Kada jednoj zemlji ponestane svega, preostaje joj istorija, ali to nije sirovina, nego otrov. Postoje zemlje u kojima se istoričari žale na sopstvenu beskorisnost i one u kojima su toliko važni da ih prati tolika javna pažnja, da dobijaju pretnje smrću. Po pozivu Centra za nenasilnu akciju, su se u Sarajevu, na Dijaloškom krugu susreli istoričari i mirovne aktivistkinje i aktivisti iz Hrvatske, Srbije. Bosne i Hercegovine i Austrije. Kojim putem trebamo ići da bi, uprkos zajedničkoj kriminalnoj prošlosti, išli ka budućnosti. Tako bi mogao glasiti sažetak teme koja nas je okupila.
U Sarajevu postoji kafe „Habsburg“, kafe „Ferdinand“ i na početku pešačke zone u sećanje na Drugi svetski rat i njegove žrtve, spomenik „Vječna vatra“ sa pravim plamenom koji u njemu bukti. Tu su fasade sa rupama od metaka i granata, memorijalnih tabli koje govore o srpskim zločincima koji su zapalili gradsku biblioteku i u njoj uništili dva miliona knjiga. Ovde je manje pokrivenih žena nego u Austriji, dva ratna muzeja, okolna brda sa kojih je vojska bosanskih Srba pucala na grad. Bele fleke na mapi grada ne čine slepe tačke sećanja, već mesta na kojima su mrtvi iz poslednjeg rata. Kome do tada nije bilo jasno, najkasnije šetnja kroz aleje nišana na muslimanskom groblju, pojašnjava koliko puno ljudi je umrlo u ovom gradu između 1992-95.
Rat prepun proterivanja, desetinom hiljada mrtvih, mučenjima i genocidom se završio tek pre 25 godina, o zaboravu ne može uopšte biti reči, ali ipak u ovoj „zemlji krvi“ dešava se nešto bez presedana. Susreti bivših učesnika rata iz Hrvatske, Srbije, Bosne koji na javnim događajima govore o svom ratnom učešću i zajedno posećuju mesta stradanja. Već samo prisustvo mešane grupe ratnih veterana na godišnjim komemoracijama, menja sam događaj. Redovno se dešava da se zbog njihovog prisustva na licu mesta precrtavaju pasaži unapred pripremljenih govora koji sadrže mržnju i za koje se zna da bi bili uvredljivi za one sa druge strane. Neki od ratnih veterana govore kako su posle prisustva ovakvim susretima sa bivšim neprijateljima, po prvi put od rata, spavali bez pomoći lekova za smirenje. Zbog čega ova organizacija do sada nije dobila Nobelovu nagradu za mir je sasvim opravdano pitanje.
Susreti ratnih veterana, bivših neprijatelja, započeti su već sedam godino po završetku rata. Toga u Austriji nije bilo. Pogledajmo malo unazad, to bi kod nas bila godina 1952. U to vreme su nacionalistički kafanski stolovi sa svojim pričama, bili još uvek dobro posećeni. Zamišljati takav susret u Austriji u ono vreme, bi zahtevalo puno mašte. Toga nije bilo ni u 60-im godinama, pa ni puno kasnije.
Već tokom uvodnog predstavljanja učesnika i učesnica u hotelu Bosnia, postaje jasno da nisu samo istoričari u defanzivi, već svi koji odskaču od strogo propisanog šablonskog načina razmišljanja. Evropom hara zli duh i ima mu je revizionizam. Pitanje istine i sama nauka igraju sporednu ulogu i u ovoj borbi pomažu koliko i beli luk protiv vampira. Retko kada sam čuo taj poziv da istoričari trebaju postati aktivisti, želju za akcijom, za izlaskom iz „akvarijuma“. „Kakva je korist od naših istraživanja kada ih niko ne čita i kada nemaju nikakav uticaj?“ Neobične akcije su potrebne, istorija mora izaći na ulicu.
