraju od 2011?

Radi se o promeni granica – fokus je na teritorijama, a ne na ljudima. Domaći i inostrani protivnici takvog pristupa, to uglavnom čine sa pozicije “nepromenljivosti granica”, koja opet potvrđuje značaj teritorija, a ne ljudi. Njihova kritika se ne odnosi na težište dato granicama, već na primenu pregovora oko utvrđivanja granice. Zadržavanje granica kakve su danas istovremeno znači održavanje segregacije, a segregacija nije rešenje. Pitanje granica bi bilo nebitno, ukoliko bi se transformisao odnos ljudi sa obe strane tih granica.

Održivo rešenje može biti moguće kroz proces sitnih koraka: prostore za susrete i dijalog običnih građana-ki, izgradnju poverenja, primere saradnje, šire društveno prihvatanje novih odnosa, dijalog na vrhu, izgradnju poverenja, saradnju i međusobno poštovanje bi u tom redosledu mogli voditi ka transformaciji sukoba. No, sve ovo zahteva jako puno vremena, a imamo li mi toliko vremena? I imamo i nemamo. Koliko vremena smo potrošili na procese kojima je u fokusu bio brz rezultat, po principu “daj nekakav mirovni sporazum, a za ostalo ćemo videti posle”?

Populisti se i dalje koriste jednostranim narativima o prošlosti

Nemačka se na zapadnom Balkanu doživljava kao zemlja nade, kao vodeća EU zemlja i verovatno najuticajnija u regionu. U očima domaćih ljudi, Nemačka je sinonim za EU, koja predstavlja san o boljem životu i cilj vredan žrtvovanja. Jeste primarno viši životni standard magnet za obične ljude, ali nije samo to. Privlačnosti izvesno doprinosi i to što se radi o funkcionalnom društvu zasnovanom na vladavini prava, koje daje osećaj sigurnosti svojim građanima, zasnovan na poštovanju vrednosti solidarnosti i građanskih sloboda. Nada u bolji život zahteva (samo)disciplinu jer obavezuje na temeljno preuređenje naših korumpiranih državnih sistema, od čega zapadni Balkan može imati samo koristi. Ali ono što mnogi građani, a posebno stara nacionalističko-autoritarna politička elita smatraju gorkom pilulom za progutati na putu ka EU članstvu, jesu neophodne mere koje bi vodile ka pomirenju i uspostavljanju dobrih međususedskih odnosa između Kosova i Srbije. Politički populisti imaju ogroman otpor spram ovih koraka jer bi to značilo da moraju da obustave svoju ustaljenu praksu manipulacije strahom i korišćenja pretnje od neprijatelja kao načina da za sebe kao navodne zaštitnike, obezbede podršku građana. Za njih su jednostrani narativi o nasilnoj prošlosti kojima se vrši demonizacija drugih a o sopstvenom kolektivu gradi slika nevinih kolektivnih žrtava, deo ličnih političkih dostignuća. Takav način bavljenja sa prošlošću nije samo poguban za izgradnju dobrosusedskih odnosa, već i za izgradnju društvene demokratske kulture. Zbog svega toga, autokratima nije potrebno puno da nađu izgovor, kako bi zaključili da “sa njima pomirenje nije moguće, jer oni nas očigledno mrze”.

EU ne bi smela da izneveri data obećanja o perspektivi priključenja

Kada popusti privlačnost EU, unutrašnje destruktivne snage počinju da rastu i glasovi autokrata postaju snažniji. Privlačnost EU postoji samo dok postoji  ikakav napredak procesa pristupanja, ili u najmanju ruku razumljiv razlog zastoja tog procesa. Obični građani pristupanje EU vide kao korake ka boljem životu, pa je prihvatanje ustupaka na tom putu prihvatljivo zarad cilja kojem se stremi. Ali, ako se ciljna linija ulaska u EU neobjašnjivo pomera ili ako se postavljaju nove prepreke na tom putu, proces počinje da se doživljava kao nefer. Doživljaj EU se pomera ka izgledu nepredvidivog, nepouzdanog i sebičnog džina. Odluka EU da odbije početak pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom je izazvala ogromno razočaranje i doživljena je kao nefer. Ovakvo razočaranje može voditi ka očajničkim potezima.

Politička opstrukcija je uobičajen deo političkog procesa: ona će se događati unutar EU, prouzrokujući odluke suprotne proklamovanim principima. Događaće se opstrukcija i u regionu, kroz autoritarne poteze koji će unazaditi praksu prihvatanja EU standarda u borbi protiv korupcije, demokratskih principa i ekološke zaštite. Ljudi na zapadnom Balkanu ne očekuju od entuzijazam po pitanju njihovog priključenja, svesni smo toga da svi pomalo glume zainteresovanost da do priključenja dođe. Ipak uprkos svemu, na Balkanu smo naučili da ne očajavamo lako, te se još uvek nadamo pristupu EU.

Nemačka treba podržati izgradnju domaćih kapaciteta za dijalog

Šta može Nemačka učiniti da, mimo svih komplikacija, doprinese procesu pomirenja?

Može ostati partner koji je predvidiv, pouzdan, uporan i strpljiv, te dodatno unaprediti svoju poziciju visokog poverenja. Kada govorimo o odbrani demokratskih principa, naša društva mogu samo profitirati od nemačke posvećenosti tim principima. Predanost principu slobode je zarazna.

Na lokalnom nivou, nemačka podrška bi bila jako važna za:

  • razvoj kapaciteta za dijalog, saradnju i prekograničnu razmenu u sledećim oblastima: građanski aktivizam, izgradnja mira, ljudska prava, demokratizacija, ekologija, kultura, akademska zajednica (posebno istoričari), omladina, političari – u ovom redosledu prioriteta;
  • podrška političkim demokratskim opcijama;
  • pružanje primera za multiperspektivnu kulturu sećanja kao načina za uspostavljanje interpretacije prošlosti koja neće poticati na mržnju i nasilje.

 

Promocija mira nužno zahteva podršku demokratskih principa

vezano za proces pomirenja između Kosova i Srbije, sledeće promene pristupa bi bile potrebne – što kod lokalnih, što kod međunarodnih aktera:

  • odbaciti pristup koji podrazumeva traženje “rešenja” koje bi značilo opstajanje hladnog rata i koegzistenciju međusobno rasističkih narativa (između Srba i Albanaca , ali u određenoj meri i između Makedonaca i Albanaca).
  • Poboljšanje odnosa između stanovnika zapadnog Balkana treba biti adresirano umesto teritorijalnih zahteva.
  • prihvatiti i podržati dugoročni proces koji vodi ka pomirenju u smeru od dole ka gore. Da bi se došlo do održivog i opšteprihvaćenog sporazuma, potrebno je menjati zatrovanu političku atmosferu i boriti se protiv razgradnje mira koju raspiruju vlade.
  • kritikovati i odbaciti dvolične poteze funkcionera kosovske i vlade Srbije koji za EU imaju pripremljen sladak rečnik, a jedni spram drugih koriste govor mržnje.
  • podržati prekogranične inicijative između pojedinaca, grupa i institucija, a koje dolaze iz ratom suprotstavljenih tabora i međusobno se vide kao neprijateljske.
  • snažno braniti demokratske principe poput slobode medija, uključujući i javne servise, a ne samo kada se napadaju marginalizovani i često od vlade demonizovani medijski akteri.
  • podržavati prekogranične aktivnosti, uz učešće bivših neprijatelja, koje nisu samo bilateralne, već regionalne, posebno za trouglove Bosna i Hercegovina – Srbija – Hrvatska, i Srbija – Kosovo -S. Makedonija.
  • snažno osuditi simptome zarobljavanja državnih institucija: ne tolerisati korupciju, izbornu manipulaciju, uskraćivanje medijskih sloboda, veličanje ratnih zločinaca itd. Iako se čini manje važnim, sve pomenuto unazađuje demokratski kapacitet, podstiče populizam, sužava prostor za alternative i smanjuje šanse za prevazilaženje nasleđa nasilne prošlosti. Kontraproduktivno je tolerisati zarobljenu državu, zarad očekivanog “mirovnog sporazuma”. Takav mirovni sporazum svakako ne bi bio dugoročno održiv.

Orginalni članak na engleskom