Na ovom Dijaloškom krugu se predstavnici istorijske nauke susreću sa aktivistima, onima koji traže mrtve i nestale, kojima suočavanje sa posledicama rata znači traganje i kopanje za kostima i lobanjama. I ovde postoji borba sećanja, borba za škole, za ulice, ali i tu postoje kritični glasovi „Mi se borimo oko problematičnih imenovanja škola, a ne borimo se za to da škole budu bolje opremljene, kako bi učenje u njima bilo funkcionalnije.“
Dijalog ne može ponuditi odgovore, ali može otvoriti put ka boljem međusobnom razumevanju. „Ja volim da sam u pravu, ali sam naučila da ćutim i slušam, da budem sposobna za empatiju.“ Ovakav korak ne polazi svakome od ruke. Sakupljaju se predlozi za moguće akcije. Možda bi mogli da napravimo etički kodeks za istoričare, časopis za raskrinkavanje istorijskih mitova ili indeks tabu tema u odnosu prema prošlosti.
Zahtev da se analizira revizionizam donosi neočekivan rezultat, jer se javlja želja i iskazuje neophodnost preispitivanja istorije u odnosu na proterivanje Nemaca nakon Drugog svetskog rata i zločina partizanske vojske koji su bili prećutani u bivšoj Jugoslaviji. Potrebno je da se oprosti od mitova kako bi se bilo spremno za borbu sa brojnim novim mitovima o poslednjem ratu koji su uveliko konstruišu. Osnovu toga čine činjenice o broju proteranih i ubijenih. Na svakoj strani se manipuliše činjenicama i koriste se proizvoljni brojevi mrtvih kako bi se utvrdila sopstvena verodostojnost. Danas se preživeli i porodice žrtava koriste da bi širili mržnju i pozivali na osvetu, a niko se u javnosti ne usuđuje da im se suprotstavi. Ni žrtvama ne sme sve biti dozvoljeno, ali ko će se prvi usuditi da podigne glas. Tabui jedne strane čine narativ druge strane.
Niko nije započeo rat, svi su se samo branili. Kada uopšte počinje rat? Kada psihološki pripremite ljude za njega da izgleda neizbežan, kada se podeli oružje ili kada se ispali prvi metak? Nakon rata, u ovom regionu, i dalje ništa nije rešeno, dva miliona ljudi je proterano a razmišljanje u etničkim kategorijama je postalo pravilo budućnosti. Empatijom se škrtari kao da je kakvo retko blago. Moji mrtvi, tvoji mrtvi, moje suze, tvoje suze. U malom parku uz Titovu ulicu koja je zadržala svoje ime do danas uprkos predlozima da se preimenuje, nalazi se spomenik deci ubijenoj u Sarajevu u ratu 1992-95. Kada se pojavio predlog da spomenik bude svoj deci ubijenoj u gradu, razvila se velika polemika. Donesena odluka je bila jasna, da spomenik bude posvećen samo deci koja su ubijena unutar prstena opsade grada. Ipak i sama činjenica da je postojala polemika, je uspeh, jer je to dokaz da ideja nedeljive empatije nije sasvim iskorenjena. Nedaleko stoji i spomenik čoveku koji doziva ka imaginarnoj šumi. Ova scena je zabeležena na novinarskom video materijalu kada čovek okružen srpskim vojnicima doziva svoje saborce da se predaju, da će im životi biti pošteđeni. Obećanje poštede života nije ispunjeno, ni u ovom, kao ni u hiljadama drugih slučajeva.
Ka boljem razumevanju se kreće malim koracima, dijaloški proces je neophodan sastavni deo tog procesa. Kod aktivnosti Centra za nenasilnu akciju je žal za onima sa druge strane, sasvim prirodna stvar.
Kao što je Đerđ Konrad jednom rekao: previše istorije po kvadratnom metru. Za Balkan se svakako može reći da ja ovo istina. Velika gustina istorije po kvadratnom metru u drugim zemljama znači da je raj za turiste, ovde je samo garant prisustva smrti, bar je do sada tako bilo.
Robert Streibel
istoričar iz Beča, učesnik na dijaloškom krugu koji smo organizovali u Sarajevu 14-15.10.2017.
Tekst objavljen u listu Augustin, izdanje 11/2017
(prevod sa nemačkog Nenad Vukosavljević